Морамо памтити: време нам је дато ради вечности. Бог нам га је поверио за непрестано служење Њему и ближњима, за усрдну молитву и делатно чињење добра. Када је свештеник заокупљен екраном свог уређаја, страдају и његова паства и његов сопствени духовни подвиг, чак и онда када тај уређај користи са добрим намерама.

Суштинска намјера Стеге била је окупљање браће у једну мисао, у једну љубав, упркос мјесним и племенским разликама. То је била и главна пастирска брига Светог Петра Цетињског. Можемо ли данас ми, два вијека послије његовог упокојења, показати да смо му сарадници на том послу, и да смо, на тај начин, његови?

Живимо у времену када у условима глобализације и православни свет у целини треба да јасно изрази свој став према колонијализму и покушају да опстане свет Вестфалског мира. Ово није политичко питање, већ питање духовности и односа према експанзионизму, који више не носи само економски карактер, већ жели да створи менталне робове антихришћанског поретка.

И како онда да реагујемо кад вирус непријатељства продире у заједницу делећи вернике на „своје“ и „туђе“? Апостол нам даје парадоксалан савет: клоните се. Немојте улазити у јаросне дискусије, немојте покушавати да победите злобу њеним оружјем. Ако је брат у заблуди због незнања – исцелите га љубављу. Међутим, ако неко пред вама свесно сеје распре – повуците се.

Ђакон Будимир Кокотовић, дипломирани теолог, историчар цркве, службеник Библиотеке Патријаршије СПЦ, писац и аутор бројних монографија и научних радова био је гост подкаста Института за европске студије у Београду и говорио о страдању СПЦ.

Уместо закључка, подсећамо дојучерашње (септембар-октобар 1996) догађаје: минирана је и до темеља уништена црква Свете Недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на Саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци цркве Часног Крста у Великим Зденцима (страдала у Другом светском рату), опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања, уопште завршен?

Тако једноставно и мудро може бити проживљен живот: у молитви између битака, у песми после рада, у преданом труду за друге. У бризи за оне са којима нам је Бог дао да делимо живот, нарочито у позним годинама. Тако се, једноставно и мудро, чува душа. Усред животних тегоба и великих несрећа она се не губи, већ расте до своје пуноће. Ослањајући се на молитву, постаје све снажнија, зрачећи тихом топлином која греје све око себе.