Не поштују се „потурице", они који су издали своју веру и чији су ликови зато избрисани са црквених зидова. Не памте се „ситни владари" који су се до власти пробијали интригама и сплеткама ради личне користи. Не воле се они који су прекомерно оптеретили народ или ставили себе у службу туђих дворова и страних интереса. Али се заувек помињу они који нису подизали само зидове цркава и манастира, него су били и градитељи културе.

Када се оно што је по природи наклоност према ближњем (φύσει φιλητικόν) и родитељска њежност (φιλόστοργον) одвоји од човјека – од дјетета, сусједа, човјека који страда – и потроши на звијери, тада друштво престаје да буде људско. Оно се претвара у скуп усамљених, хетерономних појединаца који живе у стању организоване илузије, окружени четвороножним идолима који само потврђују њихову усамљеност.

Живимо у времену доставе. Чак нас и кафу мрзи да сами скувамо, већ је радије купујемо или наручујемо. Није проблем у недостатку времена, већ у томе што тражимо готово, а не труд. Не придајемо значај томе да с љубављу припремимо оно у чему ћемо уживати, већ радије трошимо новац, не осетивши радост која долази из самог чина стварања.

Не верујем да је ова пресуда била случајна и непристрасна. На делу су присутни сви знаци великог и припремљеног напада на патријарха и Српску цркву. И то није тако изненађујуће. Јер, СПЦ је једна од највећих и најугледнијих православних Цркава, која смета трансформацији васељенског Православља у правцу потчињавања једном центру утицаја. И управо зато желе да је оклеветају, ослабе и растуре.

"Нисам сигуран зашто, али мислим да је постојао тренутак када сам тражио цркву и вероватно сам већ тада схватио да се вера живи у заједници, а не само индивидуално. Мало-помало почео сам да се упознајем са православним богословљем и да кроз Литургију, Предање и историју схватам да је то Црква коју су основали Христос и апостоли", каже Михаил.

Оно што је свакоме од нас истински својствено није наша тржишно употребљива вештина, него само наше постојање. То што не умемо правилно да сагледамо сопствено постојање значи да не умемо правилно да сагледамо ни постојање других. Постајемо попут публике у биоскопу у којем сви стварни људи седе у мраку, несвесни једни других, док дигиталне слике играју на платну као средиште нашег пролазног света.

Никада нисам желео да будем свештеник, али сам увидео да је једини начин да Колумбија добије православног свештеника тај да то, ако је таква воља Божија, постанем ја.