Црква не може бити затворена у сопствене оквире, јер постоји у свету и делује у њему. Њена дела морају бити видљива, будући да управо кроз њих други препознају да вера није празна прича, него стил живота. Павле не позива на хвалисање, већ на сведочење, на живот који се показује кроз делатну веру.

Следити узор жена мироносица значи неговати искрено тражење Христа. За данашњег хришћанина, ова неуморна потрага се остварује у литургијском животу, у молитви, у једном евхаристијском живљењу, и подразумева остајање уз Христа чак и онда када је Он присутан на другачији начин — у искушењима или страдањима. 

Ја понекад пишем музику. Написао сам: „Уморан сам, дођи код мене, Господе.“ Човек иде ка Богу, умара се и пада, не може више да настави свој пут. Моли: „Не могу више да идем, Сам дођи код мене.“

Ђорђе Вукадиновић је сасвим тачно уочио да „мета петиције Хелсиншког одбора за људска права за укидање верске наставе у Србији, уопште није веронаука – реч је о страху од снаге СПЦ, њеног угледа и ауторитета у народу. Тај углед је мета, ауторитет СПЦ је мета, положај цркве у друштву је мета центара моћи са Запада“.

Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом! 

Приказ Цркве и свештенства који су деловали у актуелном моменту, дакле у епохи социјализма, углавном је ишао у правцу исмевања. Иако је Црква живела крајње аскетску епизоду своје савремене историје, свештеници су приказивани као лицемери, среброљубиви чиновници не много посвећени свом позиву, лажни пророци који вуку ка старом и назадном.

О, земаљски анђеле, ти си био највећи благослов који ми је Бог даровао по доласку у Америку. Био си моја највећа утеха у новој служби.