У Москви је 23. септембра 2026. године, по већ устаљеној традицији, у Сали црквених сабора Саборног храма Христа Спаситеља одржан Сабор игумана и игуманија манастира Руске православне цркве, којим је председавао Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил.

Председништво Сабора чинили су Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил, митрополит каширски Теогност, председник Синодалног одељења за манастире и монаштво и намесник Донског ставропигијалног мушког манастира, митрополит нижегородски и арзамаски Георгије, председник Комисије Међусаборског присуства за организацију живота манастира и монаштва, архимандрит Стефан (Тараканов), заменик председника Синодалног одељења за манастире и монаштво и намесник Савино-Сторожевског ставропигијалног мушког манастира, и игуманија Јулијанија (Каледа), заменица председника Синодалног одељења за манастире и монаштво и настојатељица Зачатјевског ставропигијалног женског манастира.

Заседање је отворио митрополит каширски Теогност. У име учесника Сабора, митрополит је поздравио Његову Светост патријарха и замолио поглавара Цркве да се монаштву обрати првосветитељском беседом.

Након излагања Његове Светости патријарха Кирила, митрополит нижегородски и арзамаски Георгије одржао је предавање на тему „Основни правци развоја савремених манастира. Актуелна питања“. Председник Комисије Међусаборског присуства за организацију живота манастира и монаштва дао је кратак осврт на историју обнове монаштва у Руској православној цркви крајем XX и у првој четвртини XXI века. Овај процес назвао је јединственим, подсетивши да се чудо обнове Цркве догодило захваљујући томе што је руски народ — од новомученика до обичних верника — успео да сачува верност Богу у време прогона.

Митрополит Георгије издвојио је три етапе обнове руског монаштва: обнову манастирских комплекса и успостављање монашког живота; стварање система специјализованих црквених структура и израду докумената који се односе на монаштво; и развој унутрашњег живота монашких заједница. Прва етапа (1988–2008) углавном се подударала са годинама службе Његове Светости патријарха Алексија II, који је својим личним ангажовањем дао непроцењив допринос обнови живота руских манастира. Након прославе хиљадугодишњице Крштења Русије започела је масовна обнова манастира, чији је број порастао са 22 на 800. Поред огромног обима грађевинских и привредних послова, главне тешкоће у овој етапи представљали су недостатак духовног искуства код оних који су руководили манастирима, као и недовољна укорењеност у црквеном животу и недостатак духовног образовања код монаштва. Митрополит Георгије навео је речи патријарха Алексија које сведоче о његовој тежњи да новом поколењу монаштва пренесе суштину монашког подвига.

Од 2009. године, са почетком првосветитељске службе Његове Светости патријарха Кирила, наступила је етапа систематског развоја. Године 2009. основана је Комисија за питања монаштва, а 2012. Синодално одељење за манастире и монаштво. Од 2013. године редовно се одржавају општецрквени и епархијски скупови на којима монаштво разматра актуелна питања живота својих заједница. Патријарх овим питањима посвећује велику пажњу и одређује основне правце даљег развоја манастира, при чему посебну бригу поклања стицању основног богословског образовања монаштва. Данас су манастири у 134 епархије Руске православне цркве обухваћени образовним процесом који се спроводи према утврђеном стандарду. Од 2017. године главни нагласак стављен је на унутрашње уређење манастира. Усвојени су „Правилник о манастирима и монаштву“ (2017) и „Концепција унутрашњих устава“ (2019), а израђени су и документи „Духовно руковођење монаштвом“, „Келејно правило монаха“ и други. Митрополит Георгије подсетио је да данас у Руској православној цркви постоји 965 манастира. Главни задатак у овом тренутку јесте стварање духовно зрелих монашких заједница заснованих на општежитељном поретку и светоотачком предању, послушању и молитви, уз уважавање савремених услова.

Излагање поглавара Средњоазијског митрополитског округа, митрополита ташкентског и узбекистанског Викентија, на тему „Актуелна питања и практични значај размене монашког искуства са египатским хришћанима за духовни живот савремених манастира“ било је посвећено монашком дијалогу између Руске православне цркве и Коптске цркве. Савремена етапа овог дијалога траје од 2016. године, а током протеклих десет година остварено је 15 узајамних посета, током којих су представници руског православног монаштва посетили више од 30 египатских манастира.

Митрополит Викентије подсетио је да се руско монаштво још од својих почетака духовно напајало поукама древних египатских отаца. Са живим предањем коптских манастира Руска православна црква почела је да се упознаје још средином XIX века, захваљујући труду Светог Теофана Затворника и архимандрита Порфирија (Успенског).

Посебну пажњу митрополит Викентије, који је у новембру 2025. године предводио још једну руску монашку делегацију у Египту, посветио је искуству савременог коптског монаштва. После опадања средином XX века, број манастира у Коптској цркви порастао је на 50, а број монаха и монахиња на 15.000. Међу начелима коптског монаштва која могу бити корисна за руско монаштво, митрополит Викентије навео је пажљив избор кандидата за монашки постриг, дуг период искушеништва, продубљен молитвени живот, строг типик и ограничавање контаката са светом. Поглавар Средњоазијског митрополитског округа предложио је епархијама и манастирима да примене неколико практичних приступа, међу којима су постављање виших захтева пред кандидате за монаштво, активније упознавање младих и богословаца са монашким предањем, посвећивање веће пажње молитвеном и евхаристијском животу и изучавању Светог писма, као и очувању духа одрицања од света и правила општежитељног поретка. Снага манастира одређује се пре свега духовним животом, чистотом молитве, послушањем и ревношћу за спасење, закључио је митрополит Викентије.

На крају преподневног заседања Његова Светост патријарх Кирил одговарао је на питања учесника Сабора.

После паузе, митрополит псковски и порховски Матеј одржао је излагање о историјском развоју општежитељних и посебножитељних манастира у монашком предању. Тема његовог излагања била је „Чување општежитељних правила — услов процвата монаштва. Континуитет предања: древне киновије — руски манастири (IV–XIX век)“. Размотривши историју монашких обитељи од египатских киновија IV века до руских манастира XIX столећа, митрополит Матеј је закључио да су захваљујући киновијским уставима у монашким заједницама владали јединство и једномислије и да су оне постајале школе јеванђелског живота, у којима је сваки монах имао све услове за духовно узрастање. Живот киновијских монаха надахњивао је многе људе да изаберу монашки пут. Према речима Светог Василија Великог, у монашком општежићу превазилази се греховна подељеност међу људима настала Адамовим падом. Преподобни Бенедикт Нурсијски у „Правилу монашког живота“ назива киновију „најпоузданијим обликом монашког живота“. У темељ киновијског живота он поставља добровољно и свесно послушање игуману, који „у манастиру представља Христа“, „не поучавајући, не установљавајући и не заповедајући ништа осим заповести Господњих“.

Митрополит Матеј је истакао да је, у случајевима када су различити облици посебножића, односно идиоритмије (грчка реч означава „сопствени поредак, сопствени начин живота“), продирали у киновијске манастире, духовни живот у њима слабио, а манастири су престајали да привлаче људе који су желели да свој живот посвете Богу. Да би се монашки живот поново обновио, било је неопходно вратити се светоотачким идеалима општежића. Истовремено, сваки повратак манастира општежитељном поретку наилазио је на отпор дела братства — од сабраће Преподобног Сергија Радоњешког до монаха Глинске пустиње, где је братство свргло настојатеља који је покушао да уведе киновијски поредак.

Закључујући излагање, митрополит Матеј је истакао да изучавање историјског искуства монаштва и разговор са искусним старешинама манастира помажу у одређивању праваца развоја манастира у наредним годинама.

Епископ јегорјевски Методије у свом излагању „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт 6, 21). Нестицање као пут ка наслеђивању Царства небеског“ подробно је изложио светоотачко учење о нестицању. Према учењу Светих отаца, подсетио је епископ Методије, нестицање не подразумева одсуство имовине као такве, већ одсуство сувишне имовине за коју се човек душевно везује. Истовремено, светоотачко упозорење на супротну крајност — гордост због привидног нестицања — ни данас није изгубило своју актуелност. Преподобни Теодосије Печерски указује да је пред Богом угодније чинити дела милосрђа од плодова сопственог труда него пребивати у беспосличењу, макар и у нестицању. Преподобни Нил Сорски, познат као велики поборник нестицања, учио је: „Ми бирамо места тиховања… стичући оно што нам је потребно сопственим трудом. Ако тога нема, онда примамо малу милостињу, одакле благост Његова устроји.“ Другим речима, Преподобни је саветовао да се не одбија милостиња која се монаху даје како би је употребио у славу Божију, али је упозоравао на гомилање имовине, које човека неприметно удаљава од Бога.

У историјском делу излагања епископ Методије говорио је о подвигу Преподобног Максима Грка, који је изобличавао манастире због тога што су сељацима давали сребро на камату и доводили дужнике до пропасти. Навео је и одломак из „Повести о опсади Тројице-Сергијевог манастира“ од стране пољско-литванских козачких трупа 1608–1610. године, у којем монах Аврамије Палицин, келар Тројице-Сергијеве лавре, сведочи да је манастир у Смутно доба продавао хлеб по утврђеној ниској („старој“) цени. Док је хлеб код препродаваца достизао изузетно високе цене, манастирски хлеб остајао је доступан обичном народу. Осим тога, манастир је свакодневно бесплатно хранио хиљаде избеглица.

Посебну пажњу епископ Методије посветио је манастирском газдинству као духовном простору — „месту за стицање врлина“, где се рад сједињује са Исусовом молитвом и умара тело, чинећи срце скрушенијим и способнијим за искрену молитву. Плодови тог рада, пак, припадају Богу и монашкој заједници, а не појединцу.

По завршетку свих излагања прочитан је нацрт документа у којем су сумирани резултати Сабора. Посебно је истакнуто да је кључни догађај Сабора било учешће Његове Светости патријарха Кирила. Отачка реч поглавара Цркве, изговорена из дубине личног искуства и чврсте вере, наишла је на жив одјек у срцима настојатеља и манастирског монаштва. Главна тема Патријарховог излагања била је непролазна вредност јединства Цркве и значај послушања као темеља и суштине тог јединства. Неопходан услов за изградњу духовног јединства монашког братства јесте живот по јеванђелским заповестима, уз испуњавање монашких завета и правила монашког општежића.

Учесници су истакли јединствено искуство Руске православне цркве у обнови манастира и монаштва у новом историјском периоду. Истовремено, као најважнији задатак у садашњем тренутку издваја се изградња духовно снажних монашких заједница и њихово обликовање у духу Светог писма и светоотачког учења, на темељима древног монашког предања.

Окупљени су једногласно изразили дубоку захвалност Његовој Светости патријарху Кирилу и наду да ће се годишњи сусрети са поглаваром Цркве на саборима игумана и игуманија наставити, нагласивши да ови сусрети доприносе обнови и јачању монашког живота у манастирима.

Учесници су посебну захвалност изразили организаторима скупа и свима који су допринели његовом одржавању.

Укупно је регистровано 665 учесника из 177 епархија Руске православне цркве, међу којима су били представници осам епархија Белоруског егзархата, три епархије Казахстанског митрополитанског округа, Средњоазијског митрополитанског округа, шест епархија са нових руских територија, Руске духовне мисије у Јерусалиму и једне епархије Руске заграничне цркве.

Извор, фото: monasterium.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"