Као што Србија има светородну лозу Немањића, тако и Грузија има светородну лозу Багратиона. Поред светог Давида IV Градитеља (1073-1125), свете благоверне царице Тамаре (око 1160-1213), свете великомученице царице Кетеван (око 1560-1624), ова породица је дала још неколико светитеља.

           Род Багратиона потицао је из историјске провинције Спери (Испир у данашњој Турској). Представници овог рода су у првим вековима наше ере одиграли веома важну улогу у историји на подручју Кавказа, пре свега Јерменије и Грузије, што је довело до настанка различитих легенди о њиховом пореклу. Јерменски историчар Себеос јерменске Багратиде сматра потомцима Јермена Хајка, док их Мовсес Хоренаци сматра потомцима угледног Јеврејина којег је заробио јерменски краљ Тигран Велики. У научној литератури изнете су претпоставке о њиховој повезаности са древном грузијском царском династијом Фарнавазида, као и с древном јерменском царском династијом Оронтида.

           У хришћанско доба нарочито су биле распрострањене легенде о божанском пореклу владарских породица. У периоду нарочитог успона Багратиона, по свему судећи за време Ашота I, настала је легенда о њиховом божанском пореклу. „Владару, сине пророка Давида и Господа Помазаника, кога су они назвали Христом, нека ти Бог подари у наследство своје царство“. Тако гласе речи које је свети Григорије (Григол) Хандзтијски упутио куропалату Ашоту. Тиме наглашава да Ашота I Багратиона сматра божанским потомком, преко цара и пророка Давида. Ова легенда, која је настала у грузијској средини, проширила се и међу суседним народима, тј. Јерменима и Византинцима, што потврђују дела Ованеса Драсханакертција и Константина Порфирогенита, који Ашота I Великог и његове наследнике називају потомцима самог Господа.

           Након даљег успона рода Багратиона уследио је и одговарајући развој ове легенде. У XI веку настало је дело историчара Сумбата Давитисдзеа, које садржи потпуну легендарну генеалогију рода Багратиона, као и опширно идеолошко образложење њиховог божанског порекла и политичке доминације. Легенда о божанском пореклу породице Багратиони стекла је општеприхваћено признање за време владавине једног од њених најмоћнијих представника – Ашота I Багратионија.

_{Фото: икона светог мученика Ашота Куролапата, извор: facebook.com}

           Грузијска Православна Црква спомен на светог благоверног цара Ашота I Великог (груз.: აშოტ I დიდი) (†826. или 829), слави 29. јануара. Свети Ашот I је био еристав (кнез) Карталиније (крај VIII века — око 809), куропалат Тао-Кларџетије и оснивач династије Багратиони у Тао-Кларџетију.

           О пореклу Ашота I Великог постоје две верзије. Прва се заснива на сведочанству јерменског историчара Вардана Великог из X века, према којој је Ашот Велики био унук Васака и син кнеза Адарнасеа из рода Багратида, јерменске гране породице. Према другој верзији, Ашот I Велики био је директни потомак карталинског кнеза Гуарама Куропалата (друга половина VI века). 

           Крајем VIII и почетком IX века Ашот I Велики налазио се у служби код Арапа, који су у то време владали овим подручјем, од којих је и добио дужност карталинског кнеза. Затим је власт проширио на централне области Грузије. У то време је боравио у Бардавију (Партав, данашњи Азербејџан), Тбилисију и околини. Међутим, био је принуђен да побегне у Кларџетију, завичај грузијских Багратида, која се у то време налазила под византијском влашћу. Ашот I је намеравао да уз византијску помоћ овде успостави снажно упориште за борбу против Арапа. Његово седиште био је град Артануџи, у којем је обновио тврђаву, коју је у V веку подигао благоверни цар Вахтанг Горгасал. Такође је обновио град, двор и дворску цркву посвећену Светим апостолима Петру и Павлу.

           Ашотова власт се постепено проширила на читаву југозападну Грузију. Део земаља освојио је уз помоћ војске, а део је откупио. Тако су у састав Кларџетијског куропалатства ушле области Шавшетија, Кларџетија, Нигали, Аџарија, Тао, Самцхе, Џавахетија, Артани и Спети. Почетком IX века, искористивши слабљење Арапског калифата, Ашот I је заузео део Шида Карталиније и постао господар земаља „од Кларџетије до Ксанија“.

           Ашот I Велики је много учинио за духовно просвећивање своје земље. Један од највећих светитеља Грузије, Григорије Хандзтелијски је на његов позив с великим почастима примљен у двору куропалата. Поздрављајући га, Ашот I је устао са престола и стојећи замолио светитеља да благослови његов дом и породицу, што је светитељ и учинио, као што пише у житију светог Григорија, које је написао његов ученик Георгије Марчуле. Из истог извора сазнајемо да је Ашот поклонио манастиру Хандзта „добро земљиште“, између осталог, област Шатберди са ораницама. У натпису у манастиру Опиза наводи се да је Ашот Велики био ктитор, односно градитељ овог манастира. Тамо је сачуван и његов барељефни лик.

_{Фото: други део барељефа (први је насловна фото), Христос благосиља принос Ашота I Великог у виду цркве манастира Опиза, поред Христа је цар и пророк Давид (прва четвртина 9. века, Кларџетија), снимак екрана е-публикације}

           Постоје различите верзије о смрти Ашота I Великог. Сумбат Давитисдзе пише да је цар окупљао војску у месту Долискана како би одбио арапски напад. Када је схватио да намеравају да га убију, побегао је у Артануџи. Међутим, прогонитељи су га сустигли у цркви Светих апостола Петра и Павла и убили мачем пред олтаром. Према другим подацима, Арапи су цара убили у цркви у Гардабанију, на југоистоку Грузије.

           Кад се преподобни Григорије Хандзтелијски вратио из Цариграда, с великом тугом је оплакивао Ашота I Великог, називајући га „најмоћнијим међу царевима“, „тврђавом цркава“ и „заштитом хришћана“.
Ашот I Велики сахрањен је у дворској цркви Светих апостола Петра и Павла у Артануџију. Његов гроб помиње се међу поседима катедралне цркве Светицховели. Време и место Ашотове канонизације нису познати. Његово име се не помиње у богослужбеним књигама, нити у хагиографским делима грузијских католикоса-патријараха Висариона (Бараташвили-Орбелишвилија) и Антонија I (Багратионија), све до краја XVIII века. Могуће је да је његово име унето у црквени календар без формалне канонизације, заједно са још неким именима, шездесетих година XX века, за време грузијског католикоса-патријарха Јефрема II (Сидамонидзеа).

           Хронолошки после светог Ашота I Великог у светородној лози Багратиона помиње се света царица Динара, о којој у историјским изворима такође нема много података.

           Света царица Динара (грузијски: წმინდა დინარა დედოფალი) живела је у Х веку. Била је кћерка цара Адарнасеа III из Горње Тао Кларџетије.

_{Фото: Алазанска долина, снимак екрана е-публикације}

           Живела је у Х веку и била је регент Еретијског царства док је њен син Ишхани био малолетан. Ерети(ја) је историјска област која се практично поклапа са Алазанском долином. У средњем веку је то била област на граници Кахетије и Кавкаске Албаније. У периоду од 787. до 959. године Еретија је била независна кнежевина.

           Заслуга царице Динаре састоји се у томе што је становништво овог подручја, које се извесно време пре свог осамостаљивања налазило под влашћу јерменских кнезова-монофизита, поново примило православну веру.

            Занимљиво је да су подаци о иверској царици Динари сачувани и у руским летописима. Према наводима историчара Мовсеса Каганкатвација, словенска племена су често упадала на подручје Кавказа, па су, по свему судећи, управо преко њих у Русију стигла сазнања о иверској царици Динари. У Московском кремљу, на северном зиду Тронске дворане, приказана је света царица Динара како јаше белог коња.
Грузијска Православна Црква спомен на свету царицу Динару прославља 30. јуна.

_{Фото: света царица Динара, фреска из московског Кремља (16. век), фрагмент изворне: wikimedia.org}

           Након периода самосталности, затим владавине Арапа, који су поједине делове Грузије почели да освајају у VII веку и чији су се политички утицај и власт у појединим областима осећали све до XI века, долази до процвата Грузије, епохе од светог Давида IV Градитеља све до његове праунуке свете царице Тамаре и њене деце цара Георгија Лаше и царице Русудан. Тада се над Грузију надвила нова опасност – монголске најезде.

           Након смрти царице Тамаре престо је наследио њен син Георгије IV Лаша  (бакља, светли) (1191-1223). Он није имао законитог наследника, па га је на престолу наследила сестра, царица Русудан (рођена око 1194. године; владала је 1123-1245. године). Владавина царице Русудан представљала је крај златног доба у историји Грузије, јер је царица била превише слаба да би могла да сачува независност и целовитост државе.
Цар Георгије IV је имао незаконитог сина Давида. И син његове сестре, царице Русудан се звао Давид. Да би их завадили, Монголи су титуле и право да владају дали и једном и другом Давиду. Међутим, браћа су се лепо слагала, тако да су једно време владали Давид VI Нарин (на туркијском језику „млађи“), син царице Русудан и Давид VII Улу (на туркијском језику „старији“), син Георгија Лаше.

           Цар Давид VII Улу је имао сина Димитрија (Деметре), који је у Грузијској Православној Цркви прослављен као Димитрије Самопожртвовани.

           Свети Димитрије II Самопожртвовани (грузијски: თავდადებული) (1259–1289) био је владар Источне Грузије у времену када се земља налазила под снажним утицајем Монголског царства. Димитрије је био син грузијског цара Давида VII Улуа и његове супруге Гванце Кахаберидзе. Мајка му је погубљена током монголских освајања док је још био дете, а отац му је умро када је имао око десет година. После очеве смрти, 1269. или 1270. године, Монголи су га признали за владара Источне Грузије. Године 1272. отишао је на двор кана Абаге, који је потврдио његово право на престо.

           Премда је био постављен на владарску дужност, Димитрије у почетку није имао стварну власт над својом земљом. Монголски штићеник Садун Манкабердели постао је његов главни саветник и војни заповедник, па је фактички управљао државом. Тек после Садунове смрти 1281. године цар је добио прилику да ојача сопствени положај и постави људе којима је веровао. Упркос тешким приликама, Димитрије је настојао да обнови опустошену земљу. Помагао је сиромашнима, болеснима и сирочади, даривао цркве и манастире и обнављао насеља која су страдала у монголским нападима. У Тбилисију је обновио цркву Метехи, која је остала један од значајних верских споменика грузијске престонице.

           Међутим, његов приватни живот је наишао на велико неодобравање у црквеним круговима. По обичајима монголског двора, имао је три супруге: Теодору, кћерку трапезунтског цара Манојла I Великог Комнина, затим Солгар, кћерку монголског војника  и Нателу, кћерку самцхејског кнеза Беке I Џакелије. Из ових бракова рођено је више деце, међу којима и будући грузијски владари. Посебно се истиче његов син Георгије V Сјајни, који ће касније обновити снагу грузијске државе и поново ујединити земљу.

           Велики део владавине Димитрије је провео учествујући у војним походима Монголског царства. Грузијска војска борила се на страни Илканида против египатског Мамелучког султаната у биткама 1277, 1280. и 1281. године. Учествовала је и у сукобима против Златне хорде код Дербента. Грузија, чији су војници често морали да ратују у интересу туђих владара, због овога је трпела огромне губитке. Нарочито је тешка била битка 1281. године, у којој су Монголи поражени, а грузијска војска готово уништена. Сам цар једва је успео да преживи.

_{Фото: Свети Димитрије II Самопожртвовани, (фреска из око 1280. године), Благовештенска црква манастира Удабно, Гареџи, извор: wikimedia.org}

           Пресудни догађаји у животу цара Димитрија II Самопожртвованог одиграли су се 1289. године. Буга, један од најмоћнијих саветника монголског кана Аргуна и муж Димитријеве кћерке Русудан, оптужен је за заверу против владара и погубљен. Због сродства са Бугом и сумње да је био умешан у заверу, и сам Димитрије позван је на монголски двор.

           Цар је добро знао шта га тамо чека. Зато је, пре поласка, сазвао државни савет, познат као Дарбази, да види шта му је чинити. Саветници су му предложили да побегне у планинске области Мтиулети или да се склони у Западну Грузију, где би могао да сачува живот и настави борбу.

           Ипак, Димитрије је то одбио. У грузијским летописима се наводи да је одлуку да се преда донео због бојазни да би због његовог бекства Монголи свој бес могли да искале на читавом народу. Страдали би невини људи, цркве би биле опустошене, а многи хришћани одведени у ропство. Тада је изговорио речи које су остале упамћене као суштина његовог подвига: „Положићу своју душу за свој народ и нећу одбити да одем у Орду".

           Католикос-патријарх Аврам I је подржао ову одлуку верујући да цар Димитрије II може да искупи своје земаљске грехе ако добровољно прихвати смрт ради спасења своје земље. На пут у Орду Димитрије је кренуо у пратњи патријарха Аврама, свог најстаријег сина Давида, свештеника Мојсија и неколико великаша. Чим су напустили Грузију, цар је ухапшен и одведен пред кана Аргуна. Његова судбина је у почетку била неизвесна. Монголски владар није одмах донео коначну одлуку, делимично и зато што није имао одговарајућег кандидата за грузијски престо. Док је Димитрије био у тамници, његови верни људи успели су да дођу до њега и понудили му да организују бекство.

           Цар је одбио овај предлог. Није желео да својим спасењем изазове освету Монгола над Грузијом и изложи опасности људе који су му остали верни. Према предању, тада је подсетио на Христове речи из Јеванђеља: „Каква ми је корист ако задобијем цео свет, а душу своју изгубим?“

           У међувремену, Хутлу-Буга, син некадашњег царевог саветника Садуна, предложио је кану Аргуну да на грузијски престо постави Вахтанга, сина владара Западне Грузије. Тиме би монголски кан добио прилику да обе грузијске земље стави под јединствену власт која би зависила од њега. Аргун је прихватио предлог, чиме је судбина заробљеног Димитрија II практично била решена.

           Пре погубљења, према сведочењу летописца, цар се исповедио и причестио. Последњу исповест примио је патријарх Аврам, који је био сведок његовог мучеништва. Дана 12. марта 1289. године Димитрију II је глава посечена мачем. Грузијски и јерменски историчари забележили су и предање да се неколико сати после његове смрти Сунце изненада помрачило, а монголску војску обузео страх. Овај догађај у хришћанском предању тумачен је као знак Божје силе и светости пострадалог цара.

           После погубљења, патријарх Аврам I и свештеник Мојсије тајно су откупили тело цара Димитрија II. У преношењу посмртних остатака помогли су им трговци рибом, захваљујући којима је царево тело враћено у домовину. Сахрањено је у катедралној цркви Светицховели у Мцхети.

            Грузијска Православна Црква прибројала је Димитрија лику светих као цара-мученика који је страдао ради свог народа. Спомен на њега се обележава 12. марта и 26. октобра.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: рељеф на фасади цркве светог Јована Крститеља у Опизи приказује Ашота I Куропалата како приноси цркву Христу (почетак 9. века, Кларџетија), збирка грузијског државног музеја уметности „Шалва Амиранашвили”, снимак екрана е-публикације