По Светом владици Николају, „као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак српском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима“. Сагласно томе, опет се духовни и земаљски простор српског југоистока пројавио не на попут лишћа отпалим окрајцима или „негде тамо далеко“, већ баш усред раскршћа најважнијих збивања.

Епископ пакрачко-славонски г. Јован је приметио да у српској академској заједници до данас није објављен ниједан докторат о Јасеновцу и додао да би то требало да буде задатак САНУ, историјских института и катедри на којима се изучава историја Југославије.

Све више се намеће закључак да Бинбир Килисе није био само локални центар, већ значајно поклоничко одредиште. Поклоници који су пролазили кроз Анадолију могли су бити привучени монашким заједницама, светим местима, а вероватно и моштима или локалним култним традицијама. 

То значи да радост овог пасхалног јутра, радовање које доживљавамо када у дубокој зори откривамо празан гроб, не мора никада престати. Да, Марта је била у праву: Господ ће нас васкрснути у последњи дан. Али Он је спреман да нас подигне и данас, и сутра, и свакога дана нашег живота. 

Серафимов манастир, последњу траншеју против антихриста, ископану у граду Сарову и Дивјејеву, атеистички Совјетски Савез претвара у затворен атомски град где се, напоредо са вечерњом службом, тестирају нуклеарни програми. На бранику отаџбине не бдије само монах, већ и нуклеарни физичар. Како је могуће молитву ставити на службу таквој ствари?

Први пут се веза између грузијске царске породице и библијског цара Давида помиње у делу Псеудо-Џуаншера (око 800-813. године), где се говори о доласку у Карталинију Адарнасеа који је „био из дома пророка Давида“. У Х веку ова легенда се развија у „Житију светог Григорија Хандзтелијског“ које је написао Георгије Мерчуле и у којем се грузијски владар Ашот I Куропалат назива „сином Давидовим“.

Сведоци смо једног несвесног скретања свештеничке службе са њене суштинске сврхе — и њене замене друштвеним услугама и различитим активностима које не припадају освећењу и не чине срж свештеничког позива. Свако дело које свештеник обавља мимо своје освећујуће службе не представља средиште његовог призвања. Под „делом“ овде подразумевам управу, администрацију, финансијске послове и разне друштвене активности, укључујући и добротворни рад.