Ђакон Будимир Кокотовић, дипломирани теолог, историчар цркве, службеник Библиотеке Патријаршије СПЦ, писац и аутор бројних монографија и научних радова био је гост подкаста Института за европске студије у Београду и говорио о страдању СПЦ.

Уместо закључка, подсећамо дојучерашње (септембар-октобар 1996) догађаје: минирана је и до темеља уништена црква Свете Недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на Саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци цркве Часног Крста у Великим Зденцима (страдала у Другом светском рату), опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања, уопште завршен?

Тако једноставно и мудро може бити проживљен живот: у молитви између битака, у песми после рада, у преданом труду за друге. У бризи за оне са којима нам је Бог дао да делимо живот, нарочито у позним годинама. Тако се, једноставно и мудро, чува душа. Усред животних тегоба и великих несрећа она се не губи, већ расте до своје пуноће. Ослањајући се на молитву, постаје све снажнија, зрачећи тихом топлином која греје све око себе.

Према предању, само неколико дана пре него што су Немци у априлу 1941. године као освајачи ушли у Атину, његови парохијани угледали су оца Димитрија како излази из храма потпуно промењен. Коса му је била кратко ошишана, брада обријана, а уместо свештеничке расе носио је каки шортс и војничке чизме.

Када смо се током одмора вратили у Америку, моја супруга је за десет центи купила половну књигу под насловом „Православна црква". Одмах сам је прочитао и доживео нешто што бих могао да упоредим са ударом грома. До тада ништа нисам знао о седам Васељенских сабора, нити о јересима које су се јављале током историје Цркве. Сада сам читао о обожењу, исихазму, Светом Григорију Палами и Преподобном Серафиму Саровском. Преда мном се отворио сасвим нови свет. Заправо, то није био нови свет, већ изворно и аутентично Предање — апостолска вера.

Никола се стално виђао и дописавао са светим владиком Николајем, који му се увек обраћао са речима "драги мој имењаче". Ја сам размишљала како је сличност велика између Николаја и Николе. Открила сам крштеницу где пише да је Никола Тесла крштен као Николај. Вероватно су му родитељи дали знаменито име јер је био нејака  беба.

Цели систем грчке сугестије сводио се на увлачење руског самодржавља у фасцинацију идејом да оно треба да постане опште православно Царство које, жртвујући властиту духовност и интересе, за први задатак има ослобођење Грка од туркократије, где би Грци онда повратили статус титуларне православне нације. Русија би у таквом сценарију требало да буде бејбиситер, зидар и жртва обновљене Византије.