„Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, 
и нема ништа ново под сунцем“ (Проп. 1: 9)

           У време свеопште обузетости вештачком интелигенцијом, која улива страх и наду, с једне стране несигурност, а с друге стране претерану веру у моћ сопственог разума, кад се чини да се померају темељи земље, потребни су чврсти оријентири. Често се могу наћи у историји. Кад је реч о бојазни, вештачка интелигенција у људима данас изазива страх, који је вероватно налик ономе који је људе обузимао у давна времена кад је изумљена књига. Јер, књига је за неписменог човека значила исто што и вештачка интелигенција за нас: знање одвојено од живог носиоца и стављено у мртву материју – ако је мртва, пошто се за књигу понекад каже да је најбољи човеков пријатељ. Или, као што стоји у „Повести о минулим летима“ за 1037. годину „књиге су реке које напајају васељену“. 
           На овим рекама које напајају васељену понекад се појављују мостови, људи који повезују различите земље, народе и времена. Један од оваквих био је свети свештеномученик Антим Иверски, значајан прегалац православног света с краја XVII и почетка XVIII века. Оставио је дубок траг као архијереј, просветитељ, штампар, уметник и духовни пастир. Његов животни пут био је испуњен тешким искушењима, али и великим делима која су превазишла границе његове родне Грузије.
           Овај светитељ је о књигама говорио следеће: „Одсуство књига доноси свету велику несрећу, јер људи без писане речи остају у тами незнања, попут слепаца који не виде пут ка спасењу. Онај ко штампа књигу сеје семе истине из којег ниче дрво вечнога живота.“ Ово су његове речи из предговора „Службника“ који је штампан 1706. године.
           Или: „Светлост учења је попут светиљке која је стављена на врх горе: она обасјава пут свима који ходају кроз таму. Немојте занемаривати дар речи, јер је реч Божја мач духовни који расеца таму и светлост.“
           О светом свештеномученику Антиму Иверском нема много података. Зна се да је на крштењу је добио име Андреј. Рођен је између 1650. и 1660. године у Месхетији, у кнежевини Самцхе-Саатабаго, на простору данашње јужне Грузије, која се тада налазила под османском влашћу. Од ране младости је гајио љубав према Цркви, грузијској писаној речи и уметности. Према неким сведочанствима, у младости је боравио на двору Арчила II Вахтанговича, свргнутог цара Имеретије. О томе колико је ово време за Грузију било тешко сведочи и чињеница да је Арчил II Вахтангович између 1691. и 1698. године више пута губио и враћао власт, све док османске снаге, по султановом наређењу, нису 1698. године подржале његовог противника, царевића Симона. Без подршке властеле, Арчил је морао да побегне, а 1699. године се коначно преселио у Русију где се се посветио књижевном и просветитељском раду. Био је аутор значајног песничког дела „Арчилијани“, а у грузијској колонији коју је основао у селу Свехсвјатском код Москве покренуо је прву грузијску штампарију, која је имала велики значај за развој грузијског штампарства. Претпоставља се да је управо на двору овог владара будући светитељ схватио значај штампарског посла.
           У животу подвижника убрзо је дошло до наглог преокрета. На путу до куће ухватили су га дагестански или черкески разбојници и продали у ропство. Из ропства га је откупио јерусалимски патријарх Доситеј, који га је после тога задржао код себе видевши да је младић веома даровит. Боравак у Јерусалимској патријаршији је за Андреја постао време интензивног учења и духовног сазревања. Научио је грчки, турски и арапски језик, усавршио се у преводилачком и штампарском послу, а вероватно је тада примио монашки постриг и добио име Антим. Убрзо је рукоположен и за јеромонаха.
           До краја XVII века Антим је већ био цењен као калиграф, гравер и уметник. Око 1690. године одлази у Влашку, на позив њеног господара Константина Бранковеануа, једног од представника породице за коју многи историчари сматрају да је повезана са српском династијом Бранковића. Овде је с епископом Митрофаном хушијским поново почео да се бави штампањем књига.
           Он је у Влашкој организовао и развио штампарску делатност до тада невиђених размера. Захваљујући његовом раду, Влашка је постепено постала једно од важних средишта православне писмености и издаваштва, одакле су богослужбене и друге књиге стизале широм хришћанског Истока. Иако је живео далеко од своје постојбине, Антим никада није скривао своје грузијско порекло и с поносом је истицао да потиче „из грузијског корена“. 
           Истовремено, све више се везивао за Влашку и њен народ. Посебно је значајан његов допринос увођењу румунског језика у богослужење. Године 1693. објавио је Јеванђеље на румунском језику ћирилицом, чиме је дао важан допринос развоју црквене и књижевне културе Румуна. Ученици ће касније наставити његово дело и оснивати штампарије и ван Влашке. Године 1694. Антим је постао игуман манастира Снагов, где је основао нову штампарију.  Његов углед је растао, па је 1705. године хиротонисан за епископа римничког у области Вилча, где је такође отворио штампарију која је за три године издала десет књига. Само три године касније, 1708, унапређен је у чин влашког митрополита. 

_{Фото: Антимски манастир у Букурешту, извор: wikimedia.org (Ștefan Jurcă)}

           Свети Антим је издао шездест четири црквене књиге на румунском, црквенословенском, турском и арапском језику. Од тога је тридесет осам књига сам написао. Митрополит је у целој земљи отварао школе у којима су деца из сиромашних породица могла бесплатно да се школују. Његов савременик је о њему записао да је у Влашку дошао „велики човек“ који је народу донео светлост и мудрост, а својом штампаријом је дао допринос развоју целе земље.  Као митрополит, Антим није био само духовни пастир. Под његовим руководством у Влашкој је подигнуто више од двадесет храмова и манастира. Посебно место заузима манастир Свих Светих у самом средишту Букурешта, који је касније у његову част добио име Антимов манастир. Сам светитељ Антим је учествовао у његовом украшавању: израдио је главна храстова врата и резбарене грузијске орнаменте у камену, а саставио је и манастирски типик. Посебно му је било стало до независности манастира, па га је издвојио из зависности од Грчке Цркве.

_{Фото: Антимски манастир, главна врата, извор: wikimedia.org}

           Међутим, Антимово деловање није се ограничавало само на духовни и културни рад. У време све тежег турског јарма у Влашкој, отворено је стао уз народ и његову тежњу ка слободи. Као митрополит, био је свестан да његова служба подразумева не само духовну одговорност већ и спремност да са својом паством подели све њене невоље. 
           После погубљења Константина Бранковеануа/Бранковића 1714. године и Стефана Кантакузина 1716. године, власт у Влашкој преузео је фанариота Николај Маврокордат, човек одан османским властима. У таквим околностима Антим је окупио око себе влашке бојаре који су се залагали за ослобођење земље од турске власти и фанариотског утицаја. Маврокордат је у томе видео опасност. Захтевао је од Анфима да се добровољно одрекне митрополитског чина, али светитељ није пристао. Маврокордат се затим обратио цариградском патријарху Јеремији III. На сабору епископа, на којем није било представника румунског свештенства, Антим је осуђен као наводни „завереник“ и подстрекач на побуну. Лишен је митрополитског чина, изопштен из Цркве и проглашен недостојним монашког чина.
           Прогони се нису завршили на томе. Маврокордат је желео да Антим буде потпуно уклоњен из Влашке, па је светитељ прогнан у манастир Свете Катарине на Синају. Из Букурешта је због страха од реакције народа изведен тајно, ноћу. Међутим, Антим Иверски никад није стигао до Синаја. 
           На путу је, 14. септембра 1716. године, недалеко од Галипоља, на обали реке Дулчије код Једрена, пострадао мученичком смрћу. Турски војници су га убили, а његове свете остатке бацили у реку.

_{Фото: минијатура "Кончина Антима Иверског", извор: byzantinepainting.com}

           Његово просветитељско дело наставили су ученици, који су уз његову помоћ основали штампарије у Алепу 1706. године, Тбилисију 1709. године, а вероватно и у селу Всехсвјатско у близини Москве. Тако је Антимово дело превазишло границе Влашке и оставило трага у култури читавог православног Истока.
           Румунска Православна Црква је 1992. године прибројала Антима Иверског лику светих, одредивши 27. септембар по новом календару за дан његовог спомена. Грузијска Црква га прославља 13. јуна.

_{Фото: румунска поштанска марка са ликом светог Антима Иверског, извор: wikimedia.org (Post of Romania)} 

           Светитељ Антим Иверски је веома поштован у Румунији о чему сведочи издавање његових дела на румунском језику, споменик који му је подигнут у Букурешту 2014. године, штампање поштанске марке и новчића од 100 лева с његовим ликом.

_{Фото: румунски метални новчић од 100 лева са ликом светог Антима Иверског, извор: numizmatik.ru}

Молитва светом Антиму Иверском и Влашком

О, свети оче Антиме, просветитељу земље Влашке и Грузије! Ти, који си прошао кроз пламен прогона и оставио нам драгоцено наслеђе вере и знања, моли Господа за нас грешне. Измоли за нас од Христа Бога мудрост, трпљење и постојаност у православној вери. Нека нас Господ не остави у часу искушења, као што ни тебе није оставио на твом мученичком путу. Помози нам да чувамо свету веру и да је у чистоти преносимо својој деци и унуцима. Заштити нас од недаћа и невоља својим заступништвом. Моли Бога за нас, свети оче Антиме, и не престај да се молиш пред Престолом Свевишњега за све који с вером прибегавају твојој икони. Амин.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: свештеномученик Антим Иверски, извор: nyblago.org}