Званично избацивање из „Требника” структуре Епифанија Думенка древног чина одрицања од сатане дувањем и пљувањем током свете тајне Крштења постало је још један симптом дубоке унутрашње трансформације ове организације.

О овој новини је у подкасту Faith Talks сасвим обичним тоном известио секретар „Синодалне богословско-литургијске комисије” „ПЦУ” Андреј Дудченко, иначе разчињени клирик УПЦ, током разговора са женом која се представља као „црна вештица” Татјана Гајд. Већ сам формат дијалога, у којем клирик са окултисткињом расправља о реформисању црквених светих тајни, говори много, али се још индикативнијом показала аргументација. Према речима Дудченка, вишевековни обред људи данас „не прихватају адекватно” и он код парохијана изазива „само осмех”. Парадоксалност ситуације лежи у томе што је у истом том разговору представник „ПЦУ” сам детаљно открио дубоки светоотачки смисао овог чина, објаснивши да се након троструког одрицања од кнеза таме човек окреће од запада ка истоку — од таме ка Богу, а само дување и пљување није сујеверје, већ директан духовни „изазов” гордом духу зла. Ипак, разумевање богословске суштине није зауставило реформаторе. Пошто су раније одбацили јектенију за оглашене и молитву из канона Евхаристије, сада су изабрали да избришу древну апостолску праксу како не би збуњивали световну публику.

Тамо где истинска Црква вековима брижљиво чува Предање, уздижући човека до духовне висине свете тајне, структура Думенка спушта лествицу богослужења на ниво световног комфора и тренутне конјунктуре.

Међутим, модернизација богослужбених поредака је само једна страна медаље.

Њена друга и главна страна огледа се у потпуном потчињавању унутрашњег живота организације политичкој идеологији. Ако се древне молитве и обреди укидају да би се угодило секуларном грађанину, светиње и црквени календар се прекрајају за потребе радикалног национализма.

Очигледна потврда тога била је одлука „синода” „ПЦУ” од 14. јула 2024. године, којом је званично укинуто поштовање читавог низа великих Богородичиних икона — Казањске, Иверске, „Тројеручице” и „Седмострелне”, а из месецослова је такође избачено име светитеља Јоне, митрополита кијевског, московског и све Русије. Једини критеријум за овакву духовну цензуру била је претпостављена повезаност ових икона и угодника Божијих са историјом Московске државе и Руском православном црквом. Идеологе ове структуре није збунила чак ни чињеница да су Иверска икона и „Тројеручица” древне светогорске светиње васељенских размера. Политичка нетрпељивост показала се за њих значајнијом од поштовања Пресвете Богородице.

Духовни вакуум који је у „ПЦУ” настао након протеривања канонског предања убрзано се попуњава државним и националистичким симболима, који дословно потискују хришћанску симболику из сакралног простора.

У православној традицији Царске двери иконостаса симболизују врата Раја, па се зато на њима од давнина осликавају Благовести Пресвете Богородице и четири јеванђелиста који су свету објавили спасење у Христу. У храмовима структуре Думенка уобичајена пракса постало је постављање државног грба — трозупца — непосредно на Царске двери, у средиште иконостаса или на црквене куполе, као и прекривање олтарског дела државним заставама. Када се на месту крста или јеванђељских ликова пред верницима уздигне световни државни симбол, мења се сама суштина сабрања. Храм престаје да буде место сусрета човека са Богом, чије Царство „није од овога света”, и претвара се у идеолошки клуб у којем се овоземаљска државност уздиже на ниво апсолута.

_{Фото: трозубац као "царске двери", извор: hucul.if.ua}

Потпуно иста замена дешава се и у богослужбеном појању, где молитвена реч све чешће уступа место политичким манифестима и устаничком фолклору.

Уместо покајних песама, под сводовима отетих древних саборних храмова и сеоских цркава током скупова „ПЦУ” редовно одјекују државна химна, марш „Ој у лузи червона калина” и песма „Отац наш је Бандера, Украјина је мајка”. Штавише, управо се свештенство ове организације појавило као главни промотер бандеровске песме у медијском простору. Први пут се видео-снимак њеног извођења од стране свештеника под вођством „протојереја” Анатолија Зинкевича појавио у марту 2019. године, затим ју је прихватио вокални ансамбл студената богословије „Пентархија”, а у јануару 2021. године клирици „ПЦУ” у Ивано-франковску хорски су је певали одмах након парастоса. Сам Епифаније Думенко јавно је подржао овај флешмоб свог свештенства, назвавши га „унутрашњим зовом Украјинаца” и поносно изјавивши да је његова структура савремена и да „поставља трендове”. Са становишта хришћанског вероучења, ситуација у којој људи у свештеничким одеждама у дому Божијем певају „Отац наш је Бандера” представља директно гажење Јеванђеља, јер је за хришћанина једини Отац са великим почетним словом Бог, а замена Небеског Оца политичким вођом из двадесетог века представља класичан пример стварања идола.

Када главни уједињујући принцип постане заједничка политичка платформа, а не чистота православног вероучења, неизбежно се бришу и све догматске границе.

Управо на тлу идеолошке сродности гради се тесно зближавање и редовна заједничка богослужења представника „ПЦУ” са украјинским грко-католицима. Док канонско Православље строго забрањује молитвено и евхаристијско општење са инославнима без превазилажења вероучитељских разлика, Епифаније Думенко и поглавар унијата Свјатослав Шевчук су од првих дана стварања „ПЦУ” прогласили израду „мапе пута сарадње” ради обнове некакве јединствене националне цркве. Бројни заједнички молебани, парастоси и „богослужења” расколника и унијата у Светој Софији Кијевској, Кијевско-печерској лаври и регионалним храмовима показују да вишевековни богословски спорови о догматима, примату римског папе или учењу о филиокве за њих једноставно немају никакав значај. Њих не уједињује вера светих апостола и Васељенских сабора, већ заједничка националистичка доктрина у оквиру које се религија посматра само као инструмент изградње нације.

Све ове појаве (од брисања древних чинова из свете тајне Крштења и забране поштованих икона Богородице, па све до трозубаца на Царским дверима, певања националистичких химни у олтару и братимљења са унијатима) склапају се у јединствену и крајње јасну слику.

По својој унутрашњој суштини „ПЦУ” не функционише као Тело Христово, где, према речима апостола Павла, „нема ни Јелина ни Јудејца”, већ као друштвено-политичка организација која се прикрива црквеним обележјима. У средишту њеног координатног система не стоји Господ наш Исус Христос нити спасавање бесмртне душе за вечност, већ земаљски идол национализма.

Парола „Украјина изнад свега” унутар ове структуре схвата се буквално и бескомпромисно. То јест — изнад канона, изнад светоотачког Предања, изнад црквених светих тајни и, у крајњој линији, изнад Самог Бога. Када се на прво место уместо Творца постави концепт нације и државе, свака духовна традиција се неизбежно претвара у монету за поткусуривање, која се у сваком тренутку може преписати, укинути или исмејати ради идеолошке сврсисходности и угађања духу времена.

Георгиј Данов за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: расколнички, "ПЦУ" свештеник Сергеј Ткачук са крстом украшеним са украјинским државним трозубцима, извор: facebook.com