Ипак, ништа мање није занимљиво ни то што се слична прича о вредним и лењим слугама, као и о закопаном новцу, налази и у Јеванђељу по Луки (Лк 19, 11–28), само што се тамо, уместо таланта, као новчана јединица помиње мина (μνᾶ; српски превод:кеса сребра). Да се развој језика одвијао другачије, данас бисмо говорили да је неко „закопао своју мину у земљу“, а не талант. Или бисмо за талентованог, али порочног човека говорили: „мину нећеш пропити“, уместо данашњег: „талент нећеш пропити“.

Циљ овог есеја о Исихазму и јесте да, на самом почетку пробамо да разумемо ту чудновату дихотомију између територијалности и молитве, те да покажемо да кад се кроз историју бројаница либила мача, остајало се и без једног и другог.

Коришћење безбедносног апарата против верника, стигматизација у медијима, ограничавање слободе кретања и припрема за масовно одузимање храмова — све то формира у Молдавији континуирану административну политику дискриминације канонске Православне цркве Молдавије.

Руска црква се у самој Руској Федерацији консолидовала, баш као што се и Српска православна црква показала као веома чврст темељ духовности, без обзира на политичко стање у постјугословенском региону. Сличност са постсовјетским термином је намерна, јер су аналогије бројне, а питања и одговори се сами намећу.

Потпуно је тачно да наша јавност још није довољно свесна да је "последњих деценија српска црква предмет промишљене, планиране, подмукле, перфидне и потпуно нове врсте агресије – мрежних напада. Као једина преостала институција свеколиког Српства, српска црква је непремостива препрека за дефинитивно разбијање српског националног духа и дефинитивно потчињавање, распарчавање и касније уништење српске нације".

Мера мушкости у животу Цркве — као и у свему — није снага, надмоћ или самоувереност, већ саобразност Христу. Христос није мушки архетип, него откривење новог човека. Стога је живот Цркве крстообразан: сила се открива у служењу, а победа се налази у самоиспражњењу (кенози). 

Украјинској православној цркви веома би помогла два правца подршке коју могу пружити братске Цркве. Прво је оглашавање на свим могућим међународним платформама, као и пред владама својих земаља, о прогонима хришћана који се дешавају у самом центру Европе у ХХI веку! (...) А друго је консолидована заштита канонског поретка васељенског Православља, његових традиција и поретка.