Аскетизам у Православној цркви има један неизоставни циљ, а то је ослобођење. Стога пост није уздржавање од хране зато што је презиремо, нити ради мучења тела или умртвљивања чула укуса. Он је практично вежбање душе и тела како би се ослободили сваке везаности која нас може држати прикованим за земљу. 

Основно питање је има ли тај Џуфка подршку и одакле она долази. Не би требало бити наиван и олако примати овакве појаве, каже професор Милош Ковић.

По трагичном упокојењу двадесетог поглавара Карловачке митрополије и последњег патријарха српске цркве у Двојној монархији, нови није биран – избор је претекао Велики рат.

Главна снага самог појма „инфодрон“ је у томе што он скреће пажњу са питања „ко је у спору у праву“ на питање „одакле долази жалост онога који говори“, тј. да ли је од Бога, и да ли води ка покајању и животу, или је од света, те води ка узнемирености, покорности и смрти.

И волио је да цитира Шантића: „Наше племе пропаднути неће, Наши двори пусти остат’ неће!“ Пред тим стиховима могла би да почне права духовна смотра у помен патријарху Герману.

Јефрем Сиријски директно каже: „раздражљивост је дрска и бестидна страст после које следи туга“, односно, није се десило да се човек прво ражалостио због греха и да се зато смирио, већ је било обрнуто: прво је у њему планула раздражљивост, која тек после тога тражи жалостан повод да се оправда.

Јасно је да је владика Григорије неовлашћено у име СПЦ признао („поздравио“) одлуке нелегитимног Сабора у Теофанији, што директно штети интересима Српске православне цркве, којој највеће претње долазе од аутокефалистичких, политички мотивисаних тежњи.