Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Верници ме током мојих пастирских посета често питају по чему се Антиохијска црква разликује од других, односно шта представља „антиохијски дух“. Такво питање поставили су ми и млади на нашем последњем сусрету у Лос Анђелесу: „Која су кључна богословска начела која издвајају Антиохијску цркву?“

Пре свега, треба рећи да у Антиохијској цркви не постоје никаква догматска или вероисповедна начела која би се разликовала од оних у другим канонским православним црквама. Богословље, вера, догматика, духовност и богослужење заједнички су свим православним црквама. Оно што се може сматрати особеношћу јесте начин на који се хришћанска вера живи и пројављује, а који је неодвојив од карактера, начина размишљања и животне философије народа, као и од историјског пута сваке помесне Цркве и начина на који ју је Дух Свети обликовао кроз различита искушења и под различитим грађанским властима.

Једна од најважнијих особености Антиохијске цркве јесте то што је она, још од самих почетака хришћанства, била мултикултурална Црква. У првим вековима њена канонска област била је веома пространа: простирала се од јужних обронака планине Таурус (данашња Турска) на северу до Синајске пустиње на југу, а на истоку све до Индије. Због тога она и данас носи назив „Антиохијска и свега Истока“. Грузијска црква налазила се под њеном јурисдикцијом све до IV века, због чега се у патријарашкој титули Антиохијског патријарха и даље помињу „грузијске земље“.

Управо зато Антиохијска црква никада није имала потешкоћа са језиком или културом. Њени верници су се молили и изражавали на грчком језику у оквиру хеленске културе дуж сиријске обале (која се тада простирала читавим источним Медитераном), на сиријском језику у оквиру семитске културе у унутрашњости Сирије, на јерменском језику и у оквиру јерменске културе на северу (Киликијско краљевство), на арапском језику и у оквиру арапске културе на југу (арапска провинција), као и на асирском и персијском језику у областима с оне стране Еуфрата.

Један од примера такве културне разноврсности јесте Свети Сава Освећени (439–532), који је јерменским монасима у својој лаври код Јерусалима уступио посебан храм како би могли да свакодневна богослужења врше на јерменском језику, док су се остали монаси молили на грчком.

Левант, као средиште Антиохијске цркве, током историје био је поприште сукоба великих сила, што је његове становнике непрестано доводило у додир са различитим цивилизацијама и културама. То је обликовало антиохијског човека као личност отворену према другоме, неспутану страхом од дијалога и спремну да прихвати различитост без наметања, али истовремено способну да јасно разликује сопствено мишљење од туђег. Такво прожимање култура допринело је интелектуалном богатству, креативном начину размишљања и снажном идентитету који је омогућавао флексибилан однос према другима. Није случајно што је Антиохијска црква током историје често имала посредничку улогу међу православним црквама, као и у дијалогу са неправославним црквама и са исламом.

Штавише, њена дуга историја живота под нехришћанском влашћу, која траје још од VII века, очистила ју је од идеје о успостављању хришћанског царства на земљи. Она никада није прихватила теорију симфоније (склада између Цркве и државе, чији је симбол двоглави орао). Низ несрећа и ратова — најпре између Византинаца и муслимана, затим са крсташима, а потом и под страном влашћу све до окончања Француског мандата у XX веку — обликовао је богословље оваплоћења као основно духовно обележје Антиохијске цркве. То је довело и до снажне есхатолошке усмерености, јер су непрестана страдања и прогони подстицали вернике да утеху, постојаност и заштиту траже у Богу. Историја ју је ослободила етничких и националистичких спона, тако да се у њој развило богословље које није било оптерећено стапањем вере и национализма.

То је омогућило Антиохијској цркви да пре свега тражи Христа и да читав свој живот устроји око Њега, сарађујући са другим православним црквама које су јој у одређеним раздобљима могле пружити подршку. Управо та слобода од етноцентризма учинила је да она буде прва православна црква у Северној Америци која је широм отворила врата мисији међу онима који су прелазили у Православље. То није била случајност, већ плод наслеђа које је Бог обликовао кроз тежак историјски пут. Историјске околности вековима јој нису допуштале да се посвети мисионарском раду, јер је била заокупљена голим опстанком и очувањем својих верника. Али чим су се услови променили, веома брзо је стала у прве редове православне мисије.

Будући да је вековима живела под нехришћанском влашћу, Антиохијска црква избегла је искушење да Православље стави у службу националистичких циљева, што је резултирало чистом еклисиолошком теологијом. Живо се сећам ставова њених истакнутих митрополита и богослова из седамдесетих година прошлог века о будућности православља у Северној Америци. Њихова визија била је дубоко утемељена у православној еклисиологији. Нажалост, данас се тај сан чини веома удаљеним због савремених геополитичких сукоба који погађају православне цркве и народе.

Живот под нехришћанском влашћу од VII века излагао је Антиохијску цркву различитим прогонима. Ипак, кад год је то било могуће, она је ступала у дијалог са својим окружењем, са владарима и припадницима различитих верских заједница, остајући верна сведок своје вере и духовности, а истовремено дајући значајан допринос напретку друштава у којима је живела.

Током периода Омејадског калифата (662–750) још увек је постојала верска слобода, а јавне верске расправе одржавале су се на трговима Дамаска. Хришћани су имали важну улогу у превођењу, финансијама, па чак су обављали и дужности управника појединих државних служби. У доба Абасидског калифата (750–1258) били су кључни у преношењу знања и науке са грчког и сиријског језика на арапски, а многи од личних лекара владара били су хришћани. У XIX и XX веку њихов број је порастао, а они су одиграли значајну улогу у културном, политичком и цивилизацијском препороду. Њихове школе биле су распрострањене широм региона, а они и данас сведоче своју веру свом снагом, способношћу и благодаћу коју су примили.

И овај кратак осврт показује колико наша Антиохијска архиепископија у Северној Америци подсећа на историјско искуство Антиохијске патријаршије — од културне и језичке разноликости до схватања припадности које није ограничено етничким пореклом. Колико је драгоцено учити из тих искустава и надахњивати се њима док се суочавамо са бројним изазовима који данас стоје пред нашом Архиепископијом.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"