Први део

II

           Од многих духовних виђења старице Галактије посебно место заузима њено виђење Свете Тројице, које је слично оном које су искусили велики свети оци, као што су, рецимо, Св. Григорије Богослов, Св. Симеон Нови Богослов, Св. Григорије Палама. У свом дневнику она је забележила виђење огромне, преобилне божанске светлости „коју ниједан ум не може да обухвати и ниједан језик не може да опише“ (СГ 61-62). Иако свесна да је њен опис налик на муцање, она ипак настоји да нам представи ту мистериозну светлост. Та „Светлост је бесконачна, без почетка, средине или краја. Безоблична је, једнообразна“, бележи старица Галактија. Будући да је у питању божанска светлост, она се суштински разликује од физичке светлости, те својим интензитетом далеко надмашује сунчеву светлост, коју су свети оци често узимали за симбол нетварне светлости. За ту светлост с правом се може рећи, као што је наслућивао Платон, да је не само животворна него и сазнајна. О тој светлости Галактија каже: „Пуна је информација. Много необјашњивих ствари је објашњено у њој. Неке можете исказати, али већину не можете“ (СГ 62).¹⁶

           Старица је била у стању да у извесној мери опише ту натприордну светлост зато што се много пута нашла у њој – у тој, како она каже, „огромној плаво-белој Светлости“. Он нас упознаје са нама непознатим призором да је тада све око ње „било блиставо“, да је и она сама била прожета том божанственом светлошћу. О властитом натприродном искуству она каже: „Живела сам у трострукој слави Божијој, живела сам одевена у божанску хаљину Нестворене Славе и Божански сјај Тројединог Бога, живела сам у бескрајној и непроменљивој Светлости и не знам како сам постала потпуно Светлост, али бескрајна Светлост, Васкршња Светлост, Светлост која се простире без почетка и краја. Зраци Нестворене, ипостасне Светлости били су блистави и мирни, неисказана чистота и нематеријално божанско знање обасјавали су моју душу, тако да сам савршено разумела тајне Божје мистерије и слаткогласне химне безбројних анђела.“ Старица нам саопштава да је живела „на месту Божијем“, да је њено „срце било очарано истом бескрајном Светлошћу, беспочетном и свеприсутном, трисјајном и триипостасном, којом су анђеоске силе украшене и ликују, које су бесконачно мала светла унутар велике Светлости, у којој делују и ’играју’, којом се красе и радују преобилно“ (СГ 54-55). 

           Попут великих опитних теолога, старица Галактија идентификује и поближе нам описује ту натприродну светлост: „То је Светлост Оца, Сина и Светог Духа. У једној Светлости  се појављује Тројица, али се разликују као три Светлости, које су једна Светлост!“ (СГ 62).¹⁷ Појашњујући нам оно што је сагледала, старица Галактија истиче да се беспочетни Отац не види. „Нико га није видео, нити ће га видети; ни анђели. Сакривен је великом Светлошћу“. Мада не можемо видети Бога Оца,¹⁸ можемо искусити Његову славу, доброту, љубав, дуготрпљење, страње о нама. „Син је видљив, постао је као ми: узео је људско тело и јасно се види да одаје Светлост!“ Старица Галактија, описујући изглед Сина Божијег, најпре примећује: „Има плаве очи. Смеђе-плаву косу и кратку браду, средњег је раста и симетричног тела“,¹⁹ па додаје: „Има незацељене ране од распећа да бисмо га могли препознати“ (СГ 62).²⁰ Будући да је Богочовек, да има и људску природу, Син Божији много нам је ближи од Оца. „Син је постао као ми, и са Њим имамо више храбрости и приснији смо!“ (СГ 90). О Светом Духу старица Галактија каже: „Свети Дух није видљив. Он је Светлост! Дошао је на свет и није отишао. Креће се уз гласан прасак, али Га нико не чује! Непрестано пролази кроз све, али Он обитава и настањује се тамо где постоји покајање“ (СГ 62).

           О односу између три Личности Св. Тројице она каже: „Сва Тројица су Исто. Беспочетни Отац је корен Друге Двојице. Оно што Он има (Нерођени Отац), Он им непрестано даје на различите начине Свакоме (Сину и Светоме Духу)“ (СГ 72).²¹ Опитни теолог, старица Галактија, описује своје виђење: „Отац, Син и Свети Дух су три Светлости, али се сабирају у Једну. О свему су сагласни. Једне су воље“ (СГ 92). Иако и сама тврди да је Бог „велика Тајна“ (СГ 95), „Страшна Тајна“, Старица изражава своје опитно искуство: „Чини ми се да нас Свети Дух, који силази на смирене и оне који се кају, води Христу, а Христос нас води Оцу“ (СГ 98).²² На мноштву других места старица Галактија је навела да је та божанска светлост „прозрачно плава“, тј. беле-плаве боје. Понекад је, пак, тврдила да „сасвим благо вуче на љубичасто“ (СГ 93), да је „плава са нијансом љубичасте“ (СГ 258). Вредно је поменути Старичине речи: „Божанске ствари су миомирисне. Оне доносе спокој, мир и Рај у души и контролу ума над хаосом у нама. Видим у тој светлости да је Бог све, а ја ништа“ (СГ 62).²³

           О начину виђења те божанске светлости старица Галактија каже: „Светлост се види кроз ’дурбин’ срца, али привлачи као магнет и телесне очи. Видиш од темена до ноктију. Читав човек плови унутар Светлости и не зна одакле види. Сва чула постају једно“ (СГ 93). Уколико је човек духовно спреман да у себе прими божанску благодат, њено дејство ће га преобразити. На основу личног искуства старица Галактија открива нам шта се збива када неко бива прожет том светлошћу: „Ко год осети мало, сасвим мало Божије светлости, Божије љубави, тај после воли цео свет. Моли се за цео свет“ (СГ 94). Они који су имали ту срећу да буду уз њу осетили су благотворно зрачење њене љубави. Ма колико била свесна да је испуњена љубављу, жудила је да њена љубав обухвати читаву творевину, да не буде ограничена само на свеколико човечанство, чак не ни само на живи свет. О томе сведочи њена молба једном грчком митрополиту: „Моли се да стекнем љубав према целом свету и према неживим стварима, јер то Бог жели“ (СГ 71).

            Испуњеност божанском благодаћу, осим блаженства које је осећала, доприносила је и њеном сагледавању властите несавршености. Старица Галактија није пропуштала да истакне да, осим што доносе спокој и мир људској души, божанске ствари каткад доносе и „прекор због нашег јада“ (СГ 92). Она би тада још интензивније осећала да је Бог све, а она ништа, и искрено доживљавала себе као најгрешнију особу, штавише одговорну за грехе човечанства.²⁴ Као стара и веома болесна о себи је, свесна да многи глуме смиреноумље, митрополиту Јеротеју искрено рекла: „Не желим да говорим да сам највећа грешница, јер многи то говоре а крију највећи егоизам – ја то осећам, дете моје... Унутар Божијих величанстава која ум не обухвата и језик не казује, ја се осећам горе од ђубрета, осећам да сам починила све грехе овога света и поиствовећујем се са целим грешним светом, плачем и тражим милост, али Свеблаги Бог ме жали и шаље ми срдачне утехе које ум не обухвата“ (СГ 24).

_{Фото: Света у загрљају митрополита Јеротеја Влахоса, фрагмент изворне}

           Захваљујући томе што се у потпуности предала Божијој вољи, што у њој није остало ни трага самољубља, њено срце је постало Божији престо, а она медијум Духа Светог. О једном свом виђењу старица Галактија оставила је следеће сведочанство: „Вечерас сам видела једног блиставог човека како седи на страшном престолу! Држао је предмет налик лопти. На лопти су невидљиви микроби почели да расту и постају све виши.“ Потресена призором, прибегла је молитви како би од Бога добила објашњење онога што је видела. Она пише: „Добила сам информације у мом срцу, да је онај који седи на престолу Древни Бог који је старији од времена и самих дана! Господ наш Исус Христос! Мала лопта коју је држао је универзум! То није чак ни зрно у његовим пречистим рукама!“ (СГ 62-63). Након што је пожелела да види нашу планету земљу, удостојена је виђења „како је Он поново држи као лопту“. Осетила је „да око ње има нешто што смрди“, те је зачула Божији глас, упућен војводи анђеоских сила: „Михаило! Извади својим мачем ово смеће“. Схвативши да се Богу згадио смрад људских грехова, да ускоро следи болан хируршки рез које ће у мањој или већој мери искусити читаво човечанство, старица је завапила „да се мач зарије што нежније како би уклонио прљавштину са глобуса земље“ (СГ 63), али је добила одговор да то, због прекомерних грехова човечанства није могуће.

           Старица Галактија је, поготово при крају свог земаљског живота, често напуштала физичко тело и одлазила или некоме у помоћ или да би присуствовала Небеској литургији.²⁵ О томе шта је видела она би касније причала онима који су били уз њу. Тако је једном ђакону рекла: „Ишла сам, дете моје, ноћас на Небеску Литургију. Тамо је био првосвештеник (Господ) са владичанском митром на глави која је блистала. Одежда Му је јаче севала од сунца. Сви су га призивали: ’Исусе Христе!’“ Том приликом Господ је њу и причестио. „Дао је и мени. Попила сам две капи. Појела сам комадић. Тамо су била сва деца. Окруживали су га људи који су блистали. Била сам једина жена. Дали су ми једну мараму у коју су увили дарове. ’Иди’, рекли су ми, ’врати се својој кући. Касније ћемо те задржати овде заувек. Још није дошао твој час’. Какве су то песме биле, каква светла, какве мелодије, дете моје. Вечерас ћу се борити да поново одем. Не могу више овде“ (СГ 87). Другом приликом описала је не само како Исус Христос служи Свету Литургију у свом небеском храму него и како се притом понашају присутни. Док су деца појала, архангел Михаило „стајао је усправно као свећа испред њега. Страшан и блистав, али непомичан“ (СГ 88).

(Наставља се)

1. Неке од тих божанских ствари које се сагледавају духовним очима „можеш испричати, али већину не; ум их не обухвата и језик их не казује“ (СГ 92-93).
2. Упоредимо њено виђење са виђењем Св. Григорија Богослова. Он пише: „Не успевам да замислим Једно, пошто се озаравам Тројицом. Не могу да разделим Тројицу, пошто се узносим ка Једном. Када дочарам себи Једно од Тројице, то поштујем као целину; Оно испуњава моје сагледавање, а већим делом бежи погледу. Не могу да обујмим Његову величину, како бих осталом придодао веће. Када у умосазерцању сјединим Тројицу, ја видим једно светло, не умејући да разделим или измерим сједињену светлост“ (Св. Григорије Богослов, Сабрана дела, књига II, Хришћанска мисао – Хиландарски фонд, Београд, 2004, 324)
3. „Тамо где је Отац, не можемо да видимо, јер је превише Светлости“ (СГ 9), сведочи Старица. Духовно чедо старца Пајсија наводи речи свог оца након што се после педесет дана вратио из коме. На месту на коме се обрео видео је Пресвету Богородицу, анђеле и светитеље: „горе је и Бог, кога нико не може да види, јер је светлост. Можеш да ослепиш“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 278).
4. На другом месту она наводи да се Христова брада рачва. Уп. СГ 91. Описујући своје виђење Христа старац Пајсије наводи: „Коса му је била плава, очи исто тако“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 109). О Пресветој Богородици старица Галактија каже: „Његова мајка има његове људске карактеристике. Све људско њен Син је узео од ње. Да видите само какву славу Богородица има на Небу! Окружују је анђели, арханђели“ (СГ 104-105).
5. Та карактеристична обележја Син Божији је сачувао као потврду свог страдања на крсту, јер се још од раног хришћанског доба шире јеретичке гласине да је његово страдање на крсту било привидно, да нити је умро нити васкрсао, већ да се кришом запутио за Индију и сл.
6. Академски теолози би рекли да сва три лица Свете Тројице имају исту суштину, као и да се Син превечно рађа, а Свети Дух исходи из Оца.
7. у песми Шта је Бог? каже: „Он [Свети Дух] нас води Твоме Сину, а Твој Син Теби! И сви постајемо Једно!“ У песми се види разлика између Божије суштине и његових енергија. У Твоје Царство „улазимо не познајући Твоје Лице (тј. несазнајну Божанску Суштину), али се вечно радујемо Твојој преслаткој слави (тј. усиновљењу по Благодати)“ (СГ 323).
8. Подсетимо се речи Св. Јосифа Исихасте: „За сваког човека, почетак и истина јесте спознаја да је он сам ништа, нула“, да је пука „глина и блато“, те да сходно томе свако ко жуди за духовним животом мора да, без роптања, прихвати да га газе и унижавају. Дозволи, да би сагорео свој его, „да газе и по теби, јер си и ти земља“ (Старац Јосиф Исихаста, Изложење монашког опита, 55).  Као што је предуслов да би се човек удостојио благодати Божије његово осећање властите ништавности у поређењу са Свевишњим, тако виђење Славе Божије оснажује то осећање у њему. Ако човек види „славу Божију и своју ништавност“, онда „нестаје гордост“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 292).
9. Слично се осећао и Св. Пајсије Светогорац. С једне стране био би радостан када би сагледао неку своју несавршеност, јер би му таj увид омогућавао да је подвижничким трудом превлада, а такође је сматрао да је одговоран за туђе грехе. Знао би да каже: „Да сам достигао до светости, моја молитва би била услишена и људи не би страдали“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 446).
10. Они који су били уз њену постељу бележе: „Била би као мртва. Када би се повратила, усхићено је причала о Небеској Светој Литургији у којој је учествовала!“ Често би усхићено рекла: „Причестио ме је Велики Првосвештеник (Христос)“ (СГ 146). Протопрезвитер Христофорос Димитриу сведочи да му је Старица причала „како сваког дана одлази високо на Небо где се служи Небеска Света Литургија и причешћује се Телом и Крвљу Господњом“ (СГ 201).

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: фрагмент са elora.gr}