Свака реч у причи о блудном сину је важна, и Црква вековима и миленијумима прониче у њено значење. Међутим, то како је ми видимо зависи од наше сопствене епохе и културе. Непосредни слушаоци Господа Исуса припадали су строго патријархалној култури, где је ауторитет оца био неоспоран и син-отпадник у очима своје породице је сматран мртвим, и горе него мртвим, него као да није ни постојао. Увредити оца – гнусан је злочин који је по старозаветном закону заслуживао смрт. Блудни син није само сиромашан момак који је доспео у тешку животну ситуацију. Он је нитков, коме није место међу пристојним људима. И прича говори о томе да он то разуме – „Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих." (Лк 15:18,19).

            То разуме и старији брат. У нашем поимању он је чисто негативан лик, надувен и самозадовољан фарисеј, који нема милости према палима. Али иза њега стоји његова истина – блудни син је заиста нитков који је увредио свог оца, издао своју породицу и пљунуо на своје најсветије обавезе.

            Блудног сина видимо као у три слике — ево га одлази из куће, узевши део имања; ево га расипа, живећи развратно; ево, кад му постане очајно лоше, он, дошавши до дна, одлучује да се врати оцу.

            Прича се не зауставља на томе како је „дошао себи" и шта је томе претходило. Али ми често видимо како се прича одиграва пред нашим очима – и са нама самима, тако да можемо да је замислимо. Неко време се син осећа прекрасно – нема никаквог очевог надзора ни оног досадног брата, слободан је да троши новац како хоће, и све док очев новац звечи у његовом новчанику, наклоност блудница и ласкање пијаних другова су му обезбеђени. Живот је добар, и добро је живети. Али ево, новца понестаје – а отац и брат показују свој ужасан, немилосрдан, осветољубив карактер. Зар они не досећају да се јадник потпуно истрошио, можда чак запао и у дугове? Они не разумеју како је то ужасно – још јуче си имао новца, пред тобом су услужно отварали врата, пријатељи су се с поштовањем смејали твојим шалама, жене су се па скоро тукле за твоју пажњу, био си окружен чашћу и предусретљивошћу.... и ево – празновање се завршило, јучерашњи пријатељи те не примећују, прихлебници и блуднице су се пребацили на некога ко још има новца...

            А шта би учинио отац пун љубави, саосећајни отац? Наравно, послао би брата – кад је већ тако послушан – да сину преда још новца како би могао да настави свој празник живота. Зашто га не шаље? Зар се може назвати оцем пуним љубави онај који одбија да помогне сину у тешком тренутку? Зар таква похлепа и безосећајност не изазивају код нас природно осећај беса и протеста?

            Многе мучи питање; зашто нам Бог не даје то, и друго, и треће, и четврто, што желимо и тражимо? Зашто смо осуђени да потрошимо све — младост, снагу, лепоту, здравље, а потом умремо? Причу о блудном сину многи читају као причу о ауторитарном оцу, који сина доводи до крајње беде и тиме га присиљава да се врати и покори његовој власти. Бес блудног сина на оца, који му није обезбедио довољно велико наследство, који му није послао још новца када је све расточио, који му је дозволио да пропадне и остане без пријатног провођења времена у веселом друштву — то је веома честа реакција; понекад је осећамо и у себи.

Да би „дошао себи" блудни син треба да удари о дно, и то болно — и отац му даје такву могућност. Милосрђе је оно што припада људима чије су гордост, непријатељство и арогантне претензије сломљени. „Близу је Господ скрушених срцем и смирене духом спасиће" (Пс 33:18).

            Када син схвати да то сигурно није отац згрешио против њега, па ни брат, већ да је он сам згрешио, отац га прихвата с ликовањем и приређује му гозбу. Ова гозба не би била могућа да је син почео да износи замерке — зашто ми ниси слао још новца у ту далеку земљу? И тешко да би се прича завршила тако добро да је он с прага захтевао: „Па, где је моје угојено теле?"

            Да би се дошло на гозбу, треба доћи са речима „згрешио сам... нисам достојан"; човеку скрушеном и смиреном ће обавезно бити указано милосрђе, и Господ то јасно обећава. А дрском, надменом и захтевном човеку указати га је једноставно немогуће.

            Зато, приближавајући се Великом Посту, читамо ову причу — ми смо згрешили, ми смо криви, устанимо, пођимо Оцу.

_{Фото: хиландарска икона повратка блудног сина Господу нашем Исусу Христу (16. век), извор: russianicons.wordpress.com}

Извор: foma.ru, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Блудни син (2006.), Андреј Рободзенко, извор: prodigalsall.com