Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Била је ретка личност, препуна снаге и енергије. На изузетан начин живела је заповест о љубави према ближњем. Познавала је живот у свој његовој суровој стварности. Искусила је брак и развод, као и мајчински бол због смрти своје деце. Свој живот посветила је монаштву у „пустињи овога света“. Њен живот подсећао је на служење ђаконисе која пере ноге страдалницима и сиромашнима, нарочито својим сународницима који су избегли из Русије и као расељеници се нашли у Паризу. Бунила се против сваког облика учмалости. Писала је поезију, држала богословска и философска предавања и тумачила савремену стварност у светлости јеванђелске љубави. Страдала је у нацистичком концентрационом логору, у огњу, непосредно пред крај Другог светског рата.

Ова изузетна жена желела је да живи монашким животом у свету и да свету који страда донесе поруку утехе. Постала је позната по непристајању на друштвене конвенције, одбацивању духовне удобности, радикално једноставном јеванђелском начину живота и жељи да служи сиромашнима и страдалницима — онима у којима се сусреће Христос.

Рођена је 1891. године у једном граду на југу Русије, у побожној православној породици. Веровала је у Господа Исуса Христа и сматрала да љубав према људима представља пут који води ка љубави према Њему. Зато је жртвовала све — своје време и своје здравље — како би помогла онима којима су очајнички били потребни храна, пиће и кров над главом. Тражила их је по уским париским улицама и под дрвећем, а затим их доводила у кућу коју је изнајмила управо због њих, како би им пружила уточиште и заштитила их од сурове париске хладноће. Чврсто је веровала да не постоји други пут у Рај осим учествовања у милосрђу Господњем.

Њен брак није успео. Након његовог распада и смрти једног од њене деце, митрополит Евлогије подстакао ју је да прихвати монаштво „у пустињи овога света“. Добила је име мати Марија и започела своје служење у изнајмљеној кући која није била потпуно намештена. Зато је морала да се умотава у ћебад и спава на поду испод иконе Пресвете Богородице.

Већ прве ноћи добротвори су почели постепено да шаљу намештај, док су истовремено почели да пристижу и гости. У почетку су то углавном биле Рускиње. Како би направила места за друге, мати Марија се одрекла сопствене собе и спавала на гвозденом кревету у подруму, поред бојлера. Једну собу на спрату претворила је у капелу, а трпезарију проширила како би могла да служи као сала за предавања и разговоре.

После две године кућа више није могла да прими све којима је била потребна помоћ. Зато је потражила већу, у којој је могла да нахрани стотину гладних људи. Задње двориште претворила је у капелу. Ту су њени штићеници могли да предахну и поврате снагу све док не дође време да поново наставе самосталан живот.

Дело је наставило да расте. Изнајмила је још једну зграду и једну од кућа наменила породицама у невољи, а другу мушкарцима који су живели сами. Набавила је и имање које је претворено у дом за опоравак, где је уточиште нашла група жена лишених сваке утехе.

Нико не зна колико је душа ова руска монахиња спасла у Француској током немачке окупације. Стотине? Свакако — а можда и хиљаде, јер их она никада није бројала.

Мати Марија је могла да напусти Париз док су се Немци приближавали граду. Могла је чак да оде у Америку. Али њена одлука била је чврста: „Ако Немци заузму град, остаћу овде са својим старицама. Где бих их иначе могла послати?“

На Васкрс 1940. године мати Марија је написала:

„Смрт влада читавим светом. Управо сада знам да је смрт покосила стотине људи, док хиљаде чекају да на њих дође ред. Знам и да мајке чекају поштара и дрхте кад год пошта закасни више од једног дана.“

После пада Париза глад и сиромаштво постали су још тежи. Власти су кућу мати Марије одредиле за центар за поделу хране. То јој је омогућило да уђе у нацистички сабирни логор, где је три дана заредом тешила децу и њихове родитеље, помагала им и делила храну коју је успела да прибави. Уз помоћ радника задужених за одношење отпада спасла је животе многе деце, скривајући их у контејнерима за смеће и тако их тајно износећи из логора.

Нацистичке снаге безбедности су 8. фебруара 1943. године ухапсиле њеног сина Јурија и одвеле њега и његову остарелу баку на саслушање. Два дана касније, 10. фебруара, ухапшена је и мати Марија, заједно са још тридесет четири жене, зато што је у својој кући пружала уточиште Јеврејима који су бежали од хапшења. Депортована је у Немачку. Њен син Јуриј и отац Димитрије, свештеник који је служио у кућној капели, касније су умрли у заточеништву.

Мати Марија, затвореница број 19263, провела је две године у концентрационом логору. Смештена је у бараку број 27, која се налазила у једном углу великог логора, недалеко од бараке број 31, препуне руских затвореница. Са многима од њих успела је да успостави блиске односе.

Веровала је да ће њен једини излаз из логора бити кроз крематоријум. Зато је замолила једну од затвореница, за коју се надала да ће преживети, да оцу Сергију Булгакову, митрополиту Евлогију и њеној мајци усмено пренесе поруку:

„У свом садашњем положају морам да прихватим ова страдања, знајући да тако мора бити за мене. А ако будем морала да умрем, примићу то као благослов свише.“

У једној дописници коју јој је било дозвољено да пошаље неколицини пријатеља у Париз написала је:

„Још сам здрава и снажна, али сам остарила.“

Послови које је обављала у логору били су различити. Једно време радила је са групом жена које су биле приморане да дванаест часова дневно вуку тежак гвоздени ваљак по логорским путевима и прилазима. Касније је радила у ткачкој радионици. Снага ју је постепено напуштала, а ноге више нису могле да је носе. За време прозивке једна од затвореница служила јој је као ослонац. Када јој се здравље потпуно нарушило, њене пријатељице више нису хтеле да прихватају део њене хране, што су раније често чиниле када је настојала да друге одржи у животу.

Како се Црвена армија приближавала са истока, управа концентрационог логора смањивала је количину хране, а истовремено повећавала број затвореница смештених у свакој бараци. До марта 1945. године стање мати Марије постало је критично. Између прозивки морала је да лежи на свом лежају и ретко је говорила. На њеном лицу већ су се видели знаци приближавања смрти. Ипак, никада се није жалила. Очи су јој остајале затворене и изгледало је као да се налази у стању непрестане молитве.

Мати Марија је умрла 30. марта, у педесет трећој години живота. Те године тај датум пао је на Велики петак, док се у даљини већ могла чути артиљеријска ватра Црвене армије која се приближавала.
Сведочанства о њеној смрти се разликују. Према једном, била је једноставно једна од многих затвореница одређених да тог дана буду погубљене. Према другом, заузела је место једне од својих сапатница — сведочење које је у потпуном складу са племенитошћу живота који је водила. У сваком случају, свесно је принела себе огњу и тиме свима нама помогла да прихватимо Крст.

Била је озарена миром Господњим и тај мир је пренела на нас. Иако је страдала у гасној комори, није умрла у сећању Цркве. Они који су преживели рат и који су је познавали наставили су да сведоче о њеној вери, њеним мислима, уверењима и делу — о монахињи изузетне личности која је многе године провела помажући људима који су се нашли на путу очајања.

Васељенска патријаршија је 16. јануара 2004. године прибројала мати Марију лику светих, заједно са оцем Димитријем и њеним сином Јуријем.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"