Желим да кажем (али, нажалост, неће чути): уразумите се, рушитељи! Ви прогоните „Лотове“ нашег времена — управо оне људе који су својим сузама и молитвама молили Творца за мир за целу земљу и милост за сваког од нас. Када последњи верник изађе из храма који сте отели, ко ће подићи руке ка Небу за опроштај ваших сопствених грехова?

Не планирајте да имате „добар пост" нити унапред замишљајте шта би то значило. Одреците се осуђивања — нарочито осуђивања самих себе. Изађите из средишта сопственог света. Велики пост није усмерен на нас, него на Христа и Његову Пасху.

Крст и Косово - једно, Крст и Косово - Србин и срце Србиново.

Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве, као Црква која вековима живи са својим верним. народом на простору Косова и Метохије и која непосредно дели свакодневне бриге и потребе наших верника, са пажњом прати најаве и јавна саопштења у вези са појачаном применом прописа који уређују улазак, боравак и рад „страних држављана“ на Косову и Метохији. Зато сматрамо својом пастирском обавезом да укажемо на реалне и конкретне ризике које оваква пракса може произвести по српску заједницу, посебно у делу који се односи на право на образовање, рад и несметан живот.

Веома је важно да млади, било психолози било богослови, схвате да заједничко делање — у било ком правцу, између вере и  науке — може донети само добар плод, пре свега за њихово лично изграђивање. Али не само за њих: из ове сарадње између науке и вере добар плод највише ће користити њиховом пацијенту, односно њихово духовном чаду. 

Из тога сам разумео следеће: светитељ нас учи шта је добро, а шта зло, остављајући нама и нашој савести да деламо у свету. Борба је наша, не његова у наше име. Он улива наду, моли се са нама, смирује се пред светом и његовим невољама. Други, међутим, понекад носе свет у себи као рану, па осећају сталну потребу да га разобличавају и „очишћују“, па и на силу.

Пост је време размишљања, обнове. Искористимо ово време, сетимо се да имамо циљ у овом животу. Створени смо са великим циљем — створени смо да будемо са Богом. Тај пут је дуг и потребно је много припреме; као што сваки човек који путује понесе хлеба и друге потребне ствари, тако и у духовном путовању једна велика припрема долази кроз молитву Светог Јефрема Сирина.