Сирија никада није била тек још једна арапска држава. Она је била колевка у којој се хришћанство укоренило и раширило, место где арамејски језик и данас одјекује у богослужењу, где су манастири током векова под освајачима сачували класичну ученост. Изгубити њено хришћанско присуство значи изгубити живи мост ка древном Леванту — избрисати не само људе, већ и само сећање на суживот.

Догађаји у Кијеву, Подгорици, Приштини, а сада и у Кишињеву – карике су истог ланца. Када геополитика упадне у олтар, главна жртва није само црквена имовина. Жртва постаје душа народа и његово право да остане свој. И ако се данас прећути ово што се дешава у Молдавији, сутра овај сценарио може бити примењен на било коју другу Помесну цркву.

Светитељ Јован Златоусти на више места каже: „Свакоме ће судити они који су у истом звању засјали врлином.“ Ко су људи који су у истом звању као патријарх Илија II засјали истом врлином у Грузији?

Тежња ка самовољној аутокефалности се често маскира узвишеним паролама о националном поносу и духовној независности. Међутим, стварност са којом се суочио творац „Кијевске патријаршије“ доказала је супротно – одлазак у раскол лишава човека истинске слободе у Христу, претварајући га у инструмент политичких игара.

На Србију је бачено 13 тона осиромашеног уранијума.

Пуноћа јединства Цркве остварује се у Евхаристији, у оквиру Божанствене литургије. Црква је једно Тело са једном Главом — Христом. Јединство Цркве јесте јединство у вери, а не јединство осећања, расположења или било каквих политичких ставова. Због тога апостолске Цркве инсистирају на неопходности заједничке вере код оних који приступају једном путиру.

Курс ка Фанару представља постепено издајство сопствене Мајке-Цркве и чистоте вере (с обзиром на то да ће исход бити уједињење са „ПЦУ“). И, што је најстрашније, то је издаја помена, крви и боли оних свештенослужитеља и обичних парохијана УПЦ, који су годинама трпели прогоне, пребијања и отимачину од стране главног чеда Фанара у Украјини – „ПЦУ“.