Реч Цркве није анахрона, нити мрачњачка, нити нетрпељива. Она је реч истине, љубави и наде. Уосталом, није важно говорити оно што прија, него оно што доноси духовну корист.

Као што грађани Сједињених Држава са поштовањем гледају на очеве осниваче своје државе и жртве које су они поднели ради изградње снажније и боље земље, тако и ми треба да гледамо на своје „Оце осниваче“ Православља у Америци, да се угледамо на њихово сведочанство и учинимо га делом сопственог живота.

Балансирајући између психологије и хришћанства, у покушају да се те две љубе и додирују у благости, а понегде и разилазе али не неспојиво, ауторка говори о темама које су изазов за сваку личност која је икада покушала да се бави собом на нивоу духовности и личности.

Православље у Латинској Америци данас представља једно од најзанимљивијих и најперспективнијих мисионарских поља савременог православног света. Његова будућност зависиће од саборног деловања православних јурисдикција и спремности читаве Цркве да духовно и материјално подржи мисију на овом континенту. Упркос бројним изазовима, православни верници и мисионари широм Латинске Америке настављају да чувају и шире светлост Православља далеко од његових традиционалних средишта.

Када двоје људи гледа у истом правцу – ка вечности, свакодневни успеси добијају свој истински смисао, а живот задобија пуноћу и целовитост. У срцу Швајцарске они сведоче да православље није само традиција, већ заједнички поглед на свет који непознате претвара у заједницу, а двоје људи – у истинску породицу пред Богом.

Из погрешне претпоставке не рађа се добар закључак. У западном делу Краљевине, чак и у круговима јерархије, није било важније религиозно од националног одређења; то, чини се, нико није разумео - ни у краљевској влади, ни у Српској православној цркви. Суочена са вишеуглом интереса, а будући опомињана историјским сећањем, Српска црква је имала основâ да се брани. Оправданост страха ће, нажалост, бити потврђена по расипању пешчаног темеља заједничке државе и страдањима равним ранохришћанским.

Бивши Господар, Мило, зна да је списак „нових аутокефалних цркава“ за ову годину попуњен. Али, чека слиједећу. Зато се састаје са расколницима, макар „неформално“. Прилике у васељенском православљу тегобне су и мутне, један моћан и богат човјек,“отац нације“ и даље гаји амбицију да, у таквим приликама, постане и “отац цркве“.