Улога оца није да буде савршен, већ да буде доследан. Да једноставним, понављаним гестовима пружа стабилност која временом гради осећај сигурности. Деци нису потребна софистицирана предавања о привржености или поштовању. Потребан им је одрасли који остаје, који се враћа, који преузима одговорност за своје присуство. Понекад та доследност казује више него било која поука о васпитању.

Према новој логици фанариота, испада да људи који су се одвојили од Цркве, али су задржали спољашња обележја Православља — носе одежде, служе службе налик Литургији и читају исте молитве као канонски клирици — имају пуно право на признавање себе као православних.

Као последица догматске римокатоличке одлуке да се Суштина не разликује од Ипостаси ни на који начин (Латеран 1215), а у покушају да се одреди ко или шта је тачно извор Божијих акција (као манипулације створеним дејствима у свету), одлучено је да то буду како Света Тројица тако и Суштина.

Истински пост уводи нас у дубину нашег бића, где се суочавамо са својом слабошћу, исповедамо грехе и отварамо срце деловању благодати.

Нашем периоду православне историје претходила су многа немирна времена, зато и ми морамо бити уједињени у вери, као и наши преци у тим временима, и разумети у Коме и у Чему се огледа наше јединство. Африка и Украјина нам служе као пример у овим немирним и сложеним временима.

Нарочито грех мржње према ближњима, па чак и само злопамћење, изобличава нашу душу и лишава је унутрашњег мира и тишине. Не можемо имати мир и спокојство ако из срца не опростимо онима који су нам сагрешили. Ако не опраштамо од срца, примићемо плату за сопствене грехе. „Тако ће и Отац Мој небески учинити вама, ако не опростите од срца сваки брату своме сагрешења његова" (уп. Мт. 18, 35).

Губитак утицаја на Блиском истоку и у Африци ствара озбиљне изазове за црквени Балкан. Схватајући да су позиције на јужним правцима ослабљене, Константинопољ би могао покушати да уз подршку спољних политичких снага узврати ударац и потражи реванш на „словенском правцу”.