Први део

^{Сећање монахиње Касиније (Везенкове, 1909–1981)}

У првој години (1932) мог мирског познанства са владиком Серафимом, када сам једног дана дошла да га видим, он ме је питао:„Да ли једете сваки дан?“

Изненађена питањем, одговорила сам:

„Сваког дана.“

„А колико пута дневно једете?“

„Три пута дневно“, рекла сам са све већим збуњеношћу.

„А да ли читате Јеванђеље сваки дан?“

„Не, свети владико. Читала сам га, и лежи на мом ноћном сточићу, и када ми се прохте, понекад га читам.“

„Да знате“, рекао је владика полако и јасно, „шта је хлеб за тело, то је Јеванђеље за душу. Без читања Јеванђеља, душа гладује и слаби. Јеванђеље храни, јача и просветљује душу. Дајем ову заповест: читајте Јеванђеље сваки дан.“

„Али не могу да читам сваки дан. Ја сам државни службеник. Ујутру журим на посао, а увече сам потпуно уморна и журим у кревет.“

„Не кажем вам да читате много, поглавље по поглавље. Уместо тога, молим Вас, прочитајте седам стихова Јеванђеља, седам стихова Дела апостолских и један псалам сваког дана. Ово кратко правило, ако се доследно поштује, ојачаће и просветлиће вашу душу.“

. . . . . . .

Када је Владика патио од јаких болова у јетри (1932), рекао је:„Нисам ни трепнуо ока те ноћи, али нисам могао ни да се молим због јаког бола. Само сам понављао: ‘Господе, помилуј!’“ Каква је то дивна молитва. Садржи све и само она може бити довољна за обраћање Богу.“

_{Фото: Архијерејски сабор РПЗЦ 1932. године, свети Серафим Собољев стоји трећи с лева, извор: wikimedia.org}

Када сам питао да ли могу да идем на концерт, Владика је рекао:„Иди. Музика кроти чак и вукове. Можда ће и тебе укротити.“

. . . . . . .

Често сам се свађала са мајком. Владика је рекао:„Како можеш волети Бога када не волиш мајку?“

. . . . . . .

Моја мајка је, након посете владики Серафиму, рекла:„Ако је Господ благ као владика, онда се не плашим смрти.“

. . . . . . .

Лета 1940. године, владика и ја смо били у Рилском манастиру. На путу до хотела, владика је рецитовао Некрасовљеве стихове:

„Иди ка угњетаванима,

Иди ка пониженима,

Пратећи њихове стопе.

Где је тешко дисати,

Где се види туга,

Буди први тамо.“

Онда се окренуо ка мени и рекао:

„Хајде, Галинка, понови ове речи.“

Оклевајући сам их поновила. Владика је рекао:

„То је то.“ Запамтите ове речи.“

. . . . . . .

Др Рајна Ивановна је лечила владику Серафима од главољбоље. Докторкина деца су много волела владику. Сама докторка је веома поштовала владику и веровала у његове молитве.

Једног јутра, веома забринуто је позвала Надежду Величкову и замолила је да каже владики да је њен најмлађи син, Миша, седомогодишњак, болестан. Плашила се да би то могла бити дифтерија и замолила је владику да се моли за њега. Затим је позвала лекаре. Пошто се још није знало да ли је у питању дифтерија, Надежда је написала владики поруку само о болести, тражећи његове молитве, и написала је да ће га касније обавестити о резултатима претраге.

Тест је открио дифтерију, и Надежда је отишла код владике у четири сата да га упозори да не долази код ње на терапију. Али владика је отишао десетак минута пре него што је докторка стигла. Надежда се осећала кривом, али се испоставило да је све било по Божанском промислу.

Владика је рекао да се не плаши инфекције, утешио је уплашену и уплакану мајку, а затим се помолио за болесног дечака, благословио га и закрстио својом панагијом. Затим је владика примо терапију, отишао, а дечак је заспао.

Следећег дана, Мишина температура је била нормална и није осећао бол. Доктор је дошао, прегледао пацијента и слегнуо раменима:„Да има дифтерију, има. Преглед је то показао. Али данас је његова болест нестала. И не знам како да то објасним. Дечак се опоравља. Али никада раније нисам видео да дифтерија тако брзо пролази.“

Мајка се плашила компликација, али је владика одговорио:„Благодат Светог Духа је јача од сваке болести.“

. . . . . . .

Добила сам сто лева од владике и изразио жељу да купим нешто што ми је потребно: наливперо. Владика ме је благословио. Али нисам могла нигде да нађем перо за сто лева и једва сам успела да смањим цену на стошездесет лева. Плашила сам се да кажем владики тај износ, да не дода још шездесет лева, пошто је оловка требало да буде његов поклон. Када сам следеће недеље отишла код владике, показао сам наливперо и захвалила му се, али нисам поменула цену.

„Колико кошта?“ изненада је упитао владика.

„Сто шест“, брзо сам одговорила.

„Сто шездесет?“ упитао је владика, као да ме није чуо, гледајући ме проницљиво, и смејући се.

_{Фото: свети Серафим Собољев као ректор Вороњешке духовне семинарије, извор: crimea-eparhia.ru}

Владика је много волео децу.

Ниночка, владичина миљеница, разболела се од менингитиса. Лежала је на клиници код Берзена и почела је да умире. Температура јој је била 40°C. Берзен је рекао да јој је остао само један дан живота. Њени родитељи су се обратили владики. Владика је у то време био на одмору у Књазеву. Усрдно се молио за њу и читао Псалтир.

Следећег дана, температура јој је пала, и Ниночка је почела да се опоравља. Њени родитељи су дошли да захвале владики. Берзен је рекао:„Не разумем шта јој се догодило – опоравља се.“

Владичине молитве су више пута збуњивале лекаре.

Владика је увек Ниночку називао „мојом Ниночком“. Чак су је звали и „Владикина Ниночка“.

Једном, када је Ниночка била веома мала (четири године), рекла је:„Владико, јуче сам пила млеко за тебе.“

Испоставило се да је претходног дана била приморавана да пије млеко, али је она стално одбијала. Али када јој је речено да пије за владику, није могла да одбије и попила је сво млеко, а следећег дана му је испричала о свом „херојском делу“.

Једног дана, владика је био у школи у којој је Ниночка учила. Као одлична ученица, позвана је да рецитује песму пред уваженим гостом. Ниночка је иступила напред, постидела се и стајала је ћутке. Затим је изненада потрчала до владике, почела да га грли и љуби, а затим се смирила и веома добро рецитовала своју песму. У то време је имала око седам година.

. . . . . . .

Е.И. Стојанова, која је много волела и поштовала владику, умирала је. Позвала је владику на исповест, али је инсистирала да буду присутни њен муж и деца, у чијем присуству се искрено покајала за све своје грехе.

Када је завршила, владика је весело и љубазно рекао:„Сада ћу ја говорити. Нећеш умрети; због твог покајања, Господ ће ти продужити живот, и ја ћу доћи и посетити те на твој имендан.“

Сви су претпоставили да владика само теши болесну жену. Али она се заиста опоравила, и владика је присуствовао њеном имендану. После тога је живела још неко време.

. . . . . . .

Најмлађи син Е. Александрове, Гоце, тешко се разболео. Болест је развила компликације које су утицале на мозак. Готово да није било наде за опоравак. Дечак је био близу смрти. Владика се усрдно молио за њега и држао је молебане. Одједном, болесни Гоце, који је био у коми, отворио је очи и рекао: „Владика је овде. Благословио ме је и дао ми просфору.“ Након тога, Гоце је почео брзо да се опоравља.

–––––––

У години своје смрти, владика је рекао: „Ја сам велики грешник.“

„Шта говориш, владико? Које си грехе починио?“, приговорих му.

„Горд сам и шкрт“, рече владика Серафим и поче горко да плаче.

_{Фото: Руска црква у Софији, извор: bntnews.bg}

^{Чуда после упокојења владике Серафима}

Од дана упокојења архиепископа Серафима (13/26. фебруара 1950. године), његов гроб – у крипти руске цркве Светог Николе у Софији – је непрекидни источник чуда. Као и за време свог живота, тако и након смрти, владика Серафим милосрдно наставља да помаже људима који се прибегавају његовом молитвеном заступништву, не само из целе Бугарске већ и из иностранства.

Једна несрећна мајка је неочекивано добила помоћ од архиепископа Серафима пре него што је и сазнала за њега, док је још била неверница. Била је учитељица у средњој школи и живела је са својим јединцем у Силивни. Године 1952, њен син П. је служио војску на јужној граници Бугарске. Зима те године била је веома оштра, снежна и хладна. Једног дана, када је младић био на свом положају, уморан и промрзао, пао је у снег и дубоко заспао. Баш тада је дошло до препада групе саботера који су покушавали да пређу границу. Срећом, војници П.-овог одреда успели су да их отерају и разоружају. Али када су почели да траже стражара, пронашли су га како спава на свом положају, ухапсили га и послали војном суду у Софији. Због неповољних политичких услова у то време, суд је, да би дао пример другим војницима, изрекао најстрожу казну – стрељање! Молба за помиловање није долазила у обзир. Очајна мајка је могла само да замоли да јој дају тело њеног сина, да је не лише посете његовом гробу. Долазила је до Софије и сваког јутра са страхом је телефонирала у затвор да сазна да ли је казна извршена. У таквом безнадежном чекању, једне ноћи је задремала. Одједном јој се указао старац сав у сјају који јој је рекао: „Патнице мајко, дођи код мене у руску цркву и ја ћу ти помоћи!“ Не чекајући до зоре, док је још био мрак, отрчала је до цркве, мислећи да је морала да види лик неког свеца чија се чудотворна икона налазила у цркви. Када је обишла све свете иконе у цркви и није нашла такав лик, вратила се кући разочарана, помисливши да је све то била фантазија. Али следеће ноћи јој се поново указао исти старац и рекао: „Била си у руској цркви, али ниси сишла код мене. Сиђи код мене у крипту и ја ћу ти помоћи.“ Запањена жена је тада схватила да то није била халуцинација. Још једном је отишла у руску цркву и питала да ли се у подруму храма чувају чудотворне иконе. Силазећи низ степенице, њен поглед је изненада пао на портрет архиепископа Серафима. У њему је препознала истог лепог старца из свог сна, који јој је обећао помоћ, и почела је усрдно да му се моли. Након дуге молитве, сва у сузама, изашла је из усипалнице. Излазећи из цркве, неочекивано је срела старог познаника кога дуго није видела, драгог пријатеља и колегу са студија свог покојног мужа. Овај човек је постао истакнути адвокат у Софији. Сазнавши за њену несрећу, одмах је отишао са њом у Министарство одбране код главног војног тужиоца. Тужилац је одмах телефоном контактирао тадашњег председника Министарства, Червенкова, који је пристао да поништи смртну казну, преиначујући је у  доживотну робију. После неколико месеци, са првом амнестијом, младић је пуштен на слободу!

Његова мајка, до тада безбожница, чврсто је поверовала у Бога. У знак захвалности Господу, приредила је у дворишту руске цркве раскошну трпезу и лично свима испричала о чудесној помоћи коју је добила од владике Серафима.

. . . . . . .

Познато је да студенти, а посебно школска деца, посећују гроб владике Серафима. Моле му се за успешно полагање испита и добијају божанску помоћ која се не само пројављује на испитима, већ се повољно одражава и на њиховим душама.

Један студент медицине друге године, често је посећивао гроб владике Серафима и молио му се за испите. Студент је био из атеистичке породице и није био чак ни крштен. Једног дана се поново тамо молио. Када је завршио молитву на коленима, пољубио је мермерни гроб и устао. И одједном је угледао архиепископа Серафима пред собом, као живог. Владика га је благословио и рекао: „Крсти се и држи пост!“ Затим је нестао. Студент је био потресен до дубине душе оним што се догодило. Одмах је позвао из провинције своју тетку, која је била верница, и замолио је да му буде кума. Крштен је у цркви великомученика Пантелејмона у дому за старе у Књажеву. Након овог искуства, студент је свима рекао да чак ни смрт не може поколебати његову веру у постојање загробног живота.

. . . . . . .

Ево шта је рекао један хориста из руске цркве: „Једног дана сам се молио у гробници архиепископа Серафима. Ушла је старија жена, очигледно високог образовања. Испричала ми је како јој се 1988. године појавио тумор у устима, који је почео брзо да расте. Убрзо је почела да говори отежано и није могла да једе јер јој је то наносило велике болове. Обраћала се за помоћ разним лекарима, од којих је један, онколог, био њен лични познаник. Након прегледа, он јој је отворено рекао да има брзо напредујући рак језика и да је медицина немоћна јер јој се рак већ проширио на скоро целу унутрашњост уста.“

Несрећна жена, још док је била у свом родном граду Пловдиву, чула је за изванредне случајеве исцељења на гробу владике Серафима и почела је свакодневно да иде у руску цркву и дуго се моли на његовом гробу. Шестог дана стајала је сама у гробници. Одједном је чула глас: „Умочи свећу коју држиш у кандило изнад мене и помаже оболело место.“

Преплављена запрепашћењем и радошћу због овог дивног одговора на њену молитву, болесница је учинила како јој је речено. На њено велико изненађење, неподношљиви бол је одмах престао. У наредним данима наставила је да помазује болесно место – тумор је постепено почео да се смањује и, после недељу дана, потпуно је нестао! Болесница је отишла код свог познаника онколога. Након што ју је прегледао, запањени лекар ју је замолио да му каже чиме је лечена и ко ју је исцелио. Жена му је детаљно испричала све што се догодило, на шта је лекар изјавио да је пронашла најефикаснији начин лечења и радосно узвикнуо: „Слава Богу и светом владики Серафиму!“

–––––––

Удовица једног свештеника је много патила јер се њена ћерка није могла удати. Речено јој је за владику Серафима и она је са ћерком отишла на његов гроб где су се усрдно молили. Када су изашли, срели су младића, познаника кога дуго нису видели. Он се обрадовао сусрету и, убрзо након тога, оженио се њеном ћерком.

^{Још чуда великог владике}

Излечена од рака дојке

Прича оца НН, свештеника из села Тетово, близу града Русе: У августу 1984. године, моја супруга, матушка Марина А., открила је оток на левој дојци. Након почетног прегледа код нашег сеоског лекара, саветовано јој је да оде у Русе, где су обављени сви потребни тестови. Резултати биопсије су показали да је у питању рак дојке. Тешка срца, отишли смо у Софију да видимо професора К. и др Д., кога су пацијенти прозвали „Златни нож“. Лекари су нам замерили што смо предуго чекали пре него што смо их примили, али су заказали датум операције. Када су други пацијенти на онколошком одељењу болнице сазнали за нас двоје, почели су да мрмљају: „Па, ако свештеник доводи своју жену овде, то значи да Бог не постоји.“

Након почетних консултација, прошетали смо улицама Софије, знајући да можемо само да се надамо чуду. Молили смо се у цркви Светог Александра Невског и некако смо завршили поред руске цркве Светог Николе Чудотворца. Док сам још био у богословији, чуо сам за многа чуда архиепископа Серафима и знао сам како је говорио својој духовној пастви: „Дођите на мој гроб и ја ћу вам помоћи.“

Упалили смо свеће на владикином гробном месту и остали тамо дуго се молећи. Оставио сам поруку у крипти храма: „Баћушка, моли се за матушку Марину и помози јој.“ Након тога сам узео уље из кандила изнад његовог гроба и помазао матушкино чело и оболело место.

Операција је брзо изведена. За тај дан су биле планиране три операције на младим женама. Матушка Марина је прва оперисана. Узорак ткива је послат на хитну биопсију. И, чудо! Анализа није показала никакве знаке канцерогених израслина. Затим су други и трећи пацијент превезени на операцију. Ниједна од њих није показала никакве канцерогене израслине. Лекари су били ван сваке запрепашћења. „Како је то могуће? То је право чудо!“ Радосно одушевљење се чуло по целом одељењу: „Бог постоји! Бог постоји!“ Заиста, Бог постоји! Хвала Богу, имамо и нашег владику Серафима који је чуо наше молитве и помогао нам. Већ је прошло девет година и моја драга матушка је жива и здрава!

Како је поправљен аутобус?

К.П, познатата историчарка уметности из Софије, повезао је групу уметника минибусом у Велико Трново – требало је да раде у уметничкој комисији. Нажалост,аутобус се покварио, неки део је отпао. Возач је покушао да вози даље, ка следећем насељеном месту, али је морао изнова и изнова да зауставља аутобус да би поправио поломљени део и  наставио да вози. Али сви његови напори били су узалудни. Узнемирена ситуацијом, К.П. се сетила владике Серафима који јој је притекао у помоћ током различитих криза у њеном животу, и почела је да се моли у себи, тражећи од њега да поправи аутобус. Заиста, одмах након њене молитве, аутобус је кренуо и није се заустављао док нису безбедно стигли до Великог Трнова. Чим су се довезли до предграђа, возач аутобуса их је пустио и одмах отишао на сервис ради поправке. Касније, запањен оним што се догодило, причао је свима како се, након пажљивог прегледа, испоставило да се поломљени део сам саставио тако чврсто да га је било готово немогуће раздвојити!

Излечени бубрег

Прича Н.С.А. из Михаиловграда: Имам сина, Ц., старог тридесет година. Пре око пет или шест година, добио је проблеме са бубрезима. Наши лекари су урадили тестове који су показали да је рођен са једним бубрегом. Инсистирао сам да оде на консултације у Медицинску академију у Софији. Њихови лекари су утврдили да мој син има два бубрега, али да је један неисправан, и као пацијент са оштећеном бубрежном функцијом, требало би да буде веома опрезан.

Прошле године (1992.) поново се разболео. Требало је да се лечи у Софији. У међувремену, прочитао сам у новинама како су молитве владике Серафима помогле великом броју људи. Зато сам замолио сина да посети руску цркву и остави поруку на владикином гробу са молбом да се моли за његово здравље. Непосредно пре него што је примљен у болницу, отишао је још једном да се помоли на владикином гробу. На његово велико изненађење, готово одмах се осећао боље. Када су лекари дошли да га прегледају, утврдили су да је потпуно здрав. Мој син им је рекао да је један од претходних тестова показао да му је један бубрег неисправан. Међутим, када су укључили апарат, постало је јасно да оба бубрега раде исправно.

У својој поруци владики Серафиму, мој син је додао још неколико молби. Током следећег месеца, на његову велику радост, све су испуњени.

Помоћ у добијању држављанства

Ја, слушкиња Божја, желела бих да поделим причу о помоћи коју сам добила од владике Серафима. Стигли смо у Бугарску у јесен 1992. године из ратом разореног Таџикистана. Мој муж је Бугарин по националности. Његови родитељи су 1943. године депортовани са Крима као непријатељи народа. Нисам имала породичне везе у Русији. Тако смо, вољом Божјом, завршили овде са наше двоје деце. Било је тешко скрасити се у новој земљи без посла или места за живот, али смо успели.

Наше тешкоће су почеле када је Бугарска увела визни режим са Русијом. Испоставило се да наш други син, који је управо напунио тринаест година, није легално боравио у Бугарској према новом закону. Министарство нам је рекло да ће бити протеран из земље. Његов захтев за држављанство није прихваћен јер су пронашли грешку у једном од докумената. У исто време, наш старији син је могао да поднесе захтев за држављанство. То се десило у октобру 2004. Сваки пут када бисмо долазили у Софију из Хаскова, увек бисмо посећивали руску цркву. Владика Серафим нам је већ толико пута помогао. Овог пута сам плакала на његовом гробу и замолила га за заступништво за нашег сина, тим пре што је владика и сам доживео исто – био је избеглица из своје вољене земље, оставши без дома и посла и завршивши у страној земљи. Тада је наш старији син  позван да дође у Софију неколико дана након што је поднео захтев за држављанство и испоставило се да су оба моја сина стекли право држављанства од 1994, иако су тврдили дага млађи син нема. Захваљујући томе, решили смо сва питања легализације у року од неколико дана. Чврсто сам уверен да наша породица дугује смештај и посао у овим тешким временима молитвама владике Серафима.

Лек од упале синуса

Прича Г.Т.: Патио сам од синуситиса од детињства. Мучиле су ме честе главобоље. Било ми је мучно сваки пут када би време постало хладно, али никада нисам обраћао превише пажње на то, никада нисам користио никакве лекове, нити тражио савет лекара.

Од пријатеља сам сазнао за владику Серафима и често сам долазио да се молим на његовом гробу. Једном, било је то 1992. године, када сам поново дошао да се молим владики, наслонио сам се челом на мермер и одједном осетио талас топлине како ми пролази кроз вене и уклања неку тежину. Од тог тренутка, главобоље се никада нису вратиле и могао сам лако да дишем. Чак сам заборавио колико сам раније био болестан. Увек захваљујем Богу и владики Серафиму.

_{Фото: писање писама светом Серафиму у крипти Руске цркве у Софији, извор: orthochristian.com}

Помоћ на испитима

Прича А.Г. из Софије: Много сам тражио помоћ владике Серафима и често сам ишао да се молим на његовом гробу. Студент сам на Софијском универзитету Светог Климента Охридског. Божјом милошћу и уз владикину помоћ, никада нисам пао на испиту.

Прва два испита која сам имао током летњег семестра 1993. године, „Анализа, други део“ и „Диференцијалне једначине“, била су веома важна. Сматрају се најтежим у целом току студија. Марљиво сам учио пре испита, али ме је обузимао страх и он је растао са сваким даном који је пролазио, па сам се сваке вечери усрдно молио Богу.

Често сам посећивао Владикин гроб. Онда се догодило чудо: упркос мојој великој забринутости, Владикиним молитвама, добијао сам чудесну помоћ. Сваки пут када би ме професор који ме је испитивао поставио питање, одједном бих „добио“ тачан одговор. Било је као да ми је неко ставио речи у уста. Чуо сам питања на која су други студенти морали да одговоре и схватио сам да на многа од њих не бих могао да пронађем тачан одговор. Био сам збуњен овим открићем и није ми требало времена да схватим одакле су ми „дошли“ тачни одговори. Захваљујући чудесној владикиној помоћи, добио сам „5“ („Добар“) и „6“ („Одличан“) на ова два испита. Штавише, био сам једини који је добио одличну оцену, упркос присуству великог броја вредних и способних студената међу испитиванима који су били далеко талентованији од мене. Захваљујем Богу и Владики Серафиму на њиховој милости и што не само да настављам студије као студент треће године, већ се и налазим међу најбољим студентима.

Обраћење

Прича М.А. из Софије: Имам рођака у Петербургу који није крштен као беба. Када је постао одрастао, одбио је да се крсти иако су цркве биле отворене и више није било државног атеизма. Иначе, наша породица никада није била позната као атеистичка и чинило се чудним што је овај младић одбио да се крсти. Моја тетка, његова мајка и ја смо покушале да га убедимо, па чак и притиснемо да промени мишљење, али ништа није помогло. Онда ми је једног дана синуло да треба да потражим молитве владике Серафима: написала сам поруку и оставила је у крипти цркве Светог Николе у Софији. Убрзо је „стигао“ одговор. Не могу са сигурношћу рећи, али за око недељу дана, мој рођак је морао да иде на пословно путовање на конференцију у Израелу. Стигао је у Тел Авив пре времена, у суботу. Тада је, по његовим речима, изгледало као да је све што се креће изумрло, и није могао да купи флашу воде нити да било шта уради. Био је јеврејски шабат. За сваки случај, мајка му је дала број ћерке своје најбоље пријатељице, младе православне жене која живи у Израелу. Мој рођак је помислио да је време да је позове, и ова жена је брзо стигла да га покупи и одвезе у Јерусалим. Мој рођак је касније причао о овом путовању као да је путовао кроз алтернативни универзум. Нешто необично му се догодило током путовања – сасвим се духовно пробудио и схватио истине вере. Само недељу дана након повратка у Санкт Петербург, крштен је у тридесетој години, а следећег дана је примио своје прво причешће.

_{Фото: свети Серафим Софијски у старости, извор: litmir.club}

Чудо излечења

Јасмина Николова, 65 година, из Софије: Много времена је прошло од тренутка када сам била сведок чуда исцељења на гробу владике Серафима. Две или три године касније сам сазнала да Црква прикупља сведочанства о сличним чудима за канонизацију нашег „Декице“. Незахвалност је једини начин да опишем себе јер сам тек сада нашла времена и послушала савест да пишем о свом искуству. Ја сам баш као један од оних девет исцељених губаваца из Јеванђеља који се никада нису вратили да захвале Христу за исцељење. Из тог разлога, сада свим срцем тражим опроштај.

Почело је 2004. године. До тада сам већ две или три године покушавла да живим животом хришћанина. Једног дана, моја ћерка, унука и ја смо прошетале и свратиле на кафу. Убрзо ми није било добро и вратила сам се кући. Осећала сам се страшно лоше, па сам легла у кревет, када ми је одједном име старца Серафима Саровског обасјало у мислима. Замолила сам га да ми помогне и заветовао се да ћу напустити порок пушења. Осећала сам се боље и све се вратило у нормалу, али временом сам поново почела да пушим, иако ме је мучио стид. Осећала сам се јадно јер сам, иако сам постила и спремала се за причешће, знајући да треба да престанем да пушим заувек.

Упркос завету, наставила сам да пушим. Али онда, почетком пролећа 2005. године, поново ми је било лоше. Пошто сам једва могла да одем на посао, морала сам да посетим породичног лекара. Мислила сам да имам срчани удар. Док сам седела у чекаоници свог лекара, поново сам се помолила и по други пут се заветовала да ћу престати да пушим. Осетила сам се боље, али сам поново заборавила на своје обећање и наставила да пушим.

Већ сам знала да се са мном дешава нешто озбиљно и да ми је потребна помоћ да превазиђем ову зависност. Онда сам отишла на Дедушкин гроб. Док сам се молила обојици, владики Серафиму и Светом Серафиму Саровском, наслонила сам се на гроб и наставила да плачем и молим се. Не сећам се шта сам им говорила: наставила сам да се молим. Осетила сам олакшање и отишла. Ујутру сам имала осећај као да никада раније нисам пушила и цигарете од тада нису постојале у мом животу. То је заиста чудо, баш чудо, нема другог објашњења – ни не треба ми друго објашњење. Доживела сам чудо и оно је још увек са мном.

Каква велика милост за моју грешну душу, таква изобилна милост!

Клањам се и упућујем дубоку захвалност обојици.

Приредио: др Владимир Димитријевић

Извор: iskra.co

Насловна фото: свети Серафим Собољев као заштитник Софије (фреска у крипти патријаршиске подворске цркве у Софији),извор: orthodoxethos.com