Губитак родитеља је рана која се усеца у срце, а њена дубина зависи од односа који си имао са родитељем којег си „изгубио“. Међутим, какав год тај однос био и колико год година имао, губитак родитеља неизбежно изазива бол. Прекида се веза. Позван си да наставиш живот без онога с ким си био повезан, кога си волео и који је тебе волео.

Постоји и духовно сиротанство. Оно настаје из осећања да је „Бог умро“. Не осећаш Његово присуство у свом животу, осећаш се усамљено и беспомоћно. Позван си да без Њега, ослањајући се само на сопствене људске снаге, наставиш да корачаш „тескобним путем живота“.

Наравно, ако си осетио нежност, бригу и љубав свога родитеља, можеш разумети величину губитка. А ако си осетио Бога као Оца, можеш разумети шта значи Његово одсуство. Оно што је људско одражава оно што је небеско, па тако донекле можемо разумети и оно што превазилази наша чула.

Откривење Исуса Христа да је Бог Отац уверава нас да Он не само да нам није непријатељ, већ нас воли; не само да нас не кажњава, већ нас васпитава; не само да нас не одбацује, већ нас рађа.

Добробити које нам дарује Божје очинство могу се сажети у следећем:

- Бог нас усиновљава. Наша људска природа, кроз усиновљење које добијамо крштењем, сједињује се са божанском благодаћу и обожује се — освећује.
- Опрашта нам грехе. Греси које чинимо услед своје слабости или немарности одвајају нас од Онога који је апсолутно свет. Опроштај који нам Он дарује поново нас сједињује с Њим, као што се блудни син из јеванђелске приче вратио своме оцу.
- Избавља нас од пакла. Ако је пакао одсуство Бога, онда нас усиновљење поново уводи у однос са Њим, у Његово присуство, а тиме и у укидање пакла.
- Освећује нас. Једини и апсолутно Свети, сједињујући нас са Собом као наш Отац, дарује нам освећење без којег нико неће видети Господа (Јевр. 12, 14).
- Чини нас браћом Христовом. Исус Христос је Син Божји, једносуштан Оцу. Наше сједињење с Њим кроз молитву и Свето причешће чини нас Његовом браћом, јер имамо заједничког Оца (уп. Јн. 20, 17).

Тако нисмо сами у овом свету. Чак и када нас напусте људско присуство и утеха, Бог је као Отац увек близу нас. Међутим, искуство Божјег очинства није плод интелектуалног размишљања, већ откривења Светога Духа. Доктор Венедикт (отац Павле) Енглезакис каже: „Поново постати дете значи научити да Богу кажеш: ‘Оче’. Нико од оних који нису осетили како се из дубине њиховог бића ка Богу уздиже вапај: ‘Оче!’ неће ући у Царство Божје. Онај ко од Духа није чуо сведочанство о свом усиновљењу од Оца, какво ће место имати за очинском трпезом?“

Наравно, „називати Бога Оцем“ значи и ускладити свој живот са Његовим животом. И управо се у томе показује колико заиста желимо тај драгоцени однос.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: Редакција портала "Живот Цркве"