У савременим научним радовима посвећеним често веома комплексним односима државе, религије и верских заједница, Албанија се крајње утемељено и добро аргументовано означава као најлаичкија и најсекуларнија држава у Европи. Истовремено, Албанија је једини пример у свету где у оквиру исте нације егзистирају и муслимани, подељени на суните и бекташије, и хришћани, традиционално католички на северу земље и православни на југу, уз растући број протестаната, што је последица деловања страних мисионара.

           Ако се неко запита како је то могуће – једини исправан одговор јесте да Албанци, од времена свог неприкосновеног комунистичког вође Енвера Хоџе, па и пре тога, следе императив да суштински могу имати само једну „религију“ – албанску нацију. Времена су се променила након пада најтврђег комунистичког режима у Европи, када је у Албанији сваки верски акт представљао кривично дело. Насупрот томе, у последњих тридесетак година на територијама под контролом Албанаца толеришу се најразличитије верске активности и дешава се прави „грађевински бум“ у подизању верских објеката. Примера ради, у Тирани је, под турским покровитељством, на централном месту у граду изграђена највећа џамија у региону.

_{Фото: Намазгах џамија у Тирани, извор: wikimedia.org (Sharon Hahn Darlin)}

           Отварању су октобра 2024. године присуствовали турски председник Ердоган и атеиста хришћанског порекла, албански премијер Еди Рама. Џамије у Албанији иначе ничу готово на сваком кораку. Упоредо са тим, обнављају се и граде хришћанске цркве. Страно финансирање верских заједница у Албанији је дозвољено, па чак и пожељно. Осим иранског. То не би било по вољи најзначајнијих албанских савезника, па се верски утицај Ирана, који је први притекао у помоћ својој верској сабраћи у Албанији након пада комунистичког режима, деценијама систематски потискује и забрањује. Потискује се и грчки утицај, али то не иде баш лако. Ипак је грчка чланица ЕУ и НАТО, те власти у Тирани у том погледу морају бити тактичније и пажљивије, мада им суздржавање у последње време све теже иде, па је тако грчки православни политички активиста Фредис Белерис 2023. године био ухапшен два дана пред локалне изборе због наводног нуђења мита у износу од 360 евра. Упркос томе, Белерис је из затвора победио на локалним изборима у Химари, а изабран је и за посланика у Европском парламенту на листи грчке Нове демократије, такође док је био у затвору.

           Поред већинских сунита, међу муслиманима у Албанији постоје и бекташије. Овај суфијски мислимански ред има највише припадника управо у Албанији, где му се налази и седиште. Традиционално је значајан број муслимана у Албанији припадао овом реду, нарочито међу потомцима исламизованих православаца на југу Албаније. Бекташије су дале огроман допринос развоју албанске националности и идентитета, а и данас међу најутицајнијим личностима земље има много појединаца из ове групе. Међутим, бекташизам је у опадању, јер нема спољног покровитеља, па је Еди Рама, сматрајући га „албанскијим“ делом ислама, решио да му албанска држава помогне и покренуо иницијативу за формирање бекташијске државе налик Ватикану на тлу Албаније. Чак су ангажовали и лобисте у САД за ту сврху.

           Сам Еди Рама је син Кристаћа Раме, истакнутог идеолошки тврдокорног функционера бившег комунистичког режима, а партија коју води проистекла је из партије Енвера Хоџе. Рама је по оцу православног, а по мајци католичког порекла, док су му актуелна супруга и поћерка сунитске муслиманке, па може и воли да се игра са верским идентитетима. За себе каже да је крштени католик. И то је тачно – обред је извршио католички свештеник, јер баба православка, крстећи га у тајности од режима и свог сина комунистичког функционера, у том тренутку није могла да пронађе православног свештеника који би увео Едија Раму међу крштене ризикујући затвор и тортуру злогласне албанске службе безбедности. Са тако сложеним и противречним верским и идеолошким идентитетом, Рами није било тешко да недавно говори и пред Кнесетом у Јерусалиму, пруживши својеврсни хвалоспевни омаж јудаизму и Израелу.

_{Фото: Еди Рама у Кнесету, извор: fmimages.net}

           Премијер је права слика и прилика Албаније – у суштини атеистичка, али по потреби и све друго, често и више тога истовремено. Зато и не чуди да су Албанци били и још увек јесу најгласнији савезници САД и либералне демократије у нашем региону, а паралелно и поборници неоосманизма и верни сарадници Турске. Не тако давно били су најрадикалнији комунисти, а пре тога најбољи савезници италијанских фашиста. Још раније, стајали су чврсто уз Османлије, када их се највише међу свим покореним суседним народима исламизовало, а у прошлости су се издавали и за најближе пријатеље православних Срба, разуме се – у периодима када су се од Србије као највеће силе у региону највише плашили.

           За разлику од Албаније, где су Албанци припадници различитих религија, Албанци у јужној српској покрајини Косово и Метохија су од времена Османског царства претежно сунитски муслимани, уз мањи број албанских католика у Метохији. На КиМ је након 1999. године изграђено, обновљено или проширено на стотине џамија. Упоредо, на месту најбоље приштинске средње школе, елитне гимназије „Џевдет Дода“, изграђена је огромна катедрала „Мајка Тереза“, за коју је камен темељац 2005. године положио тадашњи албански лидер покојни Ибрахим Ругова. Гимназија је, након што су нове власти срушиле стару зграду, измештена према периферији, у насеље Лакриште, да би катедрала добила симболички значајно место, поред универзитета. Као опозит, у непосредној близини и даље стоји недовршена православна црква Христа Спаса, коју власти сматрају нелегалном и хоће да је сруше. Грађевинска дозвола за завршетак градње те цркве у овом тренутку је научна фантастика, као и дозволе за обнову многих срушених српских цркава и манастира, укључујући и храм у манастиру Светих Архангела код Призрена. Премда немају Албанци непремостив проблем са православљем, заправо су прагматично верски „толерантни“, али само када су у питању други Албанци. Проблем за њих јесте што су ове цркве и манастири српски, а слично би било и да су грчки, румунски или руски.

           На КиМ живи тек нешто мање од 2% католичког становништва, углавном албанског, будући да су се католици хрватског идентитета махом иселили, превасходно у Хрватску, где су их власти настаниле на просторима из којих су протерале Србе. То не спречава сепаратистичке и терористичке албанске лидере на КиМ да отворено кокетирају са католичанством, па се управо Ругова пред смрт наводно покрстио, а ратни злочинац Рамуш Харадинај, у чијој је кући био илегални затвор за заробљене српске цивиле, сада слави католички Божић, а можда чак и разматра да се врати католичкој вери предака. Штавише, подстакао је поједине своје сараднике да оснују организацију која ће радити на „повратку“ Албанаца у окриље Римокатоличке цркве. Изграђена је католичка црква и у злогласном терористичком упоришту Лапушник код Глоговца, где се налазио један од најгнуснијих логора за заробљене Србе током сукоба на КиМ. Црква је на видном месту, на брду изнад пута који повезује Приштину са Метохијом.

           На КиМ егзистира и Албанска демохришћанска партија Косова, која има потпуно минорну подршку бирача, али неретко партиципира у владајућој коалицији. Са њом су радо сарађивали и Руговин Демократски савез Косова и Демократска партија Косова Хашима Тачија. Сада их је под своје окриље примио и актуелни тзв. премијер Аљбин Курти, кога нимало не занима хришћанска демократија, али је згодно пред европским партнерима и потенцијалним савезницима показати како у својој „влади“ има и католике. Треба нагласити да Куртија не интересује ни ислам, будући да је окорели атеиста, исто као и његов идеолошки отац, ригидни комуниста и албански шовиниста Адем Демаћи. Упркос томе, Курти ће радо примати турско наоружање, које на КиМ масовно стиже последњих година, а биће отворен и за донације фондација из земаља Арабијског полуострва. Разуме се, међународна подршка, са свих могућих страна, била је и јесте од кључног значаја за опстанак и даљи наставак великоалбанског пројекта, у којем је тзв. република Косово само један међукорак.

           Исто као Курти резоновали су и оснивачи и команданти терористичке Ослободилачке војске Косова. Ова злогласна формација израсла је из „Народног покрета Косова“ (НПК), екстремистичке албанске сепаратистичке организације, која је настала ради борбе за отцепљење „албанских територија“ од бивше Југославије, обједињавањем више мањих организација које су све одреда имале тврдокорни марксистичко-лењинистички идеолошки предзнак, у складу са тоталитарном идеологијом која је тада била владајућа у Албанији. Препознајући историјски тренутак, НПК је почетком деведесетих из свих својих докумената избрисао све што је било марксистичког карактера. Остала је само стиснута песница на слепоочници, стари поздрав комунистичких бораца, све до доласка КФОР на КиМ. Бивши комунисти су номинално постали либералне демократе, а постали би шта год је било потребно да допринесе њиховој борби и крајњем циљу.

           Примили су бивши комунисти у своје редове током сукоба на КиМ и исламистичке борце које су предводили садашњи утицајни митровачки имам Екрем Авдију и Шпенд Коприва. Локални команданти жалили су се политичком руководству терористичких формација које је предводио Хашим Тачи да Авдију и Коприва спроводе верску пропаганду и уносе раздор међу борце. Шефови су им одговорили да то тако мора бити, како се не би реметили односи са арапским земљама чија је подршка била потребна. Основана је и посебна јединица – „Абу Бакр Сидик“, у коју су стигли муџахедини који су се претходно борили у БиХ, као и нови добровољци за „свети рат“ из иностранства.

_{Фото: јединица албанских џихадиста у Сирији, средина октобра 2017. године, извор: westpoint.edu}

           После рата, било је места за све утицаје – западне организације, турске и протурске партије у влади, сем наравно за српски. Остављен је огроман простор и за деловање исламских фондација, које су са финансијском помоћи донеле и верску пропаганду, али када је притисак САД постао превелики, приштинске власти спровеле су чистку. Обрачунале су се са исламистима и њиховим идеолозима као нико у Европи. Ишли су дотле да су својим западним савезницима презентовали фантазмагорични наратив да Србија, па чак и Русија, подржавају раст исламизма на КиМ како би унели раздор у односе Приштине и Запада. Обрачун је наравно био само привремен и брзо се све вратило на старо. У међувремену је број албанских терориста у злогласној тзв. Исламској држави постао толико велики да су имали сопствену јединицу на сиријско-ирачком ратишту. Имали су је и у Ал-Нусри, из које су проистекле актуелне сиријске власти, па поједини албански команданти као што је Абдул Јашари, алијас Абу Катада ал-Албани, сада заузимају важна места у новој сиријској војсци и најављују повратак кући и наставак „борбе“. Иначе, нове сиријске власти, уз подстицаје Турске и Саудијске Арабије признале су Косово, а Приштина се нада новим признањима већински муслиманских земаља.

           Са друге стране, приштинске власти прижељкују и признање Ватикана који, не желећи да квари односе са Србијом, одбија да призна тзв. републику Косово. Међутим, то није спречило више албанских лидера да званично посете Ватикан, бивајући примани на приватне аудијенције код папе – од Ибрахима Ругове, преко Хашима Тачија и Атифете Јахјаге, до Вјосе Османи, која је то учинила крајем 2025. године. Зато треба знати да има кругова у Риму који подржавају албанске тежње и надају се да ће се Албанци масовно окренути католицизму. Као што се у Приштини надају и да ће Срби на КиМ ући у у квазицрквену организацију коју уз подршку приштинских власти на КиМ, узурпирајући старе српске православне објекте, покушава да успостави самозвани православни свештеник Никола Џуфка. Тај сан узурпатора остаће недосањан.

           _{Џуфка у гостима код дон Франческа у Италији...}

           Мада, отишли су Албанци и корак даље у својој историји, па су за националног хероја прогласили Скендербега. Тако албанска нација, иако већински муслиманска, слави хероја отпора Османском царству које је донело ислам на наше просторе. Иако православног српског порекла, Ђурађ Кастриот је у току свог живота више пута мењао верску припадност. Сваки пут у складу са потребама и околностима, да би до краја живота изгубио оријентацију којој вери заправо припада. Можда је управо Скендербег историјски прототип албанске политике – религије су за њу пролазне и променљиве, само је албанизам трајан.

           Албанска политика је зато прилагодљива, а идеолошка и верска мимикрија је генерацијама перфектно увежбана константа. Западу ће се, по потреби, приказивати мултиконфесионалност и/или хришћански ревивализам. Истоку ће се приказивати реисламизација и цветање ислама. Верска толеранција ће постојати и даље, али ће важити само међу Албанцима, не и за друге, а посебно не за Србе. Политика ће се приклањати тренутно јачима, али ће увек остати своја – албанска, чекајући тренутак да окрене леђа дотадашњем покровитељу и крене подруку са оним ко у том тренутку постане јачи. Управо зато, спољни подржаваоци великоалбанских иредентиста требало би да напусте заблуде и илузије и престану са подршком албанским експанзионистима на бази верске солидарности. Албанска политика, у складу са својом историјом, никоме неће бити доследан савезник, јер Албанци имају само једну „религију“ и „идеологију“ – албански национализам.

Реља Жељски, начелник Управе за аналитику БИА

Извор: srpskikompas.rs

Насловна фото: председништво Међурелигијског савета Албаније, извор: knfsh.al