О суштинској повезаности послушности и благодати Св. Пајсије каже: „Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који су усрдни, који су разборити и који се показују као благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, према старијима уопште, утолико више примају благодат Божију.“

У Србији понекад узимамо здраво за готово језик, песме, обичаје, славу и Цркву јер су свуда око нас. Тек када дођете хиљадама километара далеко и видите четврту или пету генерацију потомака српских досељеника која и даље зна старе песме, игра српско коло, слави крсну славу, пева у црквеном хору и доводи своју децу у исти храм који су градили њихови прадедови, схватите колико је труда и љубави било потребно да се све то сачува.

Када би сви у Цркви једноставно давали десетак (а да и не говоримо о томе да чине и више од тога), Црква би могла да учини толико више у свету тако да бисмо видели велики плод какав у скорије време нисмо имали прилике да запазимо.

Тежак део духовног живота јесте препознати таму као оно што она заиста јесте и допустити Христу да у њу уђе. Сувише често бежимо од таме у светове привида, у различите неурозе које погрешно сматрамо уточиштем.  

Од колике важности је послушност показује и случај да је управо она послужила као критеријум да ли је подвиг који предузео Св. Симеон Столпник израз његове самовоље или је богонадахнут.

Свештеник је апостол; у супротном, постаје службеник који се бави верским пословима. Апостол носи поруку: он има циљ, бригу која га свега обузима и одлучност да своју поруку пренесе на најбољи могући начин. Свештеника-апостола обузимају реч Божија и спасење душа. Он не налази спокоја и никада не престаје да се труди ради њих.

Монах треба да обуздава стомакоугађање и своја чула, како не би пао у ниске страсти. Треба да тражи сиромаштво, смирење, да се одрекне своје воље, да буде послушан власти, управи. У свету људи раде шта хоће, настоје да стекну што више новца. Плодови једне паганске цивилизације не могу се уносити у манастир.