Ишчезоше царства и нестадоше државе, али вера галилејских рибара остаје посејана у домовима, у срцима и у храмовима овога Истока, који је Логос Божији изабрао за колевку и полазиште Свога благовештења читавоме свету. Ово говоримо, као хришћани на Истоку, свесни истинитости послања које нам је Христос поверио и древности вере која се не гаси, ма колико таласи љуљали лађу нашега живота.

Овај Васкрс обележен је служењем Свјатејшег патријарха Порфирија у Пећкој патријаршији. Врло испуњен програм, рекло би се, у радости васкршњих дана. Тако се показало да возглављивање Помесне Цркве Српске из њеног духовно-историјског седишта благотворно утиче на целу Цркву.

Стално болестан, у потпуном сиромаштву, одрекавши се сваке радости коју човеку пружају ствари овога света, отац Георгије (Витковић) је увек пребивао у духовној радости, поздрављајући госте пасхалним: „Христос васкрсе“. „Ми смо деца Васкрсења“, волео је да говори отац Георгије. „Нама, монасима, без пасхалне радости ни живети ни спасавати се — није могуће.“

Црква јерусалимска, заједно са својим благочестивим стадом, представља непролазно и живо сведочанство тајне Васкрсења, односно испуњења Божанског домостроја. Она непрестано слуша заповест Господњу: „И ево, ја сам с вама у све дане“ (Мт. 28, 20), не као сећање на неку прошлу стварност, већ као живо и делатно присуство које превазилази времена и раздобља, људске границе и законе природе.

Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас. Сви смо ми један народ и једно Тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем.

И заиста, „варалица“ нашега срца ускоро ће васкрснути из трулежности. И за њих тада, и за нас данас, „варалица“ постаје пут нашег спасења од обмане пролазности.

Најзад, ту смо. Пред крвавом стеном. Пред Голготом. Подне је. Тачно време кад је дигнут на крст. Куцање чекића одјекује у душама нашим. Ту смо стајали до три сата по подне, душе наше у подножју крста Његовог; ах, нека их купа крв Његова!