Као филолог, али и као стручњак за књижевност, приметио сам да омладина, па и старији људи, све мање читају. Уместо да окрећу странице књига и да открију уметнички свет Гистава Флобера, Џона Милтона или Јована Дучића на пример, пре ће данима гледати серије, са предвидљивим садржајем, после којег њихов свет остаје исти. Постоји и реч за такво маратонско буљење у екран  –   то се зове бинџовање. На питање зашто гледају толико пуно у екран, најчешћи одговор је да су уморни или да им је све већ досадно. Свет данашњице пати од једног духовног стања, које можемо звати и колективном апатијом или депресијом, али је прецизније казати да живимо у доба масовне окорелости срца, јер видимо симптоме попут губитка елементарне емпатије и солидарности. Емоционална отуђеност, анхедонија и окамењена неосетљивост су предуслови за губитак осећаја радости живота, а то се види у губитку осећаја за лепоту. Принцип калокагатије у уметности је скоро у потпуности замењен у последњих два века, па верујемо да би и сам Шарл Бодлер, који је писао не само чувеног „Албатроса“ као чувену алегоријско-симболистичку представу о неснађености уметника, био згрожен принципима који су превладали током развоја модерне и постмодернизма. Аутор „Цвећа зла“ би, можда, и сам био проглашен контраверзним и проблематичним. Апстрактна уметност, која је имала и одређену политичку функцију створила је модерну представу о томе да је индивидуалистички експеримент у уметности једини прави врх. Класична уметност, свеједно да ли је у питању средњи век или барок, носила је у себи принцип надметања у стваралаштву. Данас је све мање нових квалитетних књижевних дела, филмова, али зато свако може да буде аутор. Хиперпродукција садржаја довела је до поплаве кича, шунда и треша. Бижутерија уместо накита, то је свет данас. Међутим, то није све. Технологија се сматра врхунским прогресом, без обзира какве последице може да има на етику. Свет без лепоте је досадан и тужан.

           Заправо, дух чамотиње (акедија) је такав да човек све види у сивим тоновима. Ово је стање празнине, летаргије, мрзовоље и губитка смисла, па човек постаје равнодушан према свему што је узвишено, укључујући сваку уметност, лепоту и молитву. Та духовна сувоћа је таква да човек не осећа никакву унутрашњу сласт нити естетску радост (чак ни у цркви). То је тако понекад како би се његова вера испитала и како не би зависио само од пријатних емоционалних стања. Понекад Бог допушта такве периоде, и историјски није ово први пут да човечанство упада у овакво колективно стање сивила, али су први пут механизми такви да невидљиви алгоритми поспешују то стање.

           Препознавање да имамо губитак осећаја за лепо је сигнал да је души потребан одмор, исцељење и пажња. Потребно је утишати спољашњу буку (медије, екране, друштвене мреже) како би се срце поново омекшало. Свети Порфирије Кавсокаливит је  наглашавао да хришћанин треба да буде „поета” – да воли лепоту, природу и уметност, јер то уздиже душу ка Богу. Повратак осећаја за естетско често почиње свесним примећивањем једноставних лепота: изласка и заласка сунца, породичног дома, заједничке молитве или тишине у сенци дуда или јабуке у дворишту, који је, можда ваш прадеда засадио. Будући да душевни терет и потиснуте емоције често блокирају наше перцепције, искрен разговор са духовником и исповест помажу у ослобађању тог терета.

           Веза између губитка осећаја за естетско и преласка пажње у дигитални свет представља један од највећих духовних и културолошких изазова савременог доба. У православној теологији, икона и природа су прозори у вечност. Они захтевају присуство, утишавање ума и лични однос. Насупрот томе, невидљиви алгоритми друштвених мрежа нуде бескрајан низ вештачких слика осмишљених да изазову брзу допаминску реакцију. То естетско „отупљивање“ има своје катализаторе, када смо преплављени фабрикованим, филтрираним и визуелно „савршеним” садржајима, наш унутрашњи кристализатор за лепоту временом нестаје. Постајемо неспособни да приметимо суптилну, несавршену, али живу лепоту стварног света. Неспособност за нормалан мушко-женски однос, због утицаја порнографских садржаја функционише по истом принципу, узгред буди речено. Успон порнографије има везе са губитком осећаја за лепо, нормално и узвишено. Сировост, површност, баналност и духовна туга производе све већи број незадовољних људи, који не могу да изађу из зачараног круга страха, погрешних навика и тако долази временом до све већих девијација.

_{Фото: илустрација коришћена у брошури и на веб-сајту који су промовисали „оф-Бродвеј” (off-Broadway) поставку дела Џорџа Орвела „1984”, извор: panlilio.com}

           Лепота се више не доживљава као светиња, већ као роба (визуелни садржај) која се троши у секунди превлачења (scroll). Православље нас учи о постојању невидљивог духовног света (света анђела, али и палих духова који кроз помисли утичу на човека). Данас алгоритми преузимају улогу невидљивог оператера, јер управљају пажњом поготово младих генерација. Алгоритам технофеудализма (израз економисте Јаниса Варуфакиса) функционише иза кулиса. Он проучивши наше слабости, страсти и навике, нуди нам тачно оно што подстиче нашу пажњу. Када коначно изгубимо сваки естетски и духовни критеријум, престајемо да бирамо шта гледамо и осећамо. Препуштамо се алгоритму да мисли и осећа уместо нас. Душа постаје пасивни прималац, што је у православној духовности стање дубоке прелести или духовне успаваности. Одатле, до Орвеловог света из дистопијског романа „1984“ је један корак. Џорџ Орвел је кроз телекране који се не могу искључити предвидео свет у коме приватност не постоји, а савремена технологија, друштвене мреже и алгоритам који прате сваки корак појединца су увод у концепт приказан у том роману. Сужавањем језика се смањује опсег људског мишљења.  У роману „1984”, Министарство истине систематски брише људе, књиге и новинске чланке који више нису политички подобни. Особе које држава избрише постају „неособе”, што је била најава феномена канцел културе (културе отказивања). Уклањање историјских споменика, преправљање класичних књига (попут дела Роалда Дала или Ијана Флеминга) и уклањање филмова са стриминг платформи због застарелих друштвених норми представља модерну верзију Орвелове „рупе за памћење”. Измена језичких норми, увођење строго дефинисаних политички коректних термина и кажњавање оних који их не користе сужавају простор за слободну дебату, па правог дијалога у старом облику више и нема. Многи социолози пореде орвеловске ритуале мржње са интернет кампањама јавног срамоћења (што и јесте виртуално линчовање). Када појединац изговори нешто што се сматра неприхватљивим, дигитална маса се организује како би му уништила каријеру и репутацију, често без права на суђење или контекст.

           Повратак осећају за лепо у добу алгоритама кроз православну призму није ништа друго до борба за васкрсење људске пажње и слободе. Алгоритам нас уводи у свет предвидљивости, механике и квантитета, док нас православна духовност позива у свет благодати, тајне и квалитета.

           Да бисмо поново открили способност да видимо истинску лепоту (што свети оци називају духовним видом), потребно је наћи лекове прилагођене нашем времену. Свети оци су велики део свог подвига посвећивали чувању чула и стражењу над помислима. Данас се та борба води на екранима, па је дигитално трезвеноумље приоритет. Алгоритам храни пасивност ума. Трезвеноумље захтева да у сваком тренутку знамо зашто узимамо телефон у руке. Ако приметимо да бесциљно конзумирамо неки садржај, потребно је да направимо паузу, свесни прекид. Као што тело чистимо постом од хране, душу морамо чистити од визуелне и информативне презасићености. Екран нуди слику која је пролазна, агресивна и тражи нашу реакцију (кликом, лајком, коментаром). Икона нуди вечност, тишину и тражи наше присуство. Алгоритам нас своди на два чула – вид и слух, па и њих отупљује. Православна Литургија ангажује све: мирис тамјана, топлоту свеће, укус Причешћа, додир иконе, звук појања. Зато је редовно учешће у живом богослужењу лек против дигиталне чамотиње. Алгоритам нам нуди генерисану, математички савршену и филтрирану лепоту која је заправо мртва. Права лепота је у аналогном свету – у борама на лицу старијег човека, у храпавости дрвета, у несавршеним линијама рукописа ваших родитеља или деце. Алгоритам жели да будемо искључиво потрошачи. Да бисмо вратили осећај за лепо, потребно је да стварамо, јер алгоритми сортирају свет по вештачкој популарности, а православље по смислу. Променити фокус са лајкова на истинску људскост, запитаност и радост живота довело би до бољитка.

           Губитак осећаја за естетско је последица више фактора, али да би се тај проблем решавао, а није једноставан одговор, потребно је да разумемо да ми већ живимо у свету сличном Орвеловим дистопијама, да је надзор невидљив, да је неретко и осуда посредна и да у том свету не бисмо били дигитални робови, потребно је да искључимо екране, бар понекад. Православље нуди одговоре на вечна питања у сваком времену, а Свети Оци попут Светог Јована Лествичника као врхунски психолози су препознавали значај померања фокуса или пажње. Свети Јован Лествичник у алгоритмима не би видео само технологију, већ микроскопски прецизан систем за материјализацију помисли (греховних мисли) и страсти. У његово време, искушења су долазила споља или кроз унутрашње помисли у тишини пустиње. Данас, алгоритам делује као спољашњи „ум” који скенира човекову душу, проналази њену најслабију тачку и храни ту слабост бескрајним садржајем. Алгоритми краду наше време које нам је дато за покајање и припрему за вечност, па бих за крај цитирао аутора „Лествице“: „Чамотиња се лечи сећањем на смрт и искреном молитвом.”

Горан Игић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: "Netflix Streaming", Netflix учитан на телевизору у стану на Менхетну, (аутор: Ajay Suresh), фрагмент изворне: flickr.com