Довољан је летимичан увид у писање на друштвеним мрежама у Србији ових дана, да би се уочили, како је саопштено из Информативне службе СПЦ, „софистицирани напади“ на црквене медијске ресурсе, паралелни са антицрквеном хајком. У целом том замешатељству приметно је и велико учешће декларисаних православних верника. Као да неке лекције са почетка вишестраначја у Србији, ни као верници, ни као приврженици различитих политичких опција, нисмо научили.

Свети Сава, као вриједни и мудри неимар, све ово је врло добро знао те је стога издејствовао самосталност наше помјесне Цркве и утврдио је на „камену вјере“. 

На сајту Епархије зворничко-тузланске јуче, 24. јануара, објављен је текст Његовог Високопреосвештенства митрополита Фотија под насловом „Пад Берлинског зида“, у коме се Високопреосвећени осврће на своје искуство боравка у Немачкој крајем осамдесетих година прошлог века. Исти текст објављен је и на званичној Фејсбук страници Епархије, где је изазвао значајну пажњу читалаца. Међу бројним реакцијама издвојио се и коментар госпође Бранке Тубин–Мудринић, на који је митрополит Фотије одлучио да лично одговори, препознавши у њеном обраћању дубоко разумевање суштине изнесене у тексту.

Постоје житија древних хришћанских подвижника у којима се приповест о животу и делима светих своди на свега неколико пасуса. А постоје и опширна житија — богата описима догађаја који су до нас доспели из дубине векова. И свака чињеница, сваки догађај који се не може објаснити законима материјалног света, истински хришћани примају са вером и духовним надахнућем. Такво је житије свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, чији се спомен празнује 27. јануара.

Занимљиво је уочити, у крупним потезима, каква је мењања имао лик Светог Саве у духовном погледу. Величина сама собом доноси свестраност; јемство за горостасност једне личности је у томе, што је епохе историске одржавају и тумаче и осветљаваљу према ономе што се зове „дух времена“.

Недавни интервју митрополита халкидонског Емануила грчком листу „Катимерини“ поново је избацио у први план тему коју на Фанару радије заодевају у китњасте метафоре, али која представља темпирану мину под темељима васељенског Православља. Реч је о претензијама константинопољског патријарха на статус „главе“ целе Православне цркве.

Сиони је свети храм у којем су се проливали крв и сузе многих грузијских мученика. ... Из храма су изнели свете иконе Спаситеља и Богородице, ставили на мост и присиљавали људе да их газе. Онима који би одбили да увреде светињу одмах су секли главе, а тела бацали у Куру. У летопису „Картлис цховреба“ написано је да се нико није усудио да увреди иконе и да је Кура тог дана била црвена од крви хиљада убијених људи.