Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.

Српска црква је, својим страдањем, блиска изворној, раној хришћанској цркви. То се најјасније осећа у њеној Рашко-призренској епархији. У томе су са њом упоредиве још само Горњокарловачка и Бихаћко-петровачка епархија. Овде, у Петровој цркви, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Црној Реци, Брњаку, Грачаници, Драганцу, Љевишкој, Зочишту, Дечанима, Пећаршији и Девичу, налазе се одговори на вечна, општељудска питања смисла подвига и издаје, значења страдања, смрти и васкрсења.

Помесним Црквама је животно неопходно да започну озбиљан, поштен и системски дијалог. Али да би се он покренуо са мртве тачке, на дневни ред се морају ставити питања која су се годинама стидљиво прећуткивала. Ево, усуђујемо се да изнесемо свој став да Цркве морају да почну системски да расправљају о главним чворовима, уколико желе да превазиђу клизање у симулакрум (Православља, прим.ред.).

Савремени положај СПЦ у много чему подсећа на улогу коју је некада имала Карловачка митрополија: не као политички центар у класичном смислу, већ као духовни и идентитетски ослонац народа у времену дубоких цивилизацијских промена.

Свест о дужности захтева непрестано трезвење. Задржати човекову душу од пада и брижљиво је донети до Христа јесте највеће чудо које превазилази стварање света. Молимо се за наше пастире како би им Господ даровао снагу, смирење и неугасиви страх Божји на овом огњеном путу.

Процес против митрополита Антонија сигурно није тријумф закона. Ово је показна одмазда и сигнал свим верницима УПЦ – у савременој Украјини право на одбрану својих светиња, свог достојанства и своје вере сада је званично изједначено са кривичним делом.

Православно хришћанство не настоји да сачува нешто што је сада прошло — оно није вера заробљена у историји. Напротив, оно исповеда да оно што је једном дато у одређеном тренутку историје није ништа друго до оно што ће се открити на крају свега.