Читао сам му одговарајуће молитве и страшно сам се бринуо: шта ако не стигне да се причести? Од напетости ме је обливао зној. Али по милости Божјој отац Шио се причестио. Сео сам поред њега на столицу, он ми је предсказао предстојеће патријараштво. Погледао ме је, дотакао ми је колено и нежно рекао: „Мој патријарх!“ Одмах сам га поправио: „Ја нисам патријарх, ја сам митрополит.“ А он је опет поновио: „Патријарх, патријарх!“

Међутим, у овом разумевању Божјег спасоносног дела у нашем животу крије се важна поука. Човеков живот се углавном састоји од тихих дела. 

Пратећи кризу хришћанства која је у западној и централној Европи изазвана расколом прво римокатолика, а потом појавом протестантизма и ренесансе, на позорници се опет појавило апстрактно паганство, овога пута у виду идеологија и то: просветитељства, утилитаризма, либерализма, демократије да би се овим идолима супротставили касније настали идоли нације, државе (фашизам), замишљене расе и крви (националсоцијализам), класе (комунизам).

Затим, постоји још једно запажање, које можда звучи прилично тужно: мало је оних који на исповест долазе из истински духовне потраге. Многи долазе због психичких тегоба, поремећаја у животу и односима, које настоје да разрешe, понекад обраћајући се – као последњем уточишту – свештенику. 

Законоправило је прворазредни документ српске стратешке културе и стога што је Савин номоканон са тумачењима био први „извозни производ“ наше правне културе, будући да је постао основни извор не само црквеног, већ и државног права, најпре у средњовековној Бугарској, а потом и у Московској Русији, све до реформи Петра Великог.

Сирија никада није била тек још једна арапска држава. Она је била колевка у којој се хришћанство укоренило и раширило, место где арамејски језик и данас одјекује у богослужењу, где су манастири током векова под освајачима сачували класичну ученост. Изгубити њено хришћанско присуство значи изгубити живи мост ка древном Леванту — избрисати не само људе, већ и само сећање на суживот.

Догађаји у Кијеву, Подгорици, Приштини, а сада и у Кишињеву – карике су истог ланца. Када геополитика упадне у олтар, главна жртва није само црквена имовина. Жртва постаје душа народа и његово право да остане свој. И ако се данас прећути ово што се дешава у Молдавији, сутра овај сценарио може бити примењен на било коју другу Помесну цркву.