Није добро за тебе да се јављаш људима само онда када су ти потребни. То показује да је твој однос према њима заснован на користи. А то би требало да те забрине – не због тога шта ће други мислити о теби, него зато што је човек који све мери кроз корист у суштини егоцентричан, а егоцентричан човек остаје сам, без пуноће, без заједнице и зато је духовно мртав, ма колико изгледао жив.

Није добро за тебе да немаш своје тренутке самоће, у којима ћеш читати, молити се и загледати се у свој унутрашњи свет, који се гуши у непрестаној окренутости споља и површној друштвености. Управо ти тренуци те изнова сабирају и воде ка духовној зрелости, па су зато и болни.

Није добро за тебе да се непрестано осврћеш уназад, чезнући за лепим јуче или мучећи себе због својих промашаја и грешака. Јер ни оно лепо више не постоји, као што не постоји ни оно ружно. И једно и друго, ма колико то не схватао, припремили су садашњи тренутак. Садашњост, уосталом, носи мудрост која је из њих проистекла, јер си сада у другом животном добу и другом времену. Оно што је било не може се судити мерилима данашњице.

Није добро за тебе да се молиш само када се нађеш у невољи, као да је Бог нека „виша сила“ којом се служиш, а не Личност са којом живиш у односу. Такав је бог религија, али не и Бог Православља, твој Бог као православног хришћанина. Наши Оци и Матере учили су нас да је „Бог отаца наших“ лични Бог, Бог који воли и који је вољен.

Није добро за тебе да имаш само формалан однос са својим духовником или да корачаш без духовног руководитеља. Не у смислу да ће он управљати твојим животом – јер је твој живот јединствен, као што је јединствена и твоја личност – него да иде са тобом истим путем, онолико колико ти желиш и колико можеш да понесеш. За то су, наравно, потребни поверење које се не намеће и послушност која се не захтева. Кроз узајамни однос љубави, који извире из жеље за заједницом и животом у Христу, искусићеш лепоту тога да имаш „духовног оца и учитеља“ који ти – пре свега својим животом, а затим и својом речју – показује шта значи корачати од садашњости ка вечности.

Није добро за тебе, најзад, да године које ти је Бог даровао проживиш површно, мислећи да никада неће доћи крај. Јер тако лишаваш себе радости да сваком дану приступиш као дару, да благодариш Ономе који ти га је подарио и да, ослањајући се на Његову Личност и Његову реч, живиш у уверењу да свакодневица води ка вечности.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"