“Код Приштине (смо, прим ред.). Сви Срби су отишли. Остали смо сами. Албанац је довео своју породицу у кућу, нас су истерали.” Климам главом и спуштам је. Људи имају различиту представу о срећи. За једног је срећа да сагради кућу и да је напуни дечјим гласовима. За другога да истера породицу из рођене куће, да се опије дечјим плачем...”

Према најсавременијим научним истраживањима, лична духовност штити младе у размери од 80% од депресије, употребе психоактивних супстанци и развоја зависности, као и од суицидалних мисли и покушаја самоубиства, представљајући истинску баријеру и штит против њиховог развоја — неку врсту тампона између спољашњег света, немирног и узбурканог попут мора, и унутрашњег света човекове личности.

Организатори раскола неће стати. „Аутокефалност“, наметнута споља зарад геополитичких ветрова, неће спасити молдавско православље, већ ће га само, како истиче политиколог Дмитриј Чубашенко, уништити, растргнувши земљу на делове. Наредни месеци ће показати да ли ће Молдавија моћи да се задржи на ивици ове провалије.

Епископ моравички Тихон за Српски недељник Компас говори о светосавском преображају друштва, превазилажењу медијске апокалипсе и монументалној изложби у САНУ која је ујединила Цркву, науку и државу.

На једном ручку, новохиротонисани епископ упитао је ђакона једног познатог митрополита, чувеног широм света по својој духовној дубини и богословским списима, колико комплета архијерејских одежди поседује његов остарели митрополит. Митрополит је преко свога ђакона одговорио: „Реците му да се не бавим богословљем крпица.“ 

Отац Јулијан лагано, тихим, осећајним гласом полуговори, полупоје јектеније. За певницом су две монахиње и искушеница. У храму има још мање људи – само псковски јеромонах. После Вечерње улазим у Олтар. Отац Јулијан моли да служим Акатист. Стављам епитрахиљ, излазим до налоња испред Царских Двери. Старац стаје за певницу, подржава мало стадо. Нико никуда не жури. Овде се човек тако лако моли.

Нисмо сви епископи које је сазвао цар, нити смо велики Оци Цркве сабрани да би изрекли најдубљу мудрост. Ипак, живимо  Васељенски сабор – сваког минута свакога дана – и исти испит који је увек стајао пред светилницима Цркве стоји и пред нама.