Представници Православне аутокефалне цркве, која данас делује у Чешкој, сматрају да се, из историјске перспективе, могу позивати на одређене „духовне токове“ чешке националне историје, који им дају за право – упркос томе што су Чеси већином католици[1] – да говоре о историјским везама чешке средине са Православљем (ср. Aleš 1988). Реч је, пре свега, о ћирило-методијевској традицији (IX-X век), о чешкој црквенословенској традицији (која је повезана, између осталог, са постојањем Сазавског словенског манастира и манастира На Слованех у Прагу[2]) и, у одређеном смислу, такође о неким периодима чешке реформације (хуситски покрет). Међутим, историја савременог чешког православља у правом смислу те речи почиње тек у другој половини XIX века и тесно је повезана са процесом чешке етничке еманципације у оквиру аустријске мултинационалне империје. 

Дистанцирање од католицизма било је за неке чешке славенофилски оријентисане личности основни услов за изражавање словенског мишљења и показивање културне припадности другим словенским народима. Ово дистанцирање од католицизма, који је посматран као религија насилно наметнута чешкој средини, такође је попримало облик симпатије према Православљу. Међу познатим чешким личностима, обраћеним у Православље у другој половини XIX века, били су и неки истакнути представници културног и политичког живота тог времена. Многи од њих сматрали су Православље најпогоднијом религијом за већину Словена, укључујући и Чехе, који су већ тада били релативно верски пасивни. Посебну славу стекло је обраћење популарног младочешког политичара Карела Сладковог, коју су критичари окарактерисали као „екстремно испољавање политички безвредног егзибиционизма“ (Doubek 2004:164). Веома близак Православљу био је такође истакнути чешки мислилац и књижевник тог времена Јозеф Холечек. У завршном делу једног од својих радова, посвећеном чешко-руским односима[3], он је детаљно истраживао тему „религијске стране словенског питања“. Предмет његове главне мисли било је разматрање како погодности источнохришћанске религиозности за чешку средину, тако и политичка инструментализација међуконфесионалних односа у Централној и Источној Европи. „Рим организује Словене католике против православних Словена“, тврдио је Холечек (Holeček 1891: 207), при чему је његова критика била усмерена против експанзионизма католичке цркве, која се, по његовом мишљењу, спремала за „инвазију на православне земље“ (Holeček 1891: 211). Осим тога, Холечек је критиковао двоструке стандарде политичког католицизма: „Каква контрадикција! Колико различитих стандарда и пракси! Из Далмације протерују глагољицу, у Црној Гори је уводе. Прва земља је потпуно католичка, где се националност може обуздавати; у другој земљи католицизам је новина и изузетак, где политичка домишљатост заговара допуштање уступака, али само док они не значе верско приближавање православнима“ (Holeček 1891: 214). Холечек се такође критички односио према историјској анализи „суштине (гркокатоличке) уније“, коју је доживљавао као директан покушај Латинске цркве да себи потчини православне источнословенске вернике.

Још један чешки политички лидер тог времена, познат по свом залагању на пољу словенске чешко-руске узајамности, Франтишек Аугустин Браунер, одиграо је важну улогу у отварању прве православне цркве на чешким просторима. Била је то црква Светог Николе, смештена на Староградском тргу, у самом средишту чешке престонице. Зграда некадашње католичке цркве у то време је служила само као концертна дворана. Црква је припадала прашкој општини, са којом је крајем 1870. године потписан уговор о закупу на тридесет година. Међутим, освећење цркве од стране протојереја Рајевског догодило се тек у августу 1874. године (Doubek 2004:157). Уз пројекат оснивања православне цркве од самог почетка је била везана идеја о стварању већег руског центра који би привукао културну, економску и политичку пажњу руске елите ка чешким земљама. Све поменуте активности су на крају требале да допринесу отварању руског конзулата у Прагу (Doubek 2004:158), што је постигнуто тек 1910. године (Agstner 2008: 14).

Током целог периода коришћења од стране православних хришћана, црква Светог Николе није имала статус парохијске цркве. Стога су се верски обреди који су се ту обављали сматрали искључиво приватним, што је значило да у Аустроугарској нису имали правну снагу. Православни Чеси су морали да путују у Беч ради крштења или венчања, најпре код свештеника из грчке парохије, а од 1893. године код српских свештеника (Vopatrný 1999: 80). Поред прашког светилишта, православне цркве су у последњој трећини XIX века изграђене у три бањска града у западној Чешкој. Године 1889. изграђена је прва од њих – црква Свете Олге у Франтишковим Лазњама, 1897. године освештан је храм Светих Петра и Павла у Карловим Варима, а крајем 1902. године отворен је храм Светог Владимира у Маријанским Лазњама. Ове цркве су се, по правилу, налазиле у градовима немачког говорног подручја са католичком већином, а посећивали су првенствено руски бањски гости, који су, са своје стране, дали највећи допринос њиховој изградњи. Донације ових људи коришћене су и за издржавање руског свештенства (Vopatrný 1999: 81).

У Аустроугарском царству, православни Чеси нису могли да организују званичну црквену заједницу из политичких разлога. Стога је 1903. године основана (грађанска) организација под називом „Православна беседа“. У средишту пажње њеног рада било је спровођење православне мисије међу Чесима, која се огледала у организовању просветних предавања о Православној цркви, као и издавању и дистрибуцији верске литературе. Године 1905. њено чланство је бројало седамдесет шест православних хришћана, при чему се њихов број постепено повећавао путем преобраћења – на пример, исте године сто четири старокатолика су се „придружила“ Православној цркви. Касније је основано слично удружење под називом „Чехословачка православна заједница у Прагу“, чији је циљ био припрема услова за „стварање сопствене црквене организације“ у будућности.[4] Према расположивим подацима, 1910. године у Чешкој је било 1.691 православних верника, у Моравској 926, а у Шлеској 976 (Vopatrný 1999: 81).

Политичке промене које су уследиле након распада Аустроугарске и стварање нових држава наследница у Централној Европи биле су праћене променама и у другим областима друштвеног живота. У Чешкој католичкој цркви, одмах након проглашења независности Чехословачке, појавио се снажан верски покрет који је 1919. године упутио делегацију католичких свештеника у Рим са молбом за „обнову првобитног црквеног поретка“, укидање целибата и увођење чешког језика као богослужбеног језика. Међутим, папа Бенедикт XV је ову молбу у потпуности одбацио. Као реакција на папску забрану уследио је излазак стотина хиљада верника и дела свештенства из Католичке цркве и оснивање Чехословачке цркве (ЦЧС, прим.ред.: задржавамо оригиналну скраћеницу) 8. јануара 1920. године, чијем су називу са посебном емоцијом додали придев „национална“. Папа је 15. јануара 1920. године на овај догађај реаговао екскомуникацијом из Католичке цркве свих верника који су изјавили да припадају овој новој цркви. У септембру исте године, чехословачке власти су признале нову националну цркву. Широм земље, посебно у Бохемији и Моравској, верници су наставили масовно да напуштају Католичку цркву и учествију у изградњи нове националне чешке цркве (Vopatrný 1999: 87).

Међутим, Чехословачка црква од самог почетка није била уједињена изнутра, унутар ње су постојале две идеолошке струје. Прва је била блиска Православљу, а друга, такозвана либерално-радикална, означавана и као „слободно-хришћанска“ – била је блиска чешкој реформацији (хусизму). Представник ове последње био је римокатолички свештеник-реформатор Карел Фарски. Присталица православног усмерења био је у почетку такође и римокатолички свештеник Матеј Павлик, којег је српски патријарх Димитрије хиротонисао за православног епископа у Београду 25. септембра 1921. године. Спорови између присталица ова два правца, током којих се решавао будући карактер новоосноване црквене структуре, одужили су се на неколико година. Њихово заоштравање довело је до раскола, услед чега се ЦЧС поделила на цркву оријентисану ка чешкој реформацији, која је задржала свој првобитни назив (ЦЧС), и независну православну црквену организацију.

Од више од пола милиона верника који су одлучили да напусте Католичку цркву и придруже се ЦЧС, око десет хиљада људи остало је верно Православљу (Vopatrný 1999: 93). Матеј Павлик, сад већ као православни епископ Горазд преузео је иницијативу, 1924. године и заједно са истомишљеницима напустио Чехословачку цркву. Године 1929. успео је да издејствује стварање аутономне чешке православне епархије са седиштем у Прагу, која је признала српску црквену јурисдикцију, чију су правну сукцесију за државе наследнице Аустроугарске монархије признале и чехословачке власти (Aleš 1988: 16). На тај начин, Православна црква је у потпуности легализовала своју делатност на чешким земљама. Штавише, у источном делу Чехословачке, тј. у Словачкој и Поткарпатској Русији, које су заједно створиле нову државну творевину, оживеле су раније постојеће православне заједнице. Осим тога, у чешким земљама православна заједница се значајно ојачала почетком 1920-их година доласком антибољшевичких емиграната са територије бивше Руске империје.

Релативно слободан развој верске делатности и изградња црквене структуре у међуратном периоду смењени су распадом Чехословачке и немачком окупацијом чешких земаља од 1939. до 1945. године. Као резултат подршке коју је руководство Православне цркве пружило учесницима антинацистичког отпора, окупационе власти су у септембру 1942. године одлучиле да забране Православну цркву и конфискују сву њену имовину.[5]  У савременој историји чешког народа Православна црква се истакла, између осталог, тиме што су њени представници помагали чехословачким падобранцима, који су у мају 1942. године извршили успешан атентат на Рајнхарда Хајдриха, тадашњег рајхпротектора протектората Бохемије и Моравске. Православни саборни храм Светих Ћирила и Методија у Прагу служио им је као уточиште након извршеног атентата. Након откривања овог скровишта, репресије окупационих власти сручиле су се и на представнике Православне цркве. Према доступним подацима, погубљено је 265 истакнутих православних званичника,[6] међу којима су били и свештеници. У том контексту неопходно је пре свега поменути мученичку смрт епископа Горазда и његових сарадника из прашког саборног храма. Убиство Хајдриха се и данас сматра најзначајнијим актом отпора у окупираној Европи.

Након ослобођења Чехословачке од стране Црвене армије, одлучено је да се промени јурисдикција Чешке православне епархије. Она је изузета из српске црквене јурисдикције и предата под јурисдикцију Руског патријархата. Свети синод Руске православне цркве донео је одлуку о њеном ступању на снагу 14. јануара 1946. године. Истовремено је одлучено да се Прашка епископија уздигне у ранг архиепископије.[7] У другој половини 1940-их година, православна заједница је поново ојачала захваљујући миграционим процесима, овога пута услед доласка неколико десетина хиљада претежно православних Чеха из украјинске Волиње.

Други облик јачања Православља, у овом случају прилично присилан од стране државних власти, била је такозвана православизација Гркокатоличке цркве, коју је припремио и организовао комунистички режим 1950. године. На иницијативу државе, или тачније Комунистичке партије, Гркокатоличка црква у Чехословачкој је званично распуштена (тј. забрањена) и потом „уједињена” са Православном црквом. Практична последица овог чина била је та да су православни верници заузели – често путем континуираних сукоба на локалном нивоу – цркве и парохије Гркокатоличке цркве, неретко прибегавајући помоћи органа државне безбедности (ср. Vaško 2007).

Кулминација напора православних хришћана у чешком контексту били су догађаји из октобра 1951. године. Дана 2. октобра 1951. године Савет егзархата се обратио Светом синоду Руске православне цркве са молбом да се додели црквена аутокефалност православнима у Чехословачкој. Ова молба је одобрена одлуком Синода од 10. октобра 1951. године. Свечано проглашење аутокефалности Православне цркве у Чехословачкој одржано је 8. децембра 1951. године у Саборном храму Светих Ћирила и Методија у Прагу, а у недељу 9. децембра уследила је инаугурација поглавара нове аутокефалне Православне цркве, митрополита прашког и целе Чехословачке Елевферија.[8] Тужан парадокс лежи у чињеници да чешки православни верници нису дочекали аутокефалност као резултат пансловенске солидарности и сарадње, већ захваљујући политичким махинацијама чехословачког и совјетског комунистичког режима.

Након поделе Чехословачке на независну Чешку Републику и Словачку Републику 1. јануара 1993. године, Православна црква је у обе земље остала јединствена, али је добила ново име, које је од тог тренутка гласило „Православна црква Чешких земаља и Словачке”. Од почетка 1990-тих, уочава се стално јачање чешких православних заједница захваљујући мигрантима из земаља бившег СССР-а, чији је број у данашњој Чешкој достигао стотине хиљада. Захваљујући овим странцима који већ дуго живе у Чешкој, Православна црква је данас једна од најважнијих верских заједница у Чешкој Републици.

[1] Ова тврдња се односи на период после изгубљене битке на Белој гори (1620), која је наговестила даљу рекатолизацију до тада претежно протестантске Бохемије и Моравске. У данашње време, већина становништва Чешке Републике не припада ниједној верској конфесији.

[2] Сазавски манастир постао је познат у XI веку као центар словенског богослужења и образовања. Након његовог распуштања 1096. године, словенска литургијска и образовна традиција настављена је у XIV веку захваљујући чешком краљу и римском цару Карлу IV, који је у Прагу основао манастир На Слованех (Емауски манастир). У Бохемској краљевини ови манастири су у средњем веку представљали центре неговања црквенословенског језика и образовања (више о томе видети код Petr/Šabouk 1975).

[3] Више о томе видети код Јозефа Холечека – „оракул чешког народа“, у: Наука Вера Култура (online) 

[4] Извор: Historie naší pravoslavné církve (online)

[5] Извор: Historie naší pravoslavné církve (online)

[6] Извор: Historie naší pravoslavné církve (online)

[7] Извор: Historie naší pravoslavné církve (online)

[8] Извор: Historie naší pravoslavné církve (online)

Литература

• Agstner Rudolf: 2008, Cizí konzuláty v Čechách, na Moravě a v Bratislavě (1869-1918) / Die fremdenKonsulate in BöhmenunMährensowie in Pressburg (1869-1918), Praha.
• Aleš Pavel (ed.): 1988, Biskup Gorazd z díla, Praha.
• Doubek Vratislav: 2004, Česká politika a Rusko 1848-1914, Praha.
• Holeček Josef: 1891, Ruskočeské kapitoly, Praha.
• Petr Jan/Šabouk Sáva (eds.): 1975, Z tradic slovanské kultury v Čechách. Sázava a Emauzy v dějinách české kultury, Praha.
• Vaško Václav: 2007, Likvidace řeckokatolické církve, Praha.
• Vopatrný Otec Gorazd: 1999, Dědictví otců. Osudy svaté pravoslavné víry na území bývalého Československa, Praha.

Петр Лозовјук

Извор: naukaverakuljtura.com

Са руског превод: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: православна црква Светог Владимира у Маријанским Лазнама, извор: marianskelazne.cz