… Човек је плод љубави. Кад говоримо о савременом човеку, о ономе што нам недостаје, схватамо да нам недостаје управо љубав. Човеком су завладали гордост и лична користољубивост. Он мисли само на себе. И нажалост, губи везу с божанском љубављу. Љубав је давање себе у потпуности… Љубав је велика и необјашњива као што је Сам Господ необјашњив.

Из Божићне посланице 7. јануара 2021. године 
.

^{I  Разне поуке}

… Ако желимо да живимо правилно, увек треба да будемо с Богом, увек треба да имамо осећај да је Он у близини.

… Неки мисле да су грехови које чине само на њима, али то је погрешна представа. Грехове које чине конкретни људи падају на плећа целе њихове нације, и цела нација треба да моли Господа за опроштај ових грехова.

… Хришћанство и затвореност у себе су међусобно искључиви појмови.

… Христос нам је дао слободу избора. И ми смо дужни да бирамо доброту, љубав, опроштај и помирење.

… Морамо остајати сами са собом и с Господом, пред собом и пред Њим, и морамо размишљати о томе шта смо данас учинили добро или лоше. Верујте, у том случају видимо да човек прелази на једну, час на другу страну, али ту је главно с чим је његов разум, да ли је с добром или са злом.

… Главно је сачувати умереност, миран дух и радост због близине с Господом. Ово се постиже молитвама, а што је главно, правилним односом према Богу. Вера има огромну моћ и она открива човекове нове могућности.

… Ако желиш да победиш, научи да трпиш.

… Свевишњи је сваком народу, укључујући и нас, Грузијце, дао посебно благодат, љубав која се пре свега испољава у народним песмама и црквеном појању. Грузијско црквено појање је љубав према Богу, а грузијска народна песма је љубав према свом ближњем изражена кроз музику.    

… Ко како верује, тако живи и делује. Наша дела су портрет наше душе. Ако човек има дубоку веру у Бога, спреман је да се жртвује ради добробити другог човека, живи у духу љубави према ближњем и даљњем, посебно према потребитом човеку, за време искушења дуго трпи, милосрдан је, пати с онима који пате, тугује с онима који тугују и радује се с онима који се радују.

… Време је веома важна вредност коју нам је Бог дао. Оно нам није дато само да бисмо га проживели, већ да бисмо уложили све физичке и духовне снаге, да бисмо га проживели на корист другима и себи. Трошећи максимум снаге ми се не исцрпљујемо, већ умножавамо изворе снаге.

… Понекад људи мисле да је живот у Христу процес моралног поправљања, а у ствари, хришћанин је нова творевина, ново рођење, нови живот, живот не за себе, већ за друге.

^{II  О човеку}

… Сваки човек је арена на којој се боре добро и зло.

… Великим и мудрим човеком треба сматрати оног ко јасно види своје минусе.

… Сваки човек, без обзира да ли верује у Бога или не – јесте икона Божја и ову икону у њему нико и ништа не може да избрише.

… Што је већа духовна висина на којој се човек налази, нижи је положај који сам заузима у односима с људима.

… Човек је најлепша и најсветија слика Творца. Човеку је дат лик Творца, а подобије треба да усвоји сам човек по слободној вољи. Свети оци кажу да се подобије Божје састоји у уздржању од разврата. Односно, човек треба да активно да се труди да сачува у себи лик Божји, истовремено стичући подобије.

… Слободна воља која је дата човеку отвара пред њим широка пространства и право избора. Човеков живот се често објашњава деловањем коби, судбине. Међутим, то није тачно. Човек увек сам ствара своју судбину, сам је бира и усмерава или према Царству Небеском или у власт гејене. У овом тајанственом процесу где један постаје Каин, а други Авељ, где је срце првог испуњено мржњом према свему, а другог – неисцрпном љубављу, учествује сам човек, његова слободна воља. Ако будемо сматрали да судбина не зависи од нас, сви људски подвизи – љубав, самопожртвованост, смирење, кротост и милосрђе – губе свој смисао.

… Цео наш живот је припрема за сусрет с Господом. Ако се у човеку не одвија духовно очишћење и преображај, сусрет ће се жалосно завршити. Без обзира на то да ли човек верује у Бога или не, да ли то жели или не, сусрет ће се сигурно одиграти, мораће да одговара пред Богом за све своје поступке и да добије по заслузи: блаженство или осуду.

… Једном је Господ рекао: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Мк. 8: 36). Овим речима Исус Христос указује на то да ништа не може да се упореди с људском душом, чак ни богатства целог света не вреде једне људске душе. Чувај своју душу, човек нема ништа драгоценије од тога. Живот те притиска, притиска великог и малог, ученог и неуког, али не заборави да је поред тебе Господ Који ти говори: „Јер Ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, Ја ћу ти помагати“ (Ис. 41: 13). Главно је да ли сам ја спреман на сусрет с Господом, да ли је моје срце отворено за Исуса Христа?

… Знајте, без обзира на велику љубав не смемо се превише зближавати. Ово треба да се види и на основу вашег начина говора, облачења, понашања… У вама увек треба да има нешто недоступно…

… Човек треба да разликује поштовање и служење. Поштовање према човеку може имати много праваца, али служење треба да буде усмерено само на Бога – сви остали случајеви су идолопоклонство. Хришћанима то треба да буде јасно из 10 заповести. Ово су прве две заповести:
1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
2. Не први себи идола нити каква лика резана, нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље; немој им с клањати нити им служити.

^{III  Човек и Бог}

… Ако желимо да живимо исправно треба увек да будемо с Богом, треба увек да осећамо да је поред нас.

… Ако се испунимо правом вером и љубављу, ако пустимо Господа у своју душу, савладаћемо све незгоде и победићемо.

… Ако човек прима благослова с скромношћу и вером оно доноси дивне плодове. То је испољавање љубави Божје.

… Ослањајте се на Бога, научите да разговарате с Њим, откријте душу, и Он ће вам показати потресан пример пријатељства и помоћи. Осећај незаштићености је обузео појединце и цео свет управо зато што се личност узда само у себе и заборавила је Творца.

… Да би умео да волиш, опрашташ и помажеш и да би знао шта је самопожртвованост, потребна је сила и благодат Божја.

… Победа над грехом човеку се не даје одмах, то је подвиг целог живота, тежак, али благодатан подвиг, зато што лествицом савршенства с тобом иде Сам Господ, Који у тешким тренуцима узима твој крст на Своја рамена и ти заједно с Њим настављаш овај спасоносни пут. Најтежи труд је победити себе.

… Све у Цркви има дубоки смисао и помаже томе да се кроз духовно очишћење и мир у нама одрази Христос, да бисмо постали богоносци.

… Наш живот, наша дела, чак и наше мисли по могућству треба да буду испуњени Господом и Он треба да покаже све оријентире. Овакав став је од животне важности за сваког од нас. Само у том случају ћемо моћи да се заштитимо од греха и приближићемо се стању какво је било пре пада у грех између Творца и наших прародитеља – уронићемо у океан љубави према Господу и испуниће нас благодат и милост.

… Неки мисле да је идење за Христом само корачање трновитим путем и да је његов коначни циљ Голгота. Не, идење за Христом је радост у Христу, то је извор живе воде, то је стицање благодати Божје која „немоћно лечи и оно што оскудева надомешта“, то је живот за друге, то је васкрсење и вазнесење духа. Пажљиво ослушните речи Спаситеља: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоврени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт. 11: 28-30).

^{IV  О гордости и смирењу}

… Смирење као стање душе јесте спознаја своје духовне, моралне и интелектуалне ограничености. Смирење у односу према људима је признање њихових врлина и превасходства над собом. Смирење пред Богом је уверење да без помоћи Божје не можемо да учинимо ниједно добро; то је сећање на то да без Бога није могућ ниједан тренутак нашег постојања. Смирење је антипод гордости, зато је стицање смирења борба против гордости и себичности у њиховим различитим манифестацијама.

… Што је већа духовна висина на којој се човек налази, нижи је положај који сам заузима у односима с људима.

… Врло често човек који нема невоља постаје налик на јалову пустињу. Опасност сталног успеха се састоји у томе што он у људима изазива осећај гордости и независности и води их ка лажној мисли да и без помоћи Божје можемо да управљамо својим животом.

… Љубав и смирење су особине које православни хришћанин треба да поседује. Човек може да заузима високу дужност или да се бави истакнутим научним радом, али заиста поштован може бити само у случају да има љубав и смирење. Онда је близак Богу и изабран од Њега и од људи.

^{V  О греховима и исправљању}

… Врло често мислимо да смо праведници или свеци, али нам се истовремено свакодневни грехови не чине страшнима, не чини нам се да повлаче за собом духовну смрт и вечну осуду. Размишљамо на следећи начин: никога нисам убио, а ко нема ситне грехове? Овакво размишљање је опасно. Јер планина може да се састоји од великог камења, али може и од ситног шљунка и песка. Пред Богом нема неважних грехова: сваки грех вређа Његову величину и удаљава нас од Бога.

… Није лако борити се с греховима, тешко је искоренити их – тим пре ако су ови греси већ прешли у навику. Главно је то да човек треба у себи да омрзне грех и да жуди за тим да га се ослободи. Кад осетиш намеру да се поправиш ти већ крећеш правилним путем; онда похитај у храм, отиђи код свештеника као код духовног лекара, откриј му своје слабости и кроз молитву и његов благослов добићеш опроштај од Самог Господа.

… Увек треба да имамо на уму да је Света Евхаристија тајна љубави Бога према људима. Али да бисмо постали достојни ове љубави прво треба да се очистимо од грехова на исповести.

… Како човек може да се назива хришћанином и да не осећа своју греховност, да не зна природу греха? Јер сваки човек стално представља арену борбе између добра и зла. Ова унутрашња подвојеност је понекад толко дубока да је доживљавамо врло болно. Зло које чинимо јесте грех. Зло је наш поступак против Бога и против самих себе, то је удаљавање од бића ка небићу, то је кретање према циљу који упропаштава човека, то је извртање наше природе, то је сила која нас уништава. Учињено зло има своје зле последице. Последице греха су наше удаљавање од Бога, губитак љубави, мира и блаженства, то је унутрашња опустошеност.

^{VI  О ближњем}

… За хришћанина сваки човек, без обзира на то које је националности и вере, треба да буде вољен, јер то је његова прва обавеза пред Господом.

… Брате и сестро! Чувај своје срце од зависти. Ако видиш успех свог друга, радуј се заједно с њим. Талентованом помози да испољи свој таленат. Не заборави да Бог види твоје срце и да ће ти узвратити по богатству твог срца.

… Често нам недостаје међусобна помоћ, недостаје нам једнодушност. У невољи често не помажемо једни другима, не подржавамо једни друге, повлачимо се у страну и издалека гледамо како гине наш блиски рођак или друг. Као да нас се то не тиче. Међутим, доћи ће време кад ће можда и нас задесити невоља, па ћемо схватити колико је у животу потребна међусобна подршка.

… За истинске хришћане постоји само један непријатељ и његово име је зли дух, ђаво, који користи поједине људе, посебно неверујуће, да оствари своје циљеве. Ево кога треба да мрзимо и хулимо. А људе који су пали под његов утицај треба да волимо и жалимо као болесне и треба да се потрудимо да им помогнемо да излече ране.

… Данас треба инсистирати на томе да се сачува мир међу људима, међу народима и државама као дар Божји, као најнеопходнији услов нашег постојања.

… Бог, човек и ја јесте божански троугао који треба да буде сједињен љубављу. Ако се од ова три изгуби једна карика распада се и сама љубав, претвара се у похоту и постепено нестаје.

… „Бог је љубав,“ – каже Јован Богослов (1 Јн. 4: 8) и ова дефиниција најбоље објашњава суштину Божанства и Његов однос према свету. Сва делатност хришћанина постаје служење истинској љубави и милосрђу, зато што изнад себе има Господа Који воли, милосрдног и снисходљивог према његовим немоћима. Вера у милосрдног Бога пуног љубави даје човеку снагу да опрашта ближњем, узноси га до мисли: „Господи, Царју, даруј ми зрјети моја прегрјешенија и не осуждати брата мојего.“

… Сви људи који су чланови Цркве имају печат избрања, не само да би сами наследили вечно блаженство, већ да би променили и ујединили људски род који раздиру грешна себичност и егоизам; да би га сјединили јединством љубави, не спољашње, већ унутрашње, суштински, налик на то као што су сливена Лица Свете Тројице у Једном Богу, што треба да се огледа у једномислености и једнодушности верника.

… Човек чији се живот заснива на вери и љубави према Богу сигурно ће поштовати свог оца и мајку, волеће ближње, неће красти, тим пре неће убијати, неће лажно сведочити, неће завидети, него ће свима желети добро, све оно што жели самом себи. Заиста, љубав нема граница. Она обухвата све стране живота хришћанина, њом се одређују и на њој се заснивају односи између човека и Бога. Она условљава и нормалне међуљудске односе. Као милосрдни Самарићанин треба да дарујемо своју љубав људима око себе, онима којима је она потребна, који траже наше саучешће, састрадавање и милосрђе. Љубав између Бога и човека, љубав међу људима јесте главна тема јеванђељске радосне вести.

(Наставак можете прочитатаи овде)

Извор: stepenna.blogspot.com

Превод са руског и уступање порталу "Живот Цркве": Марина Тодић

Насловна фото: патријарх грузијски Илија  © photo: Sputnik / Galina Kmit