Цело човечанство је уморно, али милост Божја превазилази овај умор. Господ је с нама, Бог је с нама. Будите благословени и срећни, немојте се плашити умора, Господ шаље искушење човечанству, али му даје и радост и силу. Нека Бог благослови вас, Грузију и цео свет. Бог је с нама!

Патријарх, као носилац духовног и историјског легитимитета, неминовно постаје фигура на коју се пројектују друштвена очекивања и поделе. Напад на њега ретко је само личан, већ одражава однос друштва према сопственим темељима. Стога питање није да ли се подржава или одбацује конкретни патријарх, већ да ли заједница жели да очува институцију која је у пресудним историјским тренуцима била ослонац културног, духовног и националног опстанка.

Многи људи, када се нађу у тешкоћи, болести или невољи, почињу да сумњају да је узрок њихових проблема нека „чини“ или зла намјера других. У страху и очајању траже брзо рјешење и избављење. Тада се често обраћају Цркви очекујући од свештенства некакве чаробне покрете, посебне ријечи или тренутно дјеловање које ће одмах уклонити све проблеме и донијети исцјељење. Међутим, такав начин размишљања показује колико је у савременом човјеку присутна потреба за магијским схватањем духовног живота.

У центрима постоје кружоци по интересовањима, организују се и такозвани „квартирници" – недавно сам, ето, и сам чуо ту реч – где млади певају и слушају музику. Важно је што се све то одвија у окриљу Цркве. Важно је и то што је у том простору увек присутан свештеник. Млади могу да му приђу, да разговарају и да се посаветују. И видимо како све више младих из „Тачке ослонца" почиње да долази у храм. Ми их ни на шта не приморавамо нити им држимо моралне придике. Они сами траже да им говоримо о ономе што их занима у духовном животу.

“Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем двије хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све… Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај”.

Смирење као стање душе јесте спознаја своје духовне, моралне и интелектуалне ограничености. Смирење у односу према људима је признање њихових врлина и превасходства над собом. Смирење пред Богом је уверење да без помоћи Божје не можемо да учинимо ниједно добро; то је сећање на то да без Бога није могућ ниједан тренутак нашег постојања.

Можда сам имао његове године када сам први пут чуо да стари домаћини са поштовањем изговарају име Споменко Гостић. Један од нас, један који је бранио мој дом, а био је тек дијете. Изгубио је све и све су му узели у крви. Народ га је чувао, бринуо о њему. Нису могли да га пошаљу негдје, јер смо сви били у окружењу.