Први, други и трећи део студије

^{Државни терор у служби подршке 
канонски мртворођеној "цркви"}

Са формирањем неканонске тзв. Православне цркве Украјине у режији САД, а у извођењу Петра Порошенка и Фанара, додатно је радикализован прогон канонске Украјинске Православне цркве Московске патријаршије (УПЦ МП), који је, иначе, од 2014. године имао све одлике државног терора.

^{Одузимање Цркви имена}

Само пет дана после тзв. Сабора уједињења (уједњиње УПЦ КП и УАПЦ уз два претходно искључена епископа УПЦ МП), на коме је за челника ове парацрквене структуре изабран Епифаније Думенко, Врховна рада је 20. децембра 2018. године донела закон којим је обавезала УПЦ МП, као Цркву чије се седиште налази у „држави-агресору“, да у року од четрири месеца тој „чињеници“ уподоби свој назив.¹ А уколико Црква у остављеном року не промени своје име, тада би одредбе њеног основног акта о називу аутоматски постале неважеће. 

Ни медији блиски кијевском режиму нису тада скривали да је Рада доношењем овог Закона, по речима једног посланика, „пуцала у руски свет у Украјини“. Кијевски режим је по сваку цену хтео да УПЦ МП промени постојеће име у „Руска праволславна црква у Украјини“, како би се идентификовала са „државом агресором“, али и да би се тако омогућило новооснованој тзв. ПЦУ да у блиској будућности преузме назив Украјинска Православна Црква. Исти Закон је предвидео и низ других дискрминаторских ограничења према УПЦ МП. Између осталог, ускраћено јој је право, које иначе уживају све друге верске заједнице у Украјини, да има своје свештенике у Оружаним снагама Украјине.

Поводом  доношења овог Закона у УПЦ МП су указали да обавеза промене имена Цркве не само да је лишава традиционалног историјског имена, већ отвара могућност тзв. ПЦУ да дође до њене имовине у случају да Министарство културе Украјине одбије пререгистрацију црквене општине или неке друге црквене установе. Јер, ако би црквена општина остала без статуса правног лица, држава би могла да одузме њену имовину, те да је потом преда тзв. ПЦУ.²

Коначни формални услови за директно отимање имовине појединих црквених општина УПЦ МП у корист тзв. ПЦУ, створени су доношењем Закона № 2673-VIII, 17. јануара 2019. године.³ Наиме, Закон је регулисао процедуру преласка једне црквене општине из јурисдикције једне у јурисдикцију друге цркве или верске заједнице. Да би била донета таква одлуку потребна је подршка 2/3 чланова црквене општине. Закон, међутим, не утврђује јасне правне критеријуме за чланство у црквеној општине, него само предвиђа да се чланство у црквеној општини заснива на принципу слободе воље. Овакве широке законске формулације оставиле су огроман простор за злоупотребе од стране локалних администрација. Наиме, локалне власти су по овом Закону овлашћене да на основу одлуке скупштине свих верујућих једне црквене општине о преласку из јурисдикције једне у јурисдикцију друге цркве, изврше регистрацију нове црквене општине, којој би припала целокупна имовина угашеног правног лица, односно старе црквене општине. 

Са доношењем овог дискриминаторског Закона започела је права кампања отимачине храмова УПЦ МП од стране присталица тзв. ПЦУ. Најчешће тако што су уз помоћ власти организоване скупштине састављене углавном од лажних верника, којима су неретко присуствовали и припадници других конфесија, а које су доносиле одлуку о преласку једне црквене општине из УПЦ МП у тзв. ПЦУ. Власти су по правилу спречавале да у раду таквих скупштина учествују стварни чланови црквених општина УПЦ МП. Након што би тако донету одлуку о преласку црквене општину у јурисдикцију тзв. ПЦУ завели код локалних органа власти, присталице расколника би уз помоћ тих истих власти проваљивали у храмове УПЦ МП.⁴

^{Отимачина храмова}

Према подацима које је прикупило Министарство иностраних послова Русије,⁵ само током 2022. године у бројним епархијама УПЦ МП чак 129 локалних храмова је прешло под јурисдикцију тзв. ПЦУ. Само у 31 случају храмови су прешли под јурисдикцију тзв. ПЦУ на основу добровољне одлуке чланова локалне црквене општине. Само током 2022. и 2023. године незаконитој пререгистрацији било је подвргнуто више од 300 црквених општина УПЦ МП. Према подацима из представке коју је у јулу 2025. године генереалном секретару УН поднело руско одељење Међународног комитета за заштиту права човека, УПЦ МП је од 2014. године насилно одузето више од 1300 храмова.⁶ Уз асистенцију државних власти још 2022. године биле су формиране две „паралелне“ црквене заједнице за два најугледнија и најбројнија манастира у Украјини – Кијево-печерску и Почајевску лавру, с циљем њиховог насилног преузимања у јурисдикцију тзв. ПЦУ.

Отимање храмова УПЦ МП по правилу је било праћено насиљем и вандализмом од кога су страдали не само верници који су бранили своје цркве, већ и епископи, свештеници и монаштво УПЦ МП. Примера ради, катедрални храм Ивано-Франковске епархије УПЦ МП отетет је 23. марта 2023. године, тако што је око 200 војника и припадника територијалне одбране развалило капију, ушло у порту, а потом су провалили бочна врата храма, бацили сузавац на његове браниоце, приморавајући их да напусте цркву и порту. Том приликом су физички страдали бројни клирици УПЦ МП, као и пратилац епископа, који је снимао цео догађај.

Још бруталније сцене пратиле су отимања храмова УПЦ МП у селима и варошицама. Тако је, пример ради, 2. јануара 2023. године у селу Тарасовка у Кијевској области насилно заузет храм Бориспољске епархије УПЦ МП од стране наоружане групе људи на челу са представницима месних власти, при чему су браниоци црквене општине УПЦ који су покушали да спрече оваку отимачину задобили бројне телесне повреде, као и тровање од сузавца. Приликом упада током недељне литургије у храм УПЦ МП у селу Пироговци у Хмељницкој области, 24. јула 2023. године, пребијен је старешина храма, док му је напрсни крст био поломљен, а многи верници су тпм приликом задобили тешке повреде. Да присталице тзв. ПЦУ заправо и нису верници, јер су спремни и да униште храмове УПЦ МП, показао је, између осталог, случај са храмом Преподобног Јова Почајевског у Вижницком рејону Черновицке области, који је у ноћи 24. априла 2023. године врло професионално запаљен. Притом је реч о цркви коју су верници УПЦ МП подигли 2014. године, након што им је храм Преподобне Параскеве Српске био отет у корист расколничке тзв. УПЦ Кијевског патријархата.⁷

Подстицаји за овакве нападе на храмове, манастире, црквену имовину, клирке и вернике УПЦ МП долазили су од највиших функционера централних и локалних власти. Тако је својевремено шеф кабинета Владимира Зеленског, Михаил Подољак, изјавио да је неопходно „хирушки очистити гној“, мислећи притом на УПЦ МП.⁸ Сличне поруке су стизале и од некадашњег секретара Савета за националну безбедност Украјине, А. Данилова, које је изјављивао како је УПЦ МП „установа коју називају црквом, али да њени задаци имају мало везе са таквим називом“, јер представници УПЦ дају „подршку тероризму“ и „искључиво раде за ФСБ“. Накадашњи шеф Војно-обавештајне службе Украјине ГУР, генерал А. Скипаљски, позвао је у једном интервјуу обавештајне службе Украјине да „озбиљно раде“ са УПЦ, али се није задржао само на овој претњи него је упоредио литију УПЦ са „колоном на чијем челу је ован-провокатор, за којим иде маса у мескомбинат“.⁹

Претње УПЦ МП нису упућивали само представници централних украјинских власти, већ и локални функционери, Тако је, примера ради, градоначелник Конотопа, града у Сумској области, издао наредбу о забрани рада УПЦ на територији града, изјављујући да „између непријатеља и његовог агента нема разлика, а услучају Московске патријаршије ради се о два у једном“. Обласни и рејонски савети бројних ззападних и централних украјинских градова донели су одлуку о забрани делатности УПЦ, између осталих, у градовима Хмељницки, Луцк, Теренпољ, Виница и Умањ.¹⁰  

У ширењу мржње и упућивању претњи клирицима и лаицима УПЦ МП са функционерма режима Владимира Зеленског утркивали су се и његови политички конкуренти. Тако је у децембру 2022. године бивши председник Украјине Петро Порошенко изјавио да „не зна за цркву која се зове УПЦ“, већ да само зна да „сходно нашем важећем законодавству постоји украјинска филијала Руске Православне Цркве“. А она, по речима Порошенка, „није црква, то је КГБ-овско легло, које одобрава и благослови убиства Украјинаца, отров за сваког верујућег човека“.¹¹

^{Судски прогони}

Оваква брутална јавна дискредитација УПЦ МП од стране представника државних власти требало је да оправда, нарочито након почетка Специјалне војне операције, полицијски и судски прогон бројних клирика ове Цркве, какав није забележен у Европи још од времена Другог светског рата. Према подацима које је у априлу 2023. године изнео тадашњи шеф Обавештајне службе Украјине (СБУ) Василиј Маљук, до тог момента су кривични поступци били покренути против 61 клирика УПЦ МП, а њих 7 је било правноснажно осуђено.¹² Осим тога, до тог тренутка деветнаесторици клирика УПЦ МП било је одузето украјинско држављанство.  

Судском прогону подвргнути су, између осталог, и митрополит туљчински и брацлавски Јонатан, митрополит кировградски Јоасаф, митрополит черкаски Теодосије, митрполит баченски Лонгин, митрополит овручски и коростенски Висарион и митрополит вишегородски и чернобиљски и намесник Кијево-печерске лавре Павле.¹³ Према  подацима које је навео професор украјинске „Остршке академије“, Андреј Смирнов, који је очигледно близак кијевском режиму, против чак 23 епископа УПЦ МП се воде кривични поступци. Један од епископа, који оптужен за државну издају, митрополит черкаски Теодосије, упознао је у међувремену са детаљима прогона архијереја УПЦ и Савет УН за права човека.¹⁴

Пошто је реч о архијерејима УПЦ који су познати као доследни браниоци канонског поретка Православне Цркве и који не пристају на било какав облик уједињења са парацрквеном творевином коју је по налогу Вашингтона и Кијева формирао цариградски патријарх Вартоломеј, јасно је да државни терор у виду кривичних судских поступака који се воде против наведених архијереја УПЦ, има за циљ да сломи отпор који УПЦ пружа идеји кијевског режима о формирању једне, уједињене православне цркве Украјине. С тим у вези, свакако није случајна подршка украјинским властима за судским прогон архијереја УПЦ МП која је стигла са црквене катедре која је имала главну улогу у формирању неканонске тзв. ПЦУ. Један од прогоњених архијереја УПЦ митрополит туљчински и брацлавски Јонатан,  речи патријарха Вартоломеја којим је подржао њихов прогон назавао је „клеветничким, грешним, па чак и богохулним“.¹⁵

Бројни мнастири, владичански дворови и парохијски домови УПЦ МП били су претходних година предмет истрага које су спроводиле полицијске и обавештајне структуре кијевског режима. Један број епископа, свештеномонха и свештеника преживели су физичку тортуру од припадника регуларних војних и полицијских јединица или од непознатих униформисаних лица, а било је и отмица клирика. Тако је 10. априла 2023. године епископ ивано-франковски Никита био претучен унутар зграде епархијске управа. Архимандрит Дуконског манастира исте епархије УПЦ Тит био је 9. марта 2022. године пребијен, отет и потом одвезен и остављен у шуми у суседној области, док је његов манастир предат на управу тзв. ПЦУ. У Житомирској области је 16. марта 2022. године био пребијен и отет архимандрит Лавр.¹⁶

Један од облика притиска на клирике УПЦ МП јесте укидање права на изузеће од војне службе, те последична мобилизација њених свештеника и слање на фронт као обичних војника. По речима ђакона УПЦ Андреја Глушченка, то се ради искључиво с циљем да се свештеници УПЦ натерају да са целим црквеним општинама пређу под јурисдикцију тзв. ПЦУ, пошто њени „клирици“ уживају право на изузеће од мобилизације.¹⁷

Притисак на УПЦ МП да њени клирици прихвате унију са неканонском парацрквеном организацијом кијевског режима – тзв. ПЦУ, украјинске власти врше лишавањем манастира и црквених општина права на коришћење појединих историјских храмова или земљишних парцела на којима су изграђени храмови, а које се још увек налазе у формалном власништву државе, будући да у Украјини никада није извршена реституција имовине коју је комунистички режим насилно отео Руској Православној Цркви. Тако је, примера ради, у фебруару 2023. године Национални парк „Древни Чарњигов“ једнострано раскинуо уговор са УПЦ о коришћењу три древна манастирска храма, који потичу из периода XI-XVIII века. У априлу исте године градска скупштина Хмељницког донела је одлуку о лишавању УПЦ права на коришћење тринаест парцела, на којима се поред осталог налази и катедрални храм Хмељницке епархије.¹⁸ У марту 2023. године Национални архитектонски парк „Кијево-Печерска лавра“ једнострано је раскинуо са УПЦ уговор о коришћењу храмова и здања на територији овог најпознатијег и најбројнијег православног манастира Украјине. Због одбијања да братство манастира напусти манастир у остављеном року, против намесника,, митрополита вишегородског и чернобиљског Павла покренут је кривични поступак. У међувремену су УПЦ МП одузете зграде Богословије и Богословског факултета које се налазе у оквиру Кијево-Печерске лавре, а Национални парк спречава манастирско братство да користи и неке друге храмове. Кијевски режим је чак организовао и изношење светих моштију из Кијево-Печерске лавре. Према најновијим информацијама очекује се да режим Зеленског током овогодишњег Великог поста оконча свој обрачун са манстирским братством и у потпуности га протера из кијевске светиње.¹⁹ Државни терор према монаштву Кијево-Печерске лавре има по признању министра културе Украјине, А. Ткаченка, само један циљ – да натера монахе да пређу у тзв. ПЦУ, јер ће само тако моћи да остану у манастиру.²⁰

^{Нацистички закон}

Ипак, врхунац прогона клирика и верника УПЦ МП од стране државних власти Украјине догодио се 20. августа 2024. године, када је Рада усвојила „Закон о заштити уставног уређења у области делатности религиозних организација“, чији је фактички инцијатор био Владимир Зеленски. Неслужбени назив овог Закона – Закон о забрани Украјинске Православне Цркве, јасно говори против које је Цркве усмерен овај акт. Закон омогућава забрану иностране религиозне организације која има седиште у држави која је извршила или подржава агресију против Украјине или уколико је реч о организацији која шири идеологију државе-агресора, као што је то, према члану 5. Закона, идеологија „руског света“. Забрану такве „религиозне организације“ доноси орган извршне власти, а забрана повлачи читав низ санкција, укључујући и лишавање  имовинских права, а у крајњој линији и ликвидацију статуса правног лица.²¹

О томе да међу присталицама крвавог кијевског „Мајдана“, који је инсталирао марионетску антируску власт у Украјини, влада потпуно сагласије када је у питању државни терор према канонској Украјинској Православној Цркви Московске патријаршије, потврђује изјава посланика опозиционе Порошенкове фракције „Европске солидарности“, новинара и бившег директора бројних медија, Николај Књажицког. Он је доношење дискриминаторског Закон о забрани Украјинске Православне Цркве поздравио речима – данас је празник за сваког Украјинца.²² Међутим, подршка Закону, који потврђује нацистички карактер кијевског режима, могла се очекивати од оних, који су као Књажицки, 2015. године дали подршку законској рехабилитацији верних Хитлерових следбеника из редова Бандерине Украјинске устаничке армије (УПА).²³

По свему судећи, само потпуна демонтажа марионетског режима установљеног током крвавог „Мајдана“ 2014. године, укључујући демонтажу свих партија које су било када партиципирале у овом режиму, може гарантовати слободу деловања УПЦ МП.  Следствено томе, денацификација је услов за обезбеђење елементарних услова за уживање слободе вероисповести у Украјини.

(Наставиће се)

1. Верховная рада Украины обязала церковь Московского патриархата сменить название, BBC NEWS Русская служба, https://www.bbc.com/russian/news-46633951, приступљено: 4.3.2026.
2. ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4.3.2026.
3. Исто.
4. Исто.
5. Исто.
6. Правозащитник назвал число храмов, насильно отобранных у УПЦ, РИА Новости, https://ria.ru/20250716/ukraina-2029418895.html,  приступљено: 6.3.2026.
7. ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4. 3. 2026; Владимир Легойда: Разгул ненависти и беззакония в отношении канонической Украинской Православной Церкви продолжается, Радонеж, https://radonezh.ru/2023/04/24/vladimir-legoyda-razgul-nenavisti-i-bezzakoniya-v-otnoshenii-kanonicheskoy-ukrainskoy, приступљено: 6.3.2026.
8. Исто.
9. ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4.3.2026.
10. Исто.
11. Исто.
12. На Украине возбудили уголовные дела против 61 священнослужителя УПЦ, Известия, приступљено: 7.3.2026.
13. ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4.3.2026.
14. Давление наоборот. Как уничтожение УПЦ оборачивается ей во благо, ИА Регнум, ДЗЕН, https://dzen.ru/a/aQTF23MQeHz-D1Sm, приступљено: 8.3.2026.
15. Митрополит туљчински и брацлавски Јонатан назвао богохуљењем речи Патријарха Вартоломеја који је осудио исповеднички подвиг украјинских јерараха, Одељење за спољне послове Московске патријаршије, https://mospat.ru/sr/news/90951/, приступљено: 8.3.2026.
16. ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4.3.2026.
17. Большинство приходов канонической УПЦ лишили права на бронь священников, Lenta.RU, https://lenta.ru/news/2025/06/10/bolshinstvo-prihodov-kanonicheskoy-upts-lishili-prava-na-bron-svyaschennikov/, приступљено: 8.3.2026; Давление наоборот. Как уничтожение УПЦ оборачивается ей во благо, ИА Регнум, ДЗЕН, https://dzen.ru/a/aQTF23MQeHz-D1Sm, приступљено: 8.3.2026.
18. ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4.3.2026.
19. Братию Киево-Печерской лавры в преддверии Великого поста лишают храмов обители, Журнал Фома, https://foma.ru/bratiyu-kievo-pecherskoj-lavry-v-preddverii-velikogo-posta-lishayut-hramov-obiteli.html, приступљено: 8.3.2026;  ДОКЛАД МИД России: „О противоправных действиях киевского режима в отношении Украинской православной церкви (УПЦ), её священнослужителей и прихожан“, https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/humanitarian_cooperation/rossia-v-sisteme-mezkonfessional-nyh-otnosenij/1898457/, приступљено: 4.3.2026; Эксперт назвал цель захвата Киево-Печерской лавры, Известия, https://iz.ru/2045161/2026-02-19/ekspert-nazval-tcel-zakhvata-kievo-pecherskoi-lavry, приступљено: 8.3.2026; В РПЦ прокомментировали изъятие мощей святых из Киево-Печерской лавры, Газета.RU, приступљено: 8.3.2026.
20. Глава УПЦ в Вербное воскресенье служил на улице у Киево-Печерской лавры, РИА Новости, https://ria.ru/20230409/ukraina-1864081981.html,  приступљено: 8.3.2026.
21. Закон Украины «О защите конституционного строя в сфере деятельности религиозных организаций», Википедия, https://ru.wikipedia.org/wiki/Закон_Украины_«О_защите_конституционного_строя_в_сфере_деятельности_религиозных_организаций», приступљено: 8.3.2026; Fact Check: Ukrainian MPs vote to allow Russia-linked church to be banned, not Christianity, Reuters, https://www.reuters.com/fact-check/ukrainian-mps-vote-allow-russia-linked-church-be-banned-not-christianity-2024-08-23/, приступљено: 8.3.2026.
22. Рада підтримала законопроєкт про заборону діяльності РПЦ в Україні: подробиці, Еспресо, https://espreso.tv/suspilstvo-rada-pidtrimala-zakonoproekt-pro-zaboronu-rpts-v-ukraini-podrobitsi,  приступљено: 8.3.2026.

23. Княжицкий, Николай Леонидович, Википедия, https://ru.wikipedia.org/wiki/Княжицкий,_Николай_Леонидович, приступљено: 8.3.2026.

     

проф. др Зоран Чворовић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: са заседања украјинске Раде августа 2019., представници украјинских расколника, унијата и Ватикана} 

- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције