Али потом, без икаквог гласања — ни јавног, ни тајног, ни подизањем руку (...), и када је била субота и када су неки већ одлазили, састављено је саопштење за јавност. У том саопштењу представљено је као да је одржано гласање. А гласање се не одржава у саопштењу за јавност — гласање се спроводи на седници. Тамо је једноставно забележено да је „Црква Грчке донела одлуку".

Недeља Страшног суда нас учи да није довољно само исповедати веру у Христа. Када се Христос врати, неће нас питати да ли смо веровали у Њега, већ да ли смо Га следили, настављајући Његово дело утехе сиромашнима, невољенима и заборављенима. Христос то тражи од нас, који носимо Његово Име, јер Он зна шта значи бити презрен, одбачен и заборављен. На ову Недeљу Страшног суда сетимо се великог парадокса у срцу наше вере: да су „најмањи од ове браће“ најсличнији Христу.

Тада су ме упитали да ли сам сагласна да он (прим.ред.: њен муж) остане тамо заувек. Предложили су да потпишем изјаву којом дајем сагласност да постане монах. Пристала сам и потписала. И он је остао на Светој Гори, код светог Георгија Зографског и Пресвете Богородице, као монах Дамјан. Та његова и моја одлука одредила је и моју судбину.

„Данас овде, у селу Бајлову, где је деда Добри рођен, живео и упокојио се, не можемо рећи да у наше време нема људи који живе истински по Богу. Он је велики пример за све нас.“

Државни, или политички, разлог за унијаћење је да се разбије духовна самосталност и национална отпорност Срба као народа: најпре би се створила безлична унијатска нација, потом исто тако безлична аустријска нација. Као асимилација на верској бази, унијаћење је најбољи начин да се спречи културни и политички утицај Русије, од које треба одвојити све православне народе а посебно Србе.

У својој келији старац је упражњавао духовно делање, негујући покајање и радостотворну тугу. Када би отац Тихон исповедао човека, долазио је до умилења, плакао и саосећао са исповедником. Један од ученика Атонијаде⁵, који се исповедао код оца Тихона, касније, поставши свештеник, говорио је: "Ова моја ћелава глава наквашена је сузама оца Тихона".

Сећања монахиње Нектарије (Лазар) из Манастира Пасареја у Илфову обележена су чуђењем, радошћу и дивљењем према узвишеном духовном животу који је са много труда водила њена сестра, потоња светитељка.