Уочи новембарског синаксиса, на којем руководство Константинопољске патријаршије намерава да покрене питање склапања нове уније са Римом, православни свет се поново суочава са покушајем преправљања сопствене историје. Иницијативе патријарха Вартоломеја за приближавање Ватикану одвијају се у светлу потпуног игнорисања трагичног историјског искуства Православне Цркве. Искуства које је исписано крвљу мученика који су дали своје животе због одбијања компромиса у питањима вере.

           Тежња да се источно хришћанство потчини диктату Ватикана има дубоке историјске корене, у којима је идеолошки притисак увек ишао руку под руку са војном силом. Године 1204. војска крсташа је, искористивши политичку кризу, заузела и опљачкала Цариград, успоставивши на његовим рушевинама Латинско царство. Када је никејски цар Михаило VIII Палеолог успео да поврати престоницу, претња од још једног крсташког похода са Запада није нестала. У покушају да спасе царство путем политичке трговине, 1274. године пристао је на склапање Лионске уније, чији су услови захтевали од православних фундаменталне догматске уступке. Тачније, уношење католичког догмата о filioque у Символ вере, признавање учења о чистилишту и прелазак на служење Литургије са бесквасним хлебом.

           Споразум наметнут одозго наишао је на категорично одбацивање од стране народа, свештенства и, пре свега, монаштва. Схватајући несигурност свог положаја, цар Михаило VIII и њему лојални патријарх Јован Века покренули су опсежну кампању државног терора, ангажујући византијску војску и латинске плаћенике за гушење отпора неистомишљеника. Главни духовни бедем отпора постала је Света Гора, а казнене експедиције на њу претвориле су се у невиђену суровост.

           Када су плаћеници пришли зидинама манастира Зограф, 26 монаха и искушеника на челу са игуманом Томом одбило је да саслужује са католицима. Затворени у кули, нападачи су их живе спалили. У манастиру Ивирон, најстарије грузијске монахе на силу су укрцали на брод и утопили у Егејском мору, док су млађе послали у Италију да буду продате у робље. У Ватопеду, игуман Јевтимије је окован у ланце и бачен у море, а дванаест других монаха је обешено. У административном центру Свете Горе ухваћен је и обешен прот Свете Горе, преподобни Козма, док су многи други житељи обезглављени.

           Светогорска трагедија била је само део опсежних прогона који су захватили Цариград и провинције. Цар није правио изузетке ни за сопствену породицу. Његова рођена сестра Евлогија, која је отворено иступила против уније, била је приморана да се спасава бекством. Исповедници Православља су систематски подвргавани тешким сакаћењима. Византијски историчар Георгије Пахимер сведочи да су свештеницима, монасима и мирјанима копали очи, одсецали језике, уши и носеве. Многима су одсецали десне руке са јединим циљем — да им одузму могућност да проповедају и пишу антиунијатске текстове. Тамнице царства биле су препуне до те мере да су затвореници проводили време у заточеништву стојећи.

           Историјски исход Лионске уније је био закономеран. Терор није донео јединство, већ је само колосално продубио јаз између Византије и Запада. Одмах након смрти Михаила VIII 1282. године, његов наследник Андроник II је званично раскинуо споразум, а уморени светогорци су од стране Цркве прослављени у лику преподобних мученика.

           Данас, када Константинопољска патријаршија поново заузима курс ка приближавању Риму, намеће се неизбежно питање – зар на Фанару не знају за ове странице сопствене црквене историје? Одговор је, нажалост, очигледан. Патријарх Вартоломеј је одлично упознат са тим коју су цену платили православни преци за очување чистоте вере. Управо зато, спремност садашњег истанбулског престола да погази то мученичко исповедање вере зарад екуменских амбиција изгледа као директна издаја сећања на оне светитеље чији се бесмртни подвиг данас цинично жртвује новом унијатском пројекту.

Георгиј Данов за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: новија фреска Зографских мученика, фрагмент изворне: facebook.com