Душа наша не може се мањим задовољити осим да буде на путу Вјечности - отуда је живот увијек лијеп: Митрополит будимљанско-никшићки г.Методије служио у Никшићу.

У 22. недјељу по Духовима (Педесетници), Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки г.Методије служио је Свету Архијерејску Литургију са свештенством у храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. Након прочитаног јеванђелског зачала о богаташу и Лазару (Лк 16, 19–31), вјерном народу се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Миодраг Тодоровић, сабрат овог светог храма.

Тумачећи јеванђељску перикопу, прота Миодраг је подсјетио да је човјек биће створено за вјечност и обдарено слободном вољом, али да од избора нашег срца зависи да ли ћемо у том Божијем добру учествовати или ћемо га газити. Осврнувши се на трагедију савременог човјека који се често окреће лажним и пролазним потребама, он је указао на то да нас нагомилавање материјалног богатства заправо чини пуким сиромасима уколико због њега изгубимо пажњу и љубав према свом ближњем. Кроз призму јеванђељске приче, наглашено је да један човјек није човјек, нити један хришћанин може бити хришћанин сам за себе, јер се наша људскост мјери искључиво кроз однос према другима, док сваки шамар или грубост према брату представља рану на самом тијелу Христовом. На крају, прота Миодраг је позвао вјерне да чувају своја срца отвореним за Божију благодат и милост, јер управо чистота срца, а не спољашње околности, одређује истински квалитет и љепоту нашег живота.

У наставку преносимо бесједу протојереја Миодрага Тодоровића у цијелости:

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Лежаше Лазар пред вратима богаташа, али врата бјеху затворена; тако је некада и срце моје затворено за некога ко би хтио да га се дотакне. Да нека мрвица самилости и љубави отвори то срце да би разумјело патњу брата свога. Јер нас је Бог створио за вјечност, а та вјечност управо пребива у срцу, јер је дар милости Божје. Све оно што ми људи имамо Бог нам је даровао, а наше је како ћемо се односити према томе, јер нас је Бог обдарио и слободном вољом. Неће да смо роботи, па да се управља помоћу дугмета са нама, него нам је дао слободну вољу. А онда ми, ношени том слободном вољом, можемо да газимо те дарове Божије. И умјесто правих потреба, праве пажње према ономе што нам је Бог дао – јер само Он може створити и дати добро – наше је да учествујемо у том добру или да газимо то добро и да будемо изван Добра.

Тако је и овај богаташ, одмах се види да се облачио у свилу и скерлет, окренуо лажним потребама, потребама које нарушавају Божије дарове, и заборавио на оно због чега смо ми људи створени и призвани. Кад се зачне дијете у утроби материној, тада би требало да знамо да је оно за вјечност створено, да оно преко мајчине утробе има однос са нама и тада би требало да обратимо пуну пажњу на тога човјека, на тај микрокосмос, на тај свијет у малом, на то непоновљиво чудо стварања из љубави Божије. И само оно што се створи из љубави, и сваки поступак који је из љубави, који је у Духу Божијем, уједно је и највећи благослов Божији.

Код овога богаташа срце се окренуло према оном што нам истински не треба, и Лазар је остао пред тим вратима, али није роптао. Као старозавјетни Јов гајио је вјеру у свом срцу и није роптао на своју судбину, јер је у њему била та Искра божанствена која му је отворила видике према Вјечности.

Тако, кад смо ми људи загледани у логику овоземаљског свијета, кад нас она води, онда је неминовно да ће нас одвести у смрт, у погибао, као богаташа. И ми не да нијесмо богаташи, него смо љути сиромаси. Замислите мене ако данас имам десет станова, двадесет кућа и аута – па ја морам имати пажњу према томе, ја ћу да се сатрем, да кречим, да уређујем, а онај мој комшија или можда чак онај из моје породице, мој пријатељ, лишени су те пажње и ја постајем пуки сиромах. Јер оно мало влада нада мном, а Бог нам је дао да се успињемо љествицама Вјечности. И у томе је трагичност нашег људског овоземаљског живота, јер кад се овдје родимо, само смо изашли из једне мање материце, мајчине, и преселили смо се у ову земљу, која је једна много већа материца, а ту имамо оно што је Бог створио. Сјетимо се кад је стварао, Бог погледа и рече „добро је“, и воду, и земљу, и птице, и звијериње и све, али кад је створио човјека, рече да није добро да човјек буде сам. Јер један човјек није човјек, један хришћанин није хришћанин; ми смо људи онако како се понашамо једни према другима. Гордост овога свијета, упорно, све од Каина па до дана данашњег, хоће да прави правду и поредак на крви братској. Јер је свако убиство, сваки шамар, братоубиство и шамар брату. А сваки је тај шамар бол у оне ране Христове, јер је тај човјек створен као непроцјењиво благо и богатство.

Зато можемо једино да смо људи у Христу, а овако смо ошегани, овако смо један пиљак, један мали тужни каменчић из великог мозаика који лута, како би рекао Свети владика Николај, њивама глади. А све смо гладнији јер смо окренули своје срце, своје око, своје ухо од Онога Који нам је дао благослов и окренуо нам лице према Вјечности.

Зато је овај богаташ напунио своје џепове камењем, оловом, и онда није могао да уплива у бескрајни океан Вјечности, јер га је то вукло на дно. Зато је сваки моменат од нашег рођења, па до нашег упокојења важан. Јер, и у опијелу које читамо кад се неко упокоји, каже се да је он прешао из смрти у живот. Да смо ми овдје умрли за овај свијет и да смо кренули – умрли смо за ову логику, за ову ограниченост и кренули према Царству вјечности.

Зато је сваки моменат у нашем животу оно што каже Шекспир: „Бити или не бити, питање је сад“. Ми у сваком моменту постојимо или као Божји сарадници у домостроју Његовог спасења, као Његове слуге, као они који учествујемо и који смо одговорни, не само за себе него одговорни за васељену – тако је Бог подарио нама људима такве енергије и такав благослов. И нема ништа неважно у нашим животима, а шта је важно, казаће нам срце наше, казаће нам душа наша, јер она се не може мањим задовољити осим да буде на путу Вјечности и да буде заједно са Оним Који је њен Творац. Отуда је живот увијек лијеп; спољашње околности не одређују квалитет нашег живота.

Квалитет нашег живота одређује наше срце – је ли оно отворено, а кад је отворено, што више прима, све има више мјеста. А кад је затворено, оно се суши, јер њему не дотиче крв. Како каже Свети Ловћенски Тајновидац, владика Његош:

„Које срце за својост не туче, залуду се у прса будило, само што се мртвом крвљу трује...”

Драга браћо и сестре, да не отрујемо своја срца, да нас не отрују и не заробе маме овога свијета, него да будемо на путу Господњем и да ради нашег спасења и ради спасења наших ближњих прослављамо пресвето име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.

Извор, фото: Епархија будимљанско-никшићка