Од самог почетка, веронаука је трн у оку наше аутоколонијалне елите. Тим више што се број ђака који ју је похађао стално увећавао, тако да данас скоро двоструко више ученика бира веронауку од грађанског. 

„Зар вас нису учили да поповима није место у школама?“, пита се Динко Грухоњић – али је ваљда зато идеолозима аутошовинизма, попут њега, место на српским факултетима?

„Веронаука је у образовном систему недопустива, нарушава темеље секуларне државе“, упозорава Слободан Саџаков.

_{Фото: снимак екрана е-публикације "Autonomija.info"}

„Како знате и умете спречите веронауку у школама! Дете које изложиш веронауци, прогутаће свакакву глупост – веронаука је нешто најсупротније науци и образовању“, саветује Дашко Милиновић. 

„Црква гура веронауку уместо науке, а врлине уместо плодова са дрвета сазнања“, ужаснут је Алексеј Кишјухас, поготово што је с „увођењем веронауке у лаичке школе 2001. године“, у Србији дошло до „галопирајуће клерикализације”. 

„Пустити попове у школе зарад образовања је као пустити пацове у дечју собу зарад екологије – то је недопустива нехигијена“, сликовит је Ненад Чанак.

_{Фото: снимак екрана дела е-публикације "Mondo"}

Против веронауке у школама протестовали су и Бојана Ватић и Биљана Србљановић, а присуство Цркве у школи се толико пренадувава да се тврди како се „од школе, нажалост, више и не очекује неко друго знање, осим оног које је прилагођено митовима, библијским представама и црквеном катехизису“ (Саша Илић), те да је, „након деценија скарадне клерикализације друштва, време да се запитамо – хоћемо ли школу или цркву?“ (Кишјухас).

Наводно се Црква „наметнула као кључни арбитар у формирању школских курикулума“ (!?), али „наука неће без борбе предати образовање у руке цркве – борба очигледно предстоји“ (Биљана Стојковић). СПЦ се чак оптужује да „уређује школски програм“, „па су тако избачени делови уџбеника биологије на захтев црномантијаша“ (Томислав Марковић) – што је пресна лаж (као непосредни сведок и учесник писао сам о томе). 

Пошто, како вели Алексеј Кишјухас у чланку „Школа или црква?“, „српски патријарх брише или пише школске уџбенике, а његов врач млати кандилом, колачем и светом водицом по основним школама на Светог Саву“, као једини лек види се Волтерова јавка: „Уништите бестидницу! (Écrasez l'infâme)“.

Уз веронауку, оно што посебно смета нашој аутоколонијалној елити је и верска састојница прославе Св. Саве у школама. Тако је, рецимо, с одушевљењем дочекана забрана да свештеник чинодејствује на школској слави Светог Саве у Сечњу. 

„Поздрављамо храбост и подржавамо одлуку директорке (основне школе 'Алекса Шантић' из Сечња – С. А.) Оливере Марјановић (...) да сачува световни карактер образовања пред пузећом клерикализацијом образовног система“ (?!), одушевљено је аплаудирала парламентарна странка „Не давимо Београд“. 

„Скандал у БГ школи: Бизарни видео позива основце да 'изаберу царство небеско'“, био је наслов на порталу Nova.rs, којим се исмевао и дискредитовао један визуелно прелепи анимирани филм о путу Св. Саве – а тај пут и јесте одабир Царства небеског. Уосталом, није ли управо избор Царства небеског наша Заветна мисао, као темељ српског идентитета? Један критичар ове бизарне квалификације (да је у питању „бизарни видео“) врло лепо примећује: '

• „'Бизарни' позив на Небеску Србију постаје неправедан јер суштински човека удаљава од 'ефикасности' оличене у петропановској 'земаљској Србији'. (…) Од тоталитарног ума у потпуности подређеног струкутралном детерминизму, никада се није ни могло очекивати разумевање аутономије деловања која је у односу на оно што се намеће као једини образац ишчекиваног 'прогреса' нужно таква: 'бизарна', одбачена, презрена, 'ненормална'. Ако као меру узмемо технички свет који грца под игом алгоритма, слобода и не може бити другачија. Елил је то одлично приметио констатујући да 'Хришћани никада није ни требало да буду нормални. Ми смо увек били свети изгредници'“.

Пошто је утврђено да омладина највеће поверење има у војску (2,88) и цркву (2,72) – при чему је црква за пет година значајно поправила свој углед код младих (са 2,1/2017, на 2,72/2022), на иницијативу Хелсиншког одбора за људска права у Србији, а уз подршку Грађанског демократског форума и Савеза антифашиста Србије, упућен је апел да се „укине веронаука у државним школама“. 

Ту је речено да СПЦ „као изразито нетолерантна, грубо антидемократска и екстремно искључива не може и не сме да васпитава нашу децу“. Апел су потписали бројни припадници компрадорске интелигенције (списак овде), познати по свом екстремном анти-СПЦ ставу. 

Изабела Кисић, из Хелсиншког одбора, објаснила је „да се Србија приближава теократији (?!) и да апел да се укине веронаука у школама није апел против цркве, вере и верника већ за секуларност“, будући да су „млади најугроженији“. „Они често изговарају оно што им клер и вероучитељи сугеришу“, „против су абортуса, веома лоше говоре против ЛГБТ заједнице“, а и „плаше се да изговоре да су атеисти“.

Коментаришући овај апел, Ђорђе Вукадиновић је сасвим тачно уочио да „мета петиције Хелсиншког одбора за људска права за укидање верске наставе у Србији, уопште није веронаука – реч је о страху од снаге СПЦ, њеног угледа и ауторитета у народу. Тај углед је мета, ауторитет СПЦ је мета, положај цркве у друштву је мета центара моћи са Запада“.

Какогод, избацивање веронауке из српских школа тражи се било из чистог непријатељства према СПЦ, било из мање агресивног разлога, који отприлике гласи: веронауци је место у цркви. Али, ако је верској настави место само у цркви, онда је по истој логици и настави географије место само у планинарском дому, настави историје само у музеју, а настави књижевности само у библиотеци. 

Не, веронаука је саставни део модерног образовања, и није била присутна у српским школама из политичких разлога само у једном периоду – када је власт водила изразито антитеистичклу и антицрквену пропаганду. 

У данашњој Европи пак веронаука је обавезан предмет у Немачкој (католичка и протестантска, с алтернативом етике), у Грчкој (примарно православна), у Аустрији, Мађарској, Белгији и Литванији (етика као алтернатива), као и у Ирској и Холандији (где око 70% просвете чине верске школе). Као изборни предмет веронаука се слуша у Шпанији (католичка), Пољској (оцена улази у просек), Хрватској, Италији, Румунији и у деловима  Швајцарске (овде). 

Па ако ове земље до сада нису постаје теократије, свакако неће ни Србија.

Кад Кишјухас с висине избацује: „Немојте се молити у нашим школама – а ми нећемо мислити у вашим црквама“, то има за  циљ првенствено да понизи не само вероучитеље и свештенике, него и све вернике – представљајући их као немислећа, немушта, те суштински нељудска (дехуманизована) бића.

 _{Фото: снимак екана дела е-публикације "Vice"}

Ово ниподаштавање, које је тек слабо сакривена мржња, према већини својих православних суграђана, можда не би била баш толико изражена да се и колега Кишјухас као младић више бавио веронауком, а мање садо-мазо порнографијом – судећи по његовој знаменитој јавци из текста: „Зашто људи уживају у бичевању“:

• „Свој први јахаћи бич сам купио у Хамбургу 2006. године. Квалитетан и нејефтин, дијалектички истовремено крут и савитљив, са тананим и оштрим комадићем коже на врху. (...) Бичевање је осмишљено да произведе сузе, али у њих се убрајају и сузе радоснице. Које капљу низ бутину. Оно уважава, преговара и пажљиво слуша мишљење својих пристојних и толерантних грађана, као утопија и револуција у исто време“.

Па да онда избацимо веронауку и убацимо бичевање у српске школе – како би наша атлантистичка елита коначно била задовољна...

Проф. др Слободан Антонић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: снимак екрана дела е-публикације "N1"