Православна црква Украјине је верска организација, која је основана 2019. године уз кршење канонских норми на инсистирање украјинског председника П.Порошенка, тј. искључиво због политичких разлога. Ова верска структура претендује на статус националне Православне Цркве, услед чега настаје својеврстан поглед на њену историјску прошлост, ради њене украјинизације. Само по себи, ово се одражава на описивање православља у Украјини с тачке гледишта ПЦУ. Пошто се Украјина као држава појавила тек у ХХ веку, идеолози ПЦУ по угледу на украјинске пропагаторе, па чак и научнике, користе вештачки измишљене називе за прву руску државу. Држава се званично називала Рус (на руском језику: Русь, што треба разликовати од етнонима Рус на српском, прим. прев.) или Руска земља. Историчари су почели да је називају Стара или Кијевска Русија. А украјински националисти сматрајући да свака држава чија се престоница налази у Кијеву аутоматски постаје украјинска, покушавали су да наметну назив Рус-Украјина. И ПЦУ користи овај назив. Осим тога, неки у ПЦУ Стару Русију називају и Кијевска Рус-Украјина, Кијевско-руска држава и Кијевска држава¹.

           Средњовековна руска историја се у ПЦУ тумачи на својеврстан начин. На пример, на сајту ПЦУ је речено да је „после неуспешног покушаја владимирског кнеза Андреја Богољубског (1110-1174) да добије благослов од цариградског патријарха за формирање засебне Владимирске митрополије, овај кнез 1162. године напао Кијев и 1169. године је у потпуности опљачкао град, спалио је Печерски манастир и цркву Свете Софије“². Андреј Богољубски је заиста покушао да оснује засебну митрополију, али разлози за поход на Кијев нису били политички. Владимирски кнез је желео да успостави власт над „мајком руских градова“ због политичких мотива, а не због некакве освете услед тога што није успео да издејствује засебну митрополију. Стварни мотиви понашања Андреја Богољубског се не уклапају у идеолошке представе о вечитој конфронтацији између Руса и Украјинаца коју украјински идеолози проналазе чак и у време кад Украјинци нису постојали.

_{Фото: Андреј Богољубски (Скица фреска храма Светог Владимира у Кијеву. Сликар: В. Васњецов. 1885-1896), извор: wikimedia.org}

           У опису историје ПЦУ наведено је време кад је, наводно, почела да се формира украјинска црква: „За време владавине великог литванског кнеза Витовта (1392-1430) Кијевска митрополија је поново започела процес стварања Украјинске Цркве за словенске земље ван утицаја московских кнезова и митрополита који су тада сачували титулу кијевског митрополита. Црквени сабор у новој резиденцији кијевских митрополита у Великој литванској кнежевини – Новогрудку – одржан је 1415. године. За кијевског митрополита изабран је Григорије Цамблак (†1419)“³. Дакле, „украјинска црква“ је требало да духовно руководи становништвом у словенским земљама које се нису налазиле под утицајем „московских кнезова и митрополита“. У овој формулацији постоји чињенична грешка. Ради се о томе да у време кад је литванском Русијом владао велики кнез Витовт московски митрополити нису постојали. На територији руских земаља постојала је једна митрополија – Кијевска. На њеном челу је био митрополит кијевски и целе Русије Фотије, који се тада налазио у Москви. Витовт је желео да оснује сопствену митрополију и на његов предлог је Григорије Цамблак постао литвански митрополит, али ово није дуго трајало. После Цамблакове смрти 1420. године литвански верски сепаратизам је нестао, пошто га Цариград није подржао.

_{Фото: Григорије Цамблак на Костанецком сабору (Из архива Карловог универзитета у Прагу. Сликар није познат), извор: zbruc.eu}

          Затим се у тексту наводи да је „Украјинска Православна Црква (Кијевска митрополија)“ постојала у Пољско-литванској држави⁴. Средином XV века Кијевска митрополија се поделила на две. И источна и западна Русија су имале свог митрополита. Полазећи од информација које су наведене на сајту ПЦУ видимо да је у западној Русији почела да делује управо Украјинска православна црква. Међутим, ова тврдња противречи тврдњама других претендената на национализацију православља у Првој државној заједници Пољске и Литваније – белоруским аутокефалистима. Један од активних белоруских аутокефалиста Б.Даниљук пише да је после поделе Кијевске митрополије „у Литванији и Украјини наступила стабилна епоха Литванске, а у данашњем значењу Белоруске Православне Цркве“ која је трајала скоро век и по и завршила се 1686. године⁵. Митску белоруску митрополију у то време види и унијатски белоруски активиста С.Абломејко⁶. Дакле, Кијевска митрополија је у украјинском случају представљена као украјинска црква, а у белоруском – као белоруска. У ствари, она није била ни једна, ни друга, зато што у то време нису постојали ни украјински, ни белоруски идентитет. Иста грешка постоји и у тврдњи да је у време поделе Кијевске митрополије на две „дошло до формирања засебних националних традиција православља – украјинског и руског“⁷. А после преласка Кијевске митрополије испод омофора цариградског патријарха под омофор московског патријараха 1686. године „московска црквена политика [...] се нашла у свим областима црквеног живота“⁸ и у малоруским земљама је наводно почео рад „на нивелисању украјинског црквеног живота по узору на руски“⁹. На сајту ПЦУ се помиње и Пинска генерална конгрегација која је названа Пинским Православним Црквеним Сабором из 1791. године: „Пински Православни Црквени Сабор из 1791. године је представљао покушај пољске краљевске владе да преузме под своје окриље православне поданике из Државне заједнице Пољске и Литваније, да уреди унутрашњу организацију Украјинско-белоруске Православне Цркве и да обнови њену јурисдикцију од Цариградске патријаршије, али је руска експанзија осујетила остварење ових планова“¹⁰. Руско православље у Пољској се више не назива Украјинском православном црквом, већ Украјинско-белоруском. Притом је Пинска конгрегација у принципу позивитно оцењена као покушај да се започне пружање помоћи православцима и да се уреди црквена организација. Треба имати у виду да су православне заједнице у Пољској у то време биле део Руске Православне Цркве, те да су зато „одлуке Конгрегације водиле ка потпуном одвајању православног становништва Државне заједнице Пољске и Литваније од пуноће Руске Цркве и то не само без њене сагласности, већ да Мајка-Црква чак није била ни обавештена о томе шта се дешава, што је представљало дрско кршење канонског права“¹¹. Такође, „рад Пинске конгрегације се одвијао без учествовања и сагласности законитог поглавара Цркве у Пољској, преосвећеног Виктора (Садковског) који се налазио у притвору. Њој није присуствовао ниједан православни епископ, није било делегата других помесних Православних Цркава. Због свих ових чињеница Пинска генерална конгрегација се може сматрати нелегитимним скупом који није имао права да мења црквено-правни статус Цркве у Пољској“¹². Осим тога, „главни подстицај за одржавање скупа православног клира и јавности од стране пољске владе представљала је жеља да се прекине зависност православне верске мањине од центра црквене управе која се налазила у непријатељској руској влади, како делатност православног клира не би противречила, већ би подстицала политику пољске владе. Проблем је у том што је цариградски патријарх био поданик Отоманског царства, те не би престала да постоји зависност православног становништва од туђинске Највише црквене управе“¹³.

_{Фото: Архиепископ мински (касније малоруски и черњиговски) Виктор (Садсковски), фрагент изворе: Батюшков П.Н. Белоруссия и Литва. Исторические судьбы Северо-Западного края. СПб.: Типография товарищества «Общественная польза», 1890. С. 305}

           У принципу, понашање Пинске конгрегације делимично подсећа на тежњу ка добијању томоса од цариградског патријарха за време владавине П.Порошенка – иницијатива не потиче од верских прегалаца, већ од политичара; игнорише се актуелно црквено руководство; прогањају се присталице канонске Цркве итд. На сајту ПЦУ је такође поменута ситуација која је постојала у време Горбачовљеве „перестројке“ кад је постало могуће одржавање параде суверенитета, укључујући и конфесионалне. Заинтересована лица у Украјини су одлучила да створе Украјинску аутокефалну православну цркву (УАПЦ): „У фебруару 1989. године основан је Комитет за иницијативу обнове УАПЦ захваљујући снагама совјетских дисидената, правобранилаца, друштвених прегалаца и студената“¹⁴. Цитат указује на оне који би имали користи од стварања украјинске аутокефалије. Међу њима нису поменути ни верници, ни свештеници. Другим речима, аутокефалност је пре свега била потребна политичким активистима, што Украјинску аутокефалну цркву пре свега чини политичком, а не верском структуром, из чега се види да она није потребна за решавање духовних, већ идеолошких и политичких питања. У целини, верске структуре у Украјини, између осталог и ПЦУ, конфесионално питање у великој мери користе у етнополитичкој реторици. Оваква ситуација је делимично природна за верске организације које се позиционирају као националне, тј. које претендују на једино исправну духовност за дату нацију. Етнополитичка проблематика постаје све актуелнија за време кризе у друштву и не доприноси толико покушајима да се пажња људи усмери на хришћанске истине колико на формирање и подршку етнополитичких стереотипа. Приликом спровођења ових стереотипа кроз верске структуре престаје да буде актуелна историјска истина уместо које се подмеће национално оријентисани наратив.

1. Православна Церква України: шлях крізь віки (Короткий історичний нарис) // Православна церква України. Режим доступа: https://www.pomisna.info/uk/tserkva/istoriya/ (датум последњег прегледа: 1.08.2022).
2. Исто.
3. Исто.
4. Исто.
5. Данілюк Б. Гістарычны шлях да аўтакефаліі Беларускае Праваслаўнае Царквы // Беларуская Аўтакефальная Праваслаўная Царква. Режим доступа: http://www.belapc.org/litaratura/gistarycny-slah (датум последњег прегледа: 1.08.2022).
6. Абламейка С. Мой Картаген. [Без места издания]: Радыё Свабодная Эўропа / Радыё Свабода, 2015. С. 92.
7. Православна Церква України: шлях крізь віки (Короткий історичний нарис) // Православна церква України. Режим доступа: https://www.pomisna.info/uk/tserkva/istoriya/ (датум последњег прегледа: 1.08.2022).
8. Исто.
9. Исто.
10. Исто.
11. Романчук А. Авантюра Пинской конгрегации: угроза Русской Церкви и российской государственности // Наука. Вера. Культура. Режим доступа: https://naukaverakuljtura.com/авантюра-пинской-конгрегации-угроза/ (датум последњег прегледа: 1.08.2022).
12. Исто.
13. Исто.
14. Православна Церква України: шлях крізь віки (Короткий історичний нарис) // Православна церква України. Режим доступа: https://www.pomisna.info/uk/tserkva/istoriya/ (датум последњег прегледа: 1.08.2022).

Александар Гронски

Извор: naukaverakuljtura.com

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото: патријарх Вартоломеј потписује томос аутокефалности ПЦУ, извор: wikimedia.org