Апстракт: Рад представља два натписа из цркве Успења Пресвете Богородице у Баваништу, од којих се један налази на светом престолу, а други на икони Богородице са Христом. Ради се о сведочанствима личне побожности дародаваца са краја 18. века. Анализом натписа, орнаментике и усменог наслеђа локалне заједнице, указује се на порекло и симболику приложништва. У ширем контексту сагледава се и страдање храма у рату 1788. године и континуитет култног простора, који спаја материјално наслеђе, веру и сећање заједнице.

Кључне речи: Баваниште, храм Успења Пресвете Богородице, свети престо, часна трпеза, икона, ходочашће, приложништво, епиграфика, православно наслеђе, XVIII век.

Континуитет историјског трајања и насељавања простора данашњег Баваништа може се поуздано пратити од позног средњег века. Јужни Банат у то време представљао је погранични простор између Угарске и српских земаља, што је условило његову сложену етничку и верску структуру. У повељама из прве половине 15. века, које се односе на ковинску жупанију, документују се селапустаре Балвањоша (Балв-аниша, Балваништа – данашње Баваниште) и Скроновац (садашњи Скореновац). Године 1428. године наводе се као насеља у којима је живело српско становништво, под влашћу краљева Жигмунда Луксембуршког и Алберта II Хабзбуршког.¹  Забележени топоними, у латинским и мађарским изворима (Balvanyos, Balvaniste), представљају поуздан сведок српског присуства у ковинској области и његовог демографског континуитета у пограничном појасу дуж Саве и Дунава.²

У једном документу из 1433. године спомињу се Ковиљ, Ковин и Храм, на угарској страни Дунава, као насеља у којима живи мешовито католичко и православно становништво. На основу резултата археолошких и топономастичких истраживања, Александар Крстић закључује да су се Мађари на територији данашњег Баната населили у повезаном етничком блоку, северно од линије Вршац-Зрењанин, док су јужно од ње живели измешани са словенским живљем. Иако ови подаци имају општи карактер, они указују на постојање православних заједница у пограничним областима Угарског краљевства.³

Конкретнији увид у етничку и конфесионалну структуру овог простора пружа документ из 1437. године, настао у Валпову, у којем Ладислав де Марот, потоњи мачвански бан, сведочи о приликама у областима између Саве и Дунава. У том акту истиче се да „већи део” сремских крајева настањују Срби (Rasciani), иако „неки градови и села носе хришћанска имена, али у многим местима Срби и католици живе заједно (mixtim commorantur)”. Додатно се истиче да „с друге стране Дунава, на растојању од једне миље, Срби живе помешани са хришћанима”⁴ Такође, када је фрањевачки ред током двадесетих година 15. века из области средњевековне Босне настојао да прошири свој утицај и на граничне области Угарске краљевине, пред папу су изнети подаци о верској ситуацији на самом терену. Према њиховим тврдњама, у пограничним областима Угарске према Босни, Србији, Бугарској и Влашкој ,,plures schismatici misti cum catholicis sunt”⁵, што сведочи о сложеном етноконфесионалном мозаику Панонске низије уочи османских освајања.

У том контексту треба посматрати и податке о Ковину и његовој непосредној околини, где је и пре почетка 15. века поуздано забележено присуство српског становништва, што је у складу са граничним положајем града и његовим трговачким значајем. Посебно је важан податак да је Ковинска жупанија 1412. године од краља Жигмунда добила пуста селишта Баваниште и Скореновац на коришћење, а од 1428. године и право на насељавање ових места.⁶

Током османске опсаде Смедерева 1439. године, подручје Ковина и околних села доживело је тешка разарања. Турске јединице су у два наврата прелазиле Дунав, пустошећи села и одводећи становништво у ропство, а том приликом страдала је и тврђава Ковин. Преживели Срби из Ковина, Баваништа и Скореновца нису се усудили да наставе живот у опустошеним насељима, већ су се са породицама повукли дубље у унутрашњост Угарске, у област јужно од Будима, на дунавско острво Чепел. Тамо су се населили на пустом седишту, уз цркву Светог Аврама, где им је угарски краљ Владислав I Јагелонац 10. октобра 1440. године званично доделио земљиште и потврдио повластице које су раније уживали у Ковину. Ново насеље, познато као Горњи, Мали или Српски Ковин (мађ. Ráczkovin) представљало је први организовани покушај обнове живота српских избеглица из поменутих крајева унутар угарске државе. У исто време, ово је била и једна од најранијих документованих сеоба српског живља са простора јужног Баната, која је оставила трајан траг у локалној историјској свести.⁷

После вишевековних војних пустошења, демографских губитака и поремећаја у друштвеном ткиву током османског периода, обнова живота на јужнобанатском простору може се везати за другу половину 18. века, и хабзбуршке колонизационе програме. Простор данашњег Баваништа поново је насељен у периоду од маја до јула 1766. године, у време када се ова територија налазила у саставу Тамишког Баната, административне јединице под непосредном управом Беча.⁸ Насељавање је спроведено у контексту ширих демографских и управних реформи током владавине царице Марије Терезије (1740–1780), чију је дугу владавину обележило систематско сужавање српских привилегија.⁹

У званичном попису пустара Панчевачког округа, Баваниште је евидентирано као Weliko Pavaniste, са могућношћу формирања села. Треба истаћи да попис настаје 1761. године, са могућношћу формирања села. непосредно пре формирања Немачко-банатске регименте 1764. године.¹⁰ У истом документу наводи се да је закупац земљишта био ковински протојереј Стефан Тодоровић, што указује на активну улогу православног свештенства у процесу колонизације и обнове пограничних села. Навођење Баваништа међу пустарама потврђује да је реч о простору који је, иако у том тренутку ненасељен, био препознат као агрикултурно вредан и погодан за трајно настањивање.

У црквено-управном погледу, Баваниште је тада било под јурисдикцијом Темишварске епархије, којом је управљао епископ Вићентије Јовановић Видак. Епархија је потпадала под Карловачку митрополију, којом је у време обнове Баваништа управљао митрополит Павле Ненадовић.¹¹ Делатност ових архијереја била је усклађена са државним напорима ка стабилизацији православне заједнице унутар Хабзбуршке монархије, али је истовремено имала дубљи идентитетски и културни значај. Управо је црквена организација, као једина значајнија институција српског народа на простору Угарске, представљала основу на којој ће се развити први облици националне интелигенције и културне самосвести.

Новооснована парохија у Баваништу била је укључена у систем Панчевачког протопопијата. Према записима у парохијском летопису, убрзо након насељавања подигнута је првобитна црква на простору данашње порте, саграђена од набоја, на чијем је месту доцније подигнут крст. Данашњи храм Успења Пресвете Богородице зидан је у раздобљу између 23. маја 1776. и 15. августа 1778. године, када је свечано освештан. Тога дана, на Велику Госпојину, светој тајни причешћа први је приступио Василије Хаџи Стојановић.¹²

_{Сл. 1. Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: https://wikimapia.org)}

_{Сл. 2. Крст на месту првобитне цркве у Баваништу (фото: М. Николић)}

Период владавине Јосифа II (1780–1790) обележио је даљи развој правне еманципације православних, посебно након доношења Патента о Толеранцији (1781), којим су им званично признате верске слободе и могућност јавног деловања.¹³ Међутим, убрзо након избијања Аустријско–турског рата (1788– 1791), чије су борбе захватиле и подручје јужног Баната, становништво јужноугарских области узеће активно учешће у аустријским добровољачким корпусима (Freikorps), састављеним углавном од Срба. Истовремено са овим политичким процесима, Баваниште је доживело тешке последице ратних сукоба. Према белешкама летописа, током једног од турских упада 1788. године црква је била запаљена, а са њом су страдали и најстарији црквени протоколи. Обнова је уследила већ 1790. године, заслугом мајстора из Темишвара, када је торањ поново покривен плехом, док је 1812. године замењен црепом донетим из Беле Цркве.¹⁴

Један податак из парохијског летописа указује да је цар Јосиф II, током свог путовања кроз Банат 1766. године, посетио дом Павла Стојановића, угледног мештанина Баваништа и каснијег приложника храма. Тада је, према запису, цар даривао Павловог сина Василија са дванаест дуката, што посредно указује на углед и материјални статус ове породице у локалној заједници, али и на ширем подручју.¹⁵

_{Сл. 3. Исечак из црквеног летописа, препис хронике из XVIII века у другој половини XIX (фото: М. Николић)}

Из раздобља пре поменутог страдања 1788. године потичу два значајна предмета сачувана у цркви. Један је икона Богородице са Христом, која се према усменом предању доводи у везу са временом насељавања Баваништа 1766. годином. Други је мермерни свети престо, дарован 1780. године од стране породице Стојановић, а чије је датовање поуздано утврђено уклесаним натписом. Оба предмета преживела су страдање храма током Аустријско–турског рата 1788. године, и представљају значајне материјалне трагове културног и сакралног живота локалне православне заједнице из друге половине 18. века.
Иако су поједини натписи и записи из цркве у Баваништу и раније забележени у литератури и локалној документацији, натпис на светом престолу и молитвени натпис испод иконе Богородице са Христом до сада нису били критички објављени, нити научно обрађени.¹⁶

Натпис на светом престолу

У оквиру олтарског простора цркве најважнији део представља свети или часни престо, односно олтарска трпеза, на којој се савршава бескрвна жртва Новога Завета и на којој је Христос у светој Евхаристији присутан под видом хлеба и вина. Како је евхаристијска жртва средиште целокупног искупитељског дела и целокупног богослужења, ниједан православни храм не може постојати без олтара и светог престола као његовог средишта, тако да Свети апостол Павле олтар назива „трпезом Господњом”. (I. Кор. 10. 21)¹⁷

У литургијском и богословском смислу, свети престо има сложену и вишезначну симболику. Он је слика гроба Христовог, симбол стола Тајне вечере, крста и распећа Господњег, али и образ престола на коме седи Син Божији, као и места под којим, према Откривењу Јовановом, душе пострадалих за реч Божију очекују своје прослављење (Откр. 6. 9). Постављен је у средини олтара, јер је Христос, који се на њему приноси на жртву, извршио искупљење „у средини земље”, а тиме се наставља и старозаветна традиција стола у Соломоновом храму, који је такође био постављен у средишту светилишта.¹⁸

Часни престо је узвишен и има четвороугаони облик, будући да се на њему савршава бескрвна жртва за све људе из четири краја васељене. Он се гради тако да камена плоча почива на једном или на четири стуба, односно на четири дрвена, камена или мермерна зида, и то изнад гроба мученичког. Овај конструктивни и симболички елемент повезује евхаристијску жртву са жртвом мученика, чија се тела или мошти традиционално полажу испод или унутар светог престола. С обзиром на то да свети престо пре свега симболизује гроб Христов, он се најпре покрива једноставним белим покривачем, такозваном срачицом, која представља платно у које је било увијено тело Христово. Преко ње се поставља други, свечанији и светлији покривач, који означава славу Господњу и Христово преображено одело. Испод светог престола полажу се мошти мученика или других светитеља који су пострадали за Христа, у складу са древним обичајем цркве да се богослужење врши над гробовима мученика, као и са канонским прописима. На самом престолу налазе се илитон и антиминс, који су неопходни за савршавање свете Евхаристије, као и свето Јеванђеље и крст, без којих не може бити литургијског чина. У појединим храмовима изнад престола се подиже балдахин или такозвано „небо“, које симболички представља небески свод и додатно наглашава сакрални карактер овог места, што није случај у цркви Успења Пресвете Богородице у Баваништу. На светом престолу се налази и кивот или дарохранитељница, у којој се чувају освећени дарови за причешће болних и за богослужење пређеосвећених дарова.¹⁹

Престо у цркви Успења Пресвете Богородице у Баваништу израђен је од црвеног мермера, који према снажном локалном предању потиче из Јерусалима, одакле је донет као хаџилучки дар приложника. Иако су писана сведочанства о његовом пореклу уништена у пожару из 1788. године, усмено предање о јерусалимском пореклу престола очувано је до данас и има изразиту улогу у колективном памћењу заједнице. Међутим, имајући у виду да је реч о мермеру као тешком и масивном материјалу, чији би транспорт са подручја Свете Земље представљао значајан логистички и финансијски подухват, оваква предања нужно треба сагледавати са извесном резервом. Предање о јерусалимском пореклу престола може се довести у везу са забележеним ходочашћем Павла Стојановића, који је носио титулу хаџије, што недвосмислено сведочи о његовом боравку у Јерусалиму. Овај биографски податак могао је утицати на каснију рецепцију и тумачење порекла његових приложничких дарова, укључујући и часну трпезу. Не може се искључити ни могућност да је породица Стојановић, уз подизање или опремање престола, приложила и неку реликвију или благословени предмет донет из Свете Земље, што је у колективном памћењу заједнице временом могло бити проширено и пренето и на само порекло престола. Међутим, материјал од ког је израђена часна трпеза, на основу својих карактеристика, највероватније потиче из мајдана на планини Герече (околина Тардоша, северозападно од Будимпеште, Мађарска).

У прилог тумачењу ходочашћа, као кључног чиниоца у формирању локалног предања, може се навести и податак забележен у збирци Старих српских записа и натписа из Војводине према ком је „Павле Аџија, рождени у Баваништу 1766. год. донео из Јерусалима свету икону 1788”.²⁰ Међутим, наведени податак отвара озбиљно хронолошко питање, с обзиром на то да парохијски летопис из Баваништа бележи да је цар Јосиф II боравио управо у дому Павла Аџије током свог путовања кроз Банат 1766. године, када је и даровао Павловог сина Василија. Како смо већ напоменули, Павле је био прва особа која је примила свету тајну причешћа приликом литургије у новосаграђеној цркви, на Велику Госпојину 1768. године, па изнети подаци искључују могућност да је Павле Хаџија, Василијев отац, био рођен 1766. године. Такође, ни претпоставка да је његов отац носио исто име није утемељена, будући да се у изворима као родитељи Павла Аџије наводе Боја и Марија.²¹ Ова противречност указује на погрешно навођење Павлове године рођења, или на накнадну интерполацију података, те захтева опрез приликом њеног коришћењу у реконструкцији биографије овог приложника.

_{Сл. 4. Свети престо, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

Часна трпеза састоји се од хоризонтално постављене мермерне плоче, димензија 1.35 × 1.45 m, која је положена на четири стуба, висине 1.10 m, израђена од истог материјала. Престо почива на квадратном мермерном подножју, величине 1.90 × 1.90 m, на ком је уклесан натпис изведен ћирилицом. Висина слова основног текста натписа износи приближно 3,20 cm, док је почетно слово С као и слова у делу са именима дародаваца, изведено у већем формату, висине око 6,20 cm. Натпис прати ивицу плоче са три стране, формирајући оквир у приближној дужини од око 4 m. На средишњем делу подножја, испод самог престола, налазе се уклесана имена приложника, браће Павла и Петра Стојановића.

Текст централног натписа:

_{Сл. 5. Натпис са именима дародаваца светог престола – Павла и Петра Стојановића (фото: М. Николић)}

Текст натписа са рашчитаним скраћеницама на савремени српски језик:
† СЕИ СВЕТЬІИ ПРЕСТОЛЪ ІІРЇЛОЖИШЕ РАБИ БОЖІИ ПАВЕЛЪ И ПЕТРЪ СТОѦНОВИЧЬІ, В ХРАМѢ ОУСПЕНЇѦ ПРЕСВEТЬІѦ БОГРОДИЦЬІ ЗА ВѢЧНЬІ СПОМЕНЪ СЕБИ И СВОИХЪ РОДЛТЕЛЕМИ 17 80 ЛѢТА МѢСEЦA ЇУНЇА 5
Превод натписа : 
†Овај свети престо приложише слуге Божије Павле и Петар Стојановићи у храму Успења Пресвете Богородице за вечни спомен себи и својим родитељима, године 1780, месеца јуна дана 5.

_{Сл. 6. Приложнички натпис на мермеру св. престола, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (цртеж: М. Николић)}

_{Сл. 7. Епиграфски натпис са јужне стране св. престола, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

_{Сл. 8. Епиграфски натпис са источне стране св. престола, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

_{Сл. 9. Епиграфски натпис са северне стране св. престола – 1. део, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

_{Сл. 10. Епиграфски натпис са северне стране св. престола – 2. део, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

_{Сл. 11. Епиграфски натпис са северне стране св. престола – 3. део, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

У језику и правопису се препознаје руски утицај, што и јесте једна од одлика црквенословенског језика 18. века.²² Уводна формула „Овај свети престо приложише слуге Божије…” и израз „за вечни спомен” представљају устаљене формулације у истодобним натписима. Датовање „1780. лета, месеца јуна, дана 5” прати уобичајени редослед и лексику. Начин на који је натпис изведен, као и избор речи и облици слова, указују да је настао у јужнобанатском окружењу 18. века, као и на то да припада стандардном црквенословенском језичком изразу свога времена.

Икона Богородице са Христом

_{Сл. 12. Икона Богородице са Христом, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

Икона Богородице са Христом из храма Успења Пресвете Богородице у Баваништу изведена је по иконографском типу Богородице Умиљеније (Eleousa), у којем је наглашен интимни и емотивни однос између Мајке и Сина. Христос је прислоњен уз Богородичин образ, док га она благо придржава рукама.²³

Стилски, икона припада поствизантијској зографској традицији 18. века, коју је Дејан Медаковић означио као „време зографа”. Реч је о уметности која се развијала изван урбаних центара и главних токова уметничке модернизације, у оквиру сеоских и провинцијских православних заједница, и која је, упркос продору барокних утицаја, задржала основне канонске и богословске принципе византијске уметности. Одсуство снажне пластике, наглашена декоративност, као и меко моделовање ликова и изразит колорит, представљају уобичајене одлике зографског сликарства 18. века.²⁴

Не постоје сачувани писани подаци о аутору описане иконе из Баваништа, док усмено предање казује да је приложена цркви у време њеног подизања (1766–1768). Иако настаје у барокном времену, икона не припада овом стилу у ужем смислу, већ представља пример поствизантијске зографске традиције, са тек умереним и посредним барокним елементима. Међутим, ови утицаји не нарушавају њен канонски карактер, већ су у потпуности подређени традиционалном богословском и визуелном језику православне уметности. На тај начин, икона Богородице Умиљеније из Баваништа представља репрезентативан пример уметности „времена зографа”, и сведочи о континуитету византијског уметничког наслеђа у провинцијском окружењу 18. века.²⁵

Приметно је да уз лик Христа Емануила изостаје уобичајена сигнатура I=s h=s, као и уписан крст у ореолу. Иако оваква пракса није неуобичајена за то време, важан је аспект на који треба скренути пажњу. У горњим угловима иконе налазе се грчке скраћенице m+r D+u, што представља једну од најпрепознатљивијих византијских номина сакра — Μήτηρ Θεοῦ, „Мајка Божија“.²⁶ Њихово присуство сведочи о поштовању византијско-словенске иконописне традиције, у којој је грчки језик задржао литургијски и сакрални статус чак и у радовима локалних зографа. Тако икона Богородице са Христом из Баваништа, својим стилом, писмом и иконографијом, представља спону између светогорског уметничког наслеђа и локалне православне културе 18. века.

_{Сл. 13. Епиграфски натпис на икони Богородице са Христом, Храм Успења Пресвете Богородице у Баваништу (фото: М. Николић)}

Превод натписа:
Недељиво телом и душом божанским промислом посталог од тебе, услиши једина
Богомати као блага, блажена Водитељице

Натпис на икони Богородице са Христом припада корпусу литургијско-поетских натписа византијско-словенске традиције. Он не представља дослован цитат једног одређеног богослужбеног текста, нити се може везати за конкретну стихиру, тропар или канон са јасно одређеним инципитом, већ је реч о епиграфској компилацији заснованој на језику, формулама и богословском појмовнику богородичних стихира и канона. Таква пракса, у којој се устаљене химнографске формуле скраћују, прилагођавају и слободно комбинују ради епиграфске и визуелне функције, била је широко распрострањена у иконописној пракси 17. и 18. века.

Језик натписа је црквенословенски српске редакције, са јасно уочљивим елементима богослужбеног регистра. Формуле као што су „телом и доушею“, „едина Богомати“, „яко благая“ и „водителнице“ припадају стандардном поетском и богословском речнику византијско-словенске химнографије и редовно се јављају у Октоиху, Минејима и канонским текстовима посвећеним Богородици.

Посебну сложеност и богословску дубину представља однос између иконографског типа иконе и текста натписа. Иако је икона изведена као Богородица Умиљенија (Eleousa), у натпису  се Богородица означава као „Водителница“, што представља словенски еквивалент грчког појма Hodegetria. Ова појава не указује на иконографску недоследност, већ на слојевито разумевање богородичне улоге у византијско-словенској традицији. Наиме, појам Hodegetria не означава искључиво један строго дефинисан визуелни тип, већ функционише и као поетски и богословски епитет, дубоко укорењен у византијској химнографији. У том значењу, Богородица се призива као она која води, усмерава и посредује, „показујући пут“ ка Христу и спасењу човечанства.²⁷

Иако је први део натписа знатно оштећен, а поједине речи нису у потпуности читљиве, очувана језичка структура, морфологија и богословска логика текста омогућавају поуздано препознавање његовог карактера као химнографског конструкта. Управо та фрагментарност, уз истовремено очувану препознатљивост формула, потврђује да је реч о тексту који је настао у оквиру живе богослужбене традиције, а не о индивидуалној или спонтано компонованој молитви. 

Важно је нагласити да натпис не носи обележја приватне молитве нити ктиторске или донаторске посвете. За разлику од натписа уклесаног на мермерном престолу, који има јасно меморијални и приложнички карактер, натпис на икони лишен је персонализације и историјске конкретизације, и представља општу богословску формулу, усмерену на догматско значење Богородичине улоге у  домостроју спасења, а не на сећање на појединца или породицу. Сагледан у целини, натпис испод описане иконе из Баваништа представља пример епиграфске адаптације богослужбене поезије, у којој су језик, иконографија и богословље повезани у јединствену целину.

1. И. Руварац, Прилози за повест српскога народа у земљи угарској (1892), Зборник Илариона Руварца: Одабрани историски радови: Политичка историја, историја књижевности, историска географија и критика, прир. Н. Радојчић, Београд 1934, 436.
2. Д. Васин, Погранични српски и угарски градови на Сави и Дунаву у средњем веку, Нови Сад 2017, 278-279.
3. Историја српског народа II, Београд 1982, 319. (С. Ћирковић); А. Крстић, Из историје средњовековних насеља југозападног Балкана (15. век – прва половина 16. века), Зборник Матице српске за историју 73, 31.
4. P. E. Fermendžin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752, Zagreb 1892, 162-163.
5. Д. Динић-Кнежевић, Словенски живаљ у урбаним насељима средњевековне Јужне Угарске, Београд 1988,  9.
6. Д. Васин, 173; ИСН II, 320 (С. Ћирковић); А. Д. Иванов, Банат у доба краља Матије Корвина (1458–1490), Београд 2017, 201; Александар Крстић, 35-36.
7. ИСН II, 320 (С. Ћирковић); М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 2021, 240-241; Д. Ј. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века: историја насеља и становништва, књ. 6, Београд 1955, 28; А. Д. Иванов, 58; А. Крстић, 34-36; А. Крстић, Банат у средњем веку, Банат кроз векове: слојеви култура Баната, Зборник радова, Београд 2010, 80-81.
8. Летопис за место Баваниште, 4.
9. Д. Леовац, Историја српског народа (16–18 век), Београд 2021, 86.
10. Исто,49; Д. Ј. Поповић, Ж. Сечански, Грађа за историју насеља у Војводини од 1695 до 1796, Нови Сад 1936, 74.
11. И. Б. Точанац Радовић, Реформа српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији за време владавине Марије Терезије и Јосифа II (1740–1790-), Београд 2014, 37-38, 61.
12. Летопис за место Баваниште, стр. 4.
13. И. Б. Точанац Радовић, 127.
14. Летопис за место Баваниште, стр. 4-5; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине III, Нови Сад 1996, стр. 348-349.
15. Исто, 5; Василије Хаџи Стојановић, новорођенче даровано од стране цара Јосифа II, како је раније споменуто у раду, први ће примити свету тајну причешћа у новом храму дванаест година касније.
16. П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине I, Нови Сад 1993, стр. 109, 308, 386, 425, 431; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине II, Нови Сад 1995, стр. 34, 52–53, 59, 151; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине III, 53, 130, 165, 288, 345, 348-349; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине V, Нови Сад 2001, стр. 81, 153, 154, 178.
17. Л. Мирковић, Православна литургика: Наука о Богослужењу православне источне цркве I, Сремски Карловци 1918, стр. 101;  Свето писмо, Нови завет, по преводу Вука Караџића, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја, Ваљево 2008, стр 342.
18. Л. Мирковић, 101-102; Свето писмо. Нови завет, 486.
19. Л. Мирковић, 102-104.
20. П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине I, 431.
21. П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине II, 59.
22. П. Ђорђић, Историја српске ђирилице, Београд  1990, 194-195.
23. B. V. Pentcheva, Icons And Power: The Mother Of God In Byzantium, University Park, Pennsylvania 2006, стр. 17.
24. Д. Медаковић, Српска уметност у XVIII и XIX веку, Нови Сад 2021, стр. 16-17.
25. У јужној Угарској у овом периоду делују уметници из грчких области. Један од истакнутијих зографа јесте Митрофан, светогорски монах грчког порекла са острва Хиос, који је шесдесетих година 18. века радио на простору данашње Мађарске. Позната икона Богородице Умиљеније, коју је Митрофан израдио око 1764. године, данас се чува у збирци Српског црквеног. музеја у Сентандреји. Како се на икони цркве Богородичиног Успења у Баваништу препознају грчки утицаји, као и на основу сродне тематике икона, могла би се изнети опрезна претпоставка да је икона настала у радионици блиској Митрофановом кругу (вероватније његових ученика или сарадника). О присуству Грка и Цинцара зографа у Мађарској тог доба, види: Динко Давидов, Култ св. Наума у Будимској епархији, Balcanica 11 (1980), 85–106; Динко Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Нови Сад 1973, 38–43.
26. B. V. Pentcheva, 2.
27. B. V. Pentcheva, 174-175.

ИЗВОРИ

Необјављени и архивски извори

• Летопис за место Баваниште, рукопис, Баваниште.

Објављени извори

• Fermendžin, Eusebius., Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752, Zagreb 1892. 
• Момировић, Петар, Стари српски записи и натписи из Војводине I, Нови Сад 1993. Момировић, Петар, Стари српски записи и натписи из Војводине II, Нови Сад 1995. Момировић, Петар, Стари српски записи и натписи из Војводине III, Нови Сад 1996. Момировић, Петар, Стари српски записи и натписи из Војводине V, Нови Сад 2001.
• Свето писмо. Нови завет, по преводу Вука Караџића, по исправкама и преводима Св. Владике Николаја, Ваљево 2008.

ЛИТЕРАТУРА

• Васин, Дејана, Погранични српски и угарски градови на Сави и Дунаву у средњем веку, Нови Сад 2017.
• Динић-Кнежевић, Душанка, Словенски живаљ у урбаним насељима средњевековне Јужне Угарске, Београд 1988.
• Ђорђић Петар, Историја српске ћирилице, Београд 1990.
• Иванов, Александар Д., Банат у доба краља Матије Корвине (1458–1490), Београд 2017.
• Историја српског народа, књ. II, Београд 1982.
• Крстић, Александар, Из историје средњовековних насеља југозападног Баната (15. век – прва половина 16. века), Зборник Матице српске за историју 73, Нови Сад 2006.
• Крстић, Александар, Банат у средњем веку, Банат кроз векове: слојеви култура Баната, Зборник радова, Београд 2010.
• Леовац, Данко, Историја српског народа (16–18 век), Београд 2021.
• Медаковић, Дејан, Српска уметност у XVIII и XIX веку, Нови Сад 2021.
• Мирковић, Лазар, Православна литургика: Наука о богослужењу православне источне цркве I, Сремски Карловци 1918.
• Поповић, Душан Ј., Срби у Банату до краја осамнаестог века: историја насеља и становништва, књ. 6, Београд 1955.
• Поповић, Душан Ј. – Сечански, Живан., Грађа за историју насеља у Војводини од 1695 до 1796, Нови Сад 1936.
• Руварац, Иларион, Прилози за повест српскога народа у земљи угарској (1892), Зборник Илариона Руварца: Одабрани историски радови, прир. Н. Радојчић, Београд 1934.
• Спремић, Момчило, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 2021.
• Точанац Радовић, Исидора, Реформа српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији за време владавине Марије Терезије и Јосифа II (1740–1790), Београд 2014.
• Pentcheva, Bissera V., Icons and Power: The Mother of God in Byzantium, University Park (PA) 2006.

МА Миљан Николић, историчар

рад је објављен у Натписи и записи 11 (2025), стр. 31 - 42. (Центар за историјску географију и историјску демографију Филозофског факултета Универзитета у Београду, Народни музеј Пожаревац), за ову прилику порталу "Живот Цркве"  уступљен од стране аутора

_{Насловна фото: Црква Успење Пресвете Богородице у Баваништу,фрагмент изворне на wikimedia.org (аутор Mickey Mystique)}