Такво кретање ка дому није нагон за нечим познатим. Напротив, то је чежња за местом на којем никада раније нисмо били. Свети Августин је написао чувене речи: „За Себе си нас створио, Господе, и немирно је срце наше док се не смири у Теби.“ Августинова мисао такође указује на то да оно за чим чезнемо није место, већ Личност.

Изградња унутрашње структуре личности, дакле, почива на заједници односа љубави у породици (муж–жена–дете, чак и када је један родитељ физички одсутан, али је присутан у речима и срцу другог) и на јасном и доследном васпитном оквиру, који је израз родитељске бриге и љубави и природни продужетак супружанске љубави.

Пре Христа, крст је био оруђе смрти; кроз Христа је постао извор живота. Бол и страдање некада су водили у очајање, а очајање је духовна смрт. У Христу су, међутим, постали пут ка ослобођењу и откривању истинског живота. 

Из Јерусалима упућујемо срдачне поздраве Његовој Светости, изражавајући захвалност за његову службу, молећи га да настави да се моли за Палестину и њен народ који пати. Такође се надамо да ће глас Српске православне цркве, а заправо и свих православних цркава, наставити да се залаже за мир и основна права Палестинаца.

Док мит може бити усвојен а потом преображен есхатолошком објавом, утопија њоме мође бити само развејана и обесмишљена, као свет иманентности и ентропије.

Фанар "покушава да у црквеном плану профитира од геополитичке агресије према Русији и православљу. Да заузме што више простора и моћи док геополитичка моћ Запада може да му помогне да се наметне као колективни шеф свих православних цркава."

Ако је наша реч, чак и непријатна, тешка и горка, у стању да другог човека доведе до спознаје грешке, до покајања и повратка на пут живота – такву реч треба рећи. Међутим, треба је рећи искључиво с љубављу, кротошћу и ватреном молитвом за онога коме човек говори.