Једно од занимљивијих искустава у мом животу биле су две године проведене у хришћанској заједници. То није била никаква помодарска комуна са америчке Западне обале, нити је имала било какве везе са историјским заједницама попут Брудерхофа. Све је започело са двојицом веома ревносних „Исусових људи" — мном и једним пријатељем — једним станом и неком врстом нужности која нам је наметнута случајем. Тај „случај" био је пожар у кући у којој су живела двојица наших младих хришћанских пријатеља. У пожару је један изгубио живот, док је други био повређен након што је, да би преживео, искочио кроз прозор. Примили смо га код себе (у почетку више као привремено решење). Негде у току молитве одлучили смо да живимо заједнички. У то време, погружени у свакодневно проучавање Светог Писма, чинило нам се да је то најприроднији начин живота.

           Радио сам четрдесет сати недељно на разним пословима (послови су долазили и одлазили — заправо, више пута сам добио отказ, али то је већ друга прича). Мој пријатељ је радио пола радног времена и истовремено похађао факултет. Предавање мог новца за заједничко добро поједноставило је мој живот.

           Заједнички живот није се зауставио само на новцу. Почели смо да истражујемо шта значи делити заједнички живот. Наша питања била су обликована јединим језиком који смо познавали: „Шта каже Библија?" Питања и одговори тог дијалога били су веома поучни. Са тим питањима на уму, постали смо свесни сталног низа новозаветних опомена које вернике позивају на аскетски живот. Пост, бдења (молитва током читаве ноћи), жртвено давање, радикално праштање — све се то сматра уобичајеним и нормалним. Нисмо имали предање на које бисмо се ослонили, па смо такве ствари упражњавали без духовног руководства. Много тога смо научили на тежи начин. Сада ме већ дуг низ деценија дели од тих пламених година.

           Нико нам није говорио да чинимо то што смо чинили, нити нам је ико рекао да читамо Свето Писмо на начин на који смо му приступили. Ми смо Свето Писмо читали са питањем: „Шта треба да чинимо?" То стоји у оштрој супротности са уобичајеним питањем: „У шта треба да верујемо?" Да је наше проучавање било првенствено усмерено на питања доктрине, мислим да бисмо залутали. Чудно је, али наши унутрашњи осећаји били су исправни.

           Христове поуке нису, пре свега, метафизичке изјаве о природи ствари. Она су, пре свега, заповести о томе шта треба да чинимо — засноване на томе ко је Бог. „Љубите непријатеље своје — јер је Бог благ и према добрима и према злима." Тај образац прожима читаво Христово учење. То је позив који има за циљ да обликује наш живот тако да сам наш живот постане „живо богословље", откривење природе Божије која се пројављује у облику наших дела.

           У нашем секуларизованом свету већина људи живи на исти начин: као потрошачи потчињени страстима и заповестима својих економских господара. „Добар живот" описује се кроз новац и уживање. Ако имаш довољно и једног и другог, онда се сматра да живиш „добар живот".

           Сада, са временске дистанце, могу да видим да многе ствари из моје младалачке ревности нису биле савршене. Нисмо имали слуха за свето Предање и искуство Цркве кроз векове. Ипак, борили смо се да постанемо глуви за захтеве културе која нас је окруживала. Постоји, рецимо, празнина у мом културном памћењу. Моје познавање популарне музике зауставља се негде око 1971. године (када смо основали комуну). Једноставно сам престао да је слушам. Никада се више нисам вратио том „тржишту". Не занима ме.

           Волео бих да се та иста „глувоћа" проширила и на многе друге ствари (циклусе вести и слично). Али са тиме се борим подједнако као и други људи.

           Свети апостол Павле писао је Коринћанима:

           „Ви сте наша посланица написана у срцима нашим, коју познају и читају сви људи; јасно је да сте ви посланица Христова, коју смо ми послужили, написана не мастилом него Духом Бога живога, не на каменим плочама него на телесним плочама срца" (2 Кор. 3,2–3).

Ако сами не „постанемо Писмо", онда ће и наше читање Писма бити узалудно.

           Христос исто говори на другачији начин:

           „Ако заповести Моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што Ја одржао заповести Оца мојега и остајем у љубави његовој" (Јн. 15,10).

           Овим речима Христос открива да је држање Његових заповести средство заједничарења. То није правно ни морално питање. Напротив, држање Његових заповести представља начин да сам Христос буде оваплоћен у нама. То је обожење у свом најнепосреднијем облику.

Разумевање заповести и подвиг њиховог спровођења у живот питање су заједнице.

           „Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност има Христос са Велијаром? Или какав део има верни са неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог:

           Уселићу се у њих и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и нечистога се не дохватајте, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ" (2 Кор. 6,14–18).

Бог „ходи међу нама" док ми ходимо „у Његовим заповестима".

           Овај последњи одломак такође указује на противречност коју такав начин живота ствара у односу на секуларизовани свет. Живећи у свету, често не успевамо да увидимо да је наш живот увек чин заједничарења. Живети несвесно у овој култури неизбежно значи „преносити" саму културу, живети као њен израз у људском облику. Купујемо јер култура купује. „Бринемо о стварима" јер култура „брине". Забринути смо јер је култура забринута. Плачемо када она плаче и гневимо се када она бесни. Несвесно живимо као „посланице" културе (коју би Свето Писмо назвало „мамоном"), чак и док нам сама култура шапуће да су то наше сопствене мисли. Замишљамо себе као слободне појединце, центре свести одређене нашим изборима. А у стварности смо често тек гласноговорници „ума културе", док се наша „свест" обликује негде другде и потом нам се пласира.

Ако не осећаш никакву напетост у односу на културу која те окружује, онда те је она већ живог прогутала и сада те вари.

           Постоји аскетски императив, потпуна неопходност да ступимо у борбу која је и сама Христова борба. Постимо јер Христос-у-нама пости. Молимо се јер Христос-у-нама моли се. Праштамо јер Христос-у-нама прашта. Волимо јер Христос-у-нама воли. Дајемо јер Христос-у-нама даје. Такав живот представља знак противречности, одбацивање тврдње света да је он „нормалан" или да су ствари „једноставно такве какве јесу". Христов живот је истински живот света, смисао свега што постоји.

           Људи су долазили Христу са питањем: „Шта нам треба чинити да бисмо се спасли?" У крајњем смислу, одговор гласи: „Живети Христом." Ми ходимо у Њему и Он ходи у нама. То је аскетски императив. То је крстоносни живот благодати, спасење света.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"