Разговор водила: Александра Надане

Попадија Наталија Корлеан још је у првим годинама свештеничке службе свога супруга открила колико људи из једне парохијске заједнице могу да промене живот читаве породице. Дошавши у село о којем су врло мало знали, суочили су се са бројним тешкоћама, стекли пријатеље и научили да се уздају у Божју помоћ.

У интервјуу датом за рубрику „Петак за живот“ (#vinereapentruviață), попадија Наталија говори о почецима брачног живота и свом искуству свештеничке супруге, о људима који су јој помогли да духовно сазрева, као и о свом учешћу у животу парохијске заједнице. Истовремено, открива шта јој даје снагу у породичном животу и служењу ближњима — живи однос са Богом.

Александра Надане: Које су биле радости и изазови на почетку Вашег брачног живота и живота као свештеничке супруге?

Наталија Корлеан: Изазова је било много. Слава Богу, пре него што сам постала попадија, имала сам четири године да научим како да будем супруга. Али и даље смо били веома млади када смо дошли у парохију — имали смо по 26 година.

Било је то село у које смо први пут крочили тек након што је мој супруг већ био постављен за пароха, а рукоположење и увођење у дужност били заказани. Били смо двоје младих људи, рођених и одраслих у граду, који су долазили у парохију о којој су врло мало знали. Прве године живели смо у кући са пољским тоалетом, а црква већ две године није имала пароха, што се и те како осећало. Убрзо потом нашли смо се усред судског поступка за повраћај црквене имовине… а затим су уследили и многи други изазови.

Али када се осврнем на то време, видим невероватну благодат чије смо дејство осећали. Бог је деловао у нашем животу и у најситнијим појединостима. Послао нам је људе, отварао нам путеве, крепио нас када нисмо знали шта да радимо и показивао нам, корак по корак, да нисмо сами. После дванаест година, када смо морали да одемо, Бучијум је био наш дом, а људи из парохије наша породица.

Мислим да је управо то била највећа радост тих почетака: откриће да Бог, упркос свим нашим слабостима, може да делује и кроз двоје веома младих људи, неспремних за све оно што их је очекивало.

Александра Надане: Које су личности биле Ваши узори и утицале на Ваше формирање током живота?

Наталија Корлеан: Не могу да кажем да сам имала узоре у строгом смислу те речи, односно људе које сам желела да подражавам или да постанем попут њих. Али упознала сам много људи који су ме надахњивали и помогли ми да се изграђујем као личност. Међу њима бих издвојила три особе које су оставиле трајан утицај на мене.

У мом образовању пресудну улогу имао је професор француског језика из средње школе, господин Пантелимон Корња. Он ме је научио да заволим читање и културу.

Много касније, када сам већ десетак година била попадија, упознала сам попадију Анишоару Опре из Чинчиша, која је за мене постала извор надахнућа, храбрости и снаге.

Мати Силуана је, међутим, имала посебно место у мом духовном и личном сазревању. Упознала сам је још током студија, а сва предавања, курсеви и семинари које сам похађала код ње и монахиња из њеног сестринства помогли су ми да разрешим многе унутрашње проблеме и ослободим се бројних терета. Верујем да без тог искуства не бих имала исту храброст да започнем рад са децом, а касније и са младима.

И, наравно, поред свих тих узора, ту је и стално, љубављу испуњено присуство нашег духовника, који нас је водио кроз животне провалије. А у темељу свега, верујем, стоје молитве моје баке. Бог је, на неки начин, деловао у мом животу преко сваког од тих људи, у различитим животним раздобљима, дарујући ми у правом тренутку управо оно што ми је било потребно.

Александра Надане: Већ деценијама се бавите волонтерским радом. Шта Вас мотивише и шта Вам даје снагу у тешким тренуцима?

Наталија Корлеан: Верујем да је даривање једна од највећих животних радости. А пошто немам много материјалних добара која бих могла да дарујем, открила сам да могу да поклањам своје време, своје присуство, своју енергију — кроз организовање различитих активности, ангажовање и спремност да будем тамо где је потребно. За мене је такво давање себе од суштинског значаја да бих осетила смисао и радост живота.

У овом животу нисам пронашла већу радост од радости давања себе другима. „Дарујући, стицаћеш“ моје је животно гесло. Заправо, верујем да је управо то призвање човековог живота: да буде близак својим ближњима, да им пружа подршку и да заједно са њима изграђује заједницу. Наш Бог је Тројица у Јединици, и од Њега смо примили позив да постанемо Њему слични.

Наравно, постоје и тешки тренуци, када се чини да више ништа нема смисла или да је сав труд био узалудан. Али Бог је увек некако устројавао да се у правом тренутку појаве знаци који су ми показивали да ипак није све било узалуд. Уз духовно руковођење нашег духовника или савете других људи којима сам се обраћала за помоћ, настављала сам даље, трудећи се да из сваког кризног раздобља нешто научим.

Александра Надане: Шта у свакодневном животу одржава заједништво двоје супружника који су непрестано ангажовани у бројним мисионарским и друштвеним активностима?

Наталија Корлеан: Пре бих рекла „Ко“, а не „шта“. Јер одговор је — Бог. Само живећи све са Њим и призивајући Га у свему, добијали смо снагу да пребродимо све тешкоће. Он је Љубав и само у заједници са Њим можемо научити да истински волимо и да будемо љубав једно другоме. Докле год се напајамо са истог Извора, а то је Бог, проналазимо и пут једно до другога.

Александра Надане: Већ више година организујете активности у парохији посвећене заштити живота. Можете ли са нама поделити неко сведочанство које је на Вас оставило посебан утисак?

Наталија Корлеан: Нисмо у овој области активни онолико колико бисмо желели. Ипак, трудимо се да негујемо отвореност према дару живота.

Што се тиче конкретног сведочанства, мислим да ме је највише дирнуло то што се, након радионица о међуљудским односима које смо организовали за младе, неколико њих осмелило да током разговора на часовима изнесе своје мишљење, поткрепљујући га разумним аргументима. За мене је то био знак да оно о чему заједно разговарамо не остаје само у оквирима наших сусрета, већ их прати и у свакодневном животу.

Александра Надане: Када бисте могли да упутите поруку младој жени која тек започиње живот попадије или младој свештеничкој породици, шта би било оно најважније што бисте желели да знају?

Наталија Корлеан: До пре неколико година литература о служењу попадије готово да није постојала. Данас, слава Богу, имамо на располагању више извора. Али, можда је важније од било које књиге то што имамо живу заједницу: постоје организоване групе попадија, како на локалном тако и на међународном нивоу, посредством групе „Света Нона“, у оквиру које се сваког месеца окупљамо путем интернета, али организујемо и сусрете уживо. То заједништво међу попадијама, које су једна другој попут сестара, доноси велику корист и много радости, јер у њему могу да размењују животна искуства, пронађу одговоре на своје недоумице и пруже једна другој подршку.

А да се вратим на оно што сматрам најважнијим за попадију која је тек на почетку свог пута, поручила бих јој да живи пуним животом, да буде истински присутна у свему што чини и да непрестано настоји да негује свој лични однос са Богом. Када све проживљаваш са Њим, у живом односу, тада добијаш снагу, проналазиш радост и откриваш прилику за духовно узрастање чак и у животним искушењима и страдањима.

Ако је средиште мог света супруг, или деца, или каријера, или заједница, или било шта друго, неизбежно ћу се у једном тренутку суочити са егзистенцијалним кризама. Јер и супруг је човек који је и сам на Путу, деца ће једнога дана напустити породично гнездо, професионални живот ће се завршити, а људи ће нас понекад разочарати…

Али ако је Господ средиште мог живота, онда ће сви моји остали односи добити сасвим другачију светлост. Супруг, деца, заједница, посао — све ћу то проживљавати у Божјем присуству и у заједници са Њим. Више нећу очекивати од људи или ствари да ми пруже оно што само Бог може да ми дарује. Када у свом животу направим места за Бога, Он ме може учинити својом сарадницом: да волим Његовом љубављу, да тешим Његовом утехом и да донесем мало светлости тамо где је она потребна.

Кратка биографија: Наталија Корлеан (рођена 1978. године) студирала је теологију и књижевност, са специјализацијом за француски језик, на Богословском факултету у Сибијуу, а потом је завршила мастер студије из комуникологије и односа с јавношћу. Већ 26 година је у браку са свештеником Маријусом Корлеаном, са којим активно учествује у животу парохијске заједнице при цркви Светог Николаја у Фагарашу, задужбини Светих Бранковеана. Руководи пројектима намењеним деци, младима и породицама и доприноси образовању и пружању подршке попадијама кроз сусрете, предавања и текстове посвећене њиховом служењу.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: Редакција портала "Живот Цркве"