Да би „дошао себи" блудни син треба да удари о дно, и то болно — и отац му даје такву могућност. Милосрђе је оно што припада људима чије су гордост, непријатељство и арогантне претензије сломљени. „Близу је Господ скрушених срцем и смирене духом спасиће" (Пс 33:19).

У убрзаном и преоптерећеном свету, унутрашње обликовање деце и адолесцената постало је једна од најтежих — а истовремено и најнеопходнијих — одговорности родитеља, васпитача и друштва у целини.

А ђе вам је сада педагогија Црногорци и Брђани?

Шестог фебруара Руска православна црква прославља спомен једне од најпознатијих руских светитељки — блажене Ксеније Петроградске. Живела је у XVIII веку, али и данас за многе остаје жива и блиска помоћница. Ко је она била? Зашто је на иконама приказују у црвено-зеленој одећи? Да ли је била безумна — или је тако само изгледала онима око себе?

Са зидова медељинске мале цркве византијски светитељи посматрају вечним погледом, док доле, на тлу колумбијске Антиокије, једна крхка али постојана заједница наставља да, недељу за недељом, исписује сопствену хронику вере: причу саткану од заједничке молитве, од појања која прелазе океане, и од тихе извесности да, чак и овде, на крају једне ненаметљиве медељинске улице, обитава свето.

О времену свога одласка био је унапред обавештен. Непосредно пред кончину, окружен духовном децом, на питање шта ће чинити без њега, владика је одговорио: „Ако будем имао смелости пред Господом, нећу вас оставити.“ Осмехујући се, додао је: „Пишите ми писма.“ Те речи постале су општепознате. Обраћајући се владики Серафиму, људи тако чине и до данас.

Прослављење светог архиепископа Серафима (Собољева) било је још једна јасна потврда истине да је светост могућа увек и свуда — да она није само појава из прошлости Цркве, него да је могућа и данас, међу нама; да нам Бог увек шаље и наставља да шаље Своје верне сведоке, који побожним животом — подражавајући Његову безмерну љубав према човеку — са вером и смелошћу сами ходе путем који нам је Он показао и тим путем подстичу и воде и друге.