Хришћанска вера не доводи у питање постојање страха у човековом животу. Она га прихвата као стварност, али га и тумачи. Страх је последица човековог пада у грех – управо је грех отворио пут свакој врсти страха у његовом животу, а тиме и трагичности његовог земаљског пута.

Међутим, доласком Христа човек је поново пронашао свој природни пут и поново осетио да га са свих страна окружују љубав и пријатељство. Христос је излио обиље светлости у његов живот да би човек увидео да је Бог управо његов Пријатељ и Отац, ближњи његов брат, а природа његова сестра. У стварности, после Христовог доласка ништа не може да угрози човеков живот. Јер смо кроз Њега поново постали деца Божија. Христос нас је примио у Себе и постао наша одежда. „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27). Покривени смо и сигурни у самом свемоћном и свеблагом Богу. Он је наш дом, и наше душе и нашег тела. И још више: Он Сам постаје тајанствени житељ наше душе. Он је обећао да ћемо ми пребивати у Њему, а Он у нама. „Уселићу се у њих и ходићу међу њима“ (уп. 2. Кор. 6, 16).

Када бисмо имали духовне очи отворене, видели бисмо да смо непрестано преплављени светлошћу, истином, животом и љубављу. Видели бисмо у себи, у сваком ближњем, у целокупној творевини, свеблагу Божију присутност, као и присуство нашег доброг анђела чувара. „Ако је Бог за нас, ко ће против нас?“ – узвикује, између осталог, апостол Павле (Рим. 8, 31). Потресне су речи великог учитеља подвижничког живота, преподобног Исака Сирина, који у својој трећој беседи пише: „Нека те нимало не узнемирава помисао страха, него пре веруј да имаш заштитника самога Бога, Који је с тобом. А у истинитост овога нека те увери твој разум, да си ти, заједно са свом творевином, слуга једног и истог Господара, Који једним јединим покретом Својим све покреће и потреса, укроћује и устројава, и да ниједан слуга не може нанети зло било коме од својих саслугу без допуштења Онога Који промишља и управља свиме... Јер ни демони, ни звери које наносе зло, ни зли људи не могу испунити своју злу вољу ради уништења и погибије другога, ако то не жели Бог Који свиме управља. А и када то допусти, поставља и границе томе – докле могу да нанесу штету.“

Наравно, предуслов за ову благодатну стварност јесте вера у Христа. Без ње страх наставља да обележава наш живот. То је открио сам Христос: противотров страху јесте вера. „Не бој се, само веруј“ (Мк. 5, 36), говори свакоме од нас све до данас. „Нека се не узнемирује срце ваше нити нека се плаши. Верујте у Бога и у Мене верујте“ (Јн. 14, 1. 27). И, разуме се, реч је о истинској вери, која увек сапостоји са љубављу. „Вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6), како каже Апостол. Зато и: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх“ (1. Јн. 4, 18).

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"