Пред овим богатством — које испуњава на десетине томова — човек не може а да се не изненади недостатком богослужбене праксе у парохијским храмовима данас, као и чињеницом да огромна већина верних не познаје оно што постоји у њиховој сопственој Цркви. Ако изузмемо добро познате службе Великог поста и Страсне седмице, видимо да већина верника познаје од тог обиља и лепоте Цркве углавном само Божанствену литургију.

Крајем 1980-их година овде је већина становништва била муслиманске вероисповести, у Батумију је постојао само један православни храм. Данас седамдесет пет посто Аџараца исповеда православље. Ова метаморфоза – прелазак целог региона из ислама у православље, тачније, враћање извору и вери предака – одиграла се наочиглед владике Димитрија и уз његово активно учествовање.

Свето Писмо обилује причама о именовању – и имена често откривају карактер личности или места. Дубоко је значајно за Мојсија то што, када је ступио у саму Божију присутност у Купини која гори, његово прво питање гласи: „Како Ти је име?"

Ако је грех у противречности са здравом науком, учење о томе да овај грех у ствари није грех очигледно би било јеретичко. Падање у грех је грешно, али није јеретичко. Међутим, учење о томе да грех заправо није грех је истовремено и грешно и јеретичко. То је у ствари, врло озбиљна јерес, зато што људи не могу да се покају због греха који не сматрају грехом и то практично затвара врата покајања пред грешницима који су доведени у заблуду овим погрешним мишљењем.

Црква не може игнорисати постојање друштвених мрежа и савремених начина комуникације, али са друге стране ми почесто имамо једну врсту хаоса и слабу уобличеност садржаја који нудимо, каже за Спутњик протојереј Дарко Ђого.

Да ли су данас актуелне речи о ђавоиманима? Нема сумње у то. Свет се променио, али не набоље. Ђавоиманост се не испољава увек у пени на уснама. Она је данас попримила тананије облике. Живимо у океану речи и чини нам се да је Реч Божја само „једно од мишљења“. Видимо како људи губе своју вољу постајући робови страсти, идеологија или погубних зависности.

Патријарх Самуило је успео да убеди султана да је укидање Пећке патријаршије и њено сједињење с Цариградском патријаршијом потребно, не само због материјалних, него и због државних интереса. Ако се то уради, државна благајна Османске империје редовно ће добијати прописани данак, а и исплатиће се сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умети боље обуздавати Србе да не дижу буне, али и учити лојалности султану, него што би то радили српски епископи, који су увек показивали склоност аустријском и руском цару.