Светом Гором је колала једна прича, коју је било могуће пронаћи понегде у литератури. 70-их или раних 80-их година прошлог века, колико се сећам, неки видни теолози и пастири српски, упутили су једно необично обраћање, на необичну адресу. 

Садржај тог обраћања-упита није, како ћемо управо видети, нелогичан нити погрешан. Али адреса: грчки Манастир Филотеј, игуман Јефрем Мораитис, не чини се баш као први избор зa некога тако ученог као српски богослови, којима је у свету црквене организације само једно питање остало нерешено. Једно, али какво... Под вођством бл. успомене Јефрема, манастир Филотеј се током 70-их година вероватно могао сматрати за најбољи исихастички манастир на свету. Срби нису промашили. Јефрем, сада готово канонизован након великог мисионарског успеха који је заокружио са системом од 20-ак манастира у САД и центром у Аризони, био је ученик највећег исихасте-молитвеника 20.века, св. Јосифа Старца. Српски клирици су знали шта раде. Јефрем је био достојан наследник. Суштински је, заједно са неколицином сабраће, практично подигао Гору на молитвене ноге, вратио тиховатељску традицију, те је извео на виши праг савршенства. У неком од идућих есеја ћемо пробати илустровати специфику јосифљанске исихастичке философије, у односу на добро познате друге Старце, попут Пајсија,Порфирија и других. У чему је онда била необичност овог комуникеа?

У томе што је Филотеј, заједно са његовим данашњим манастирима наследницима и афилијацијама, “hard core” исихастички манастир. А то значи да је ”коефицијент” оне академске, богословске и друге учености, барем тада, а свакако под палицом Старца Јосифа, био низак: манастир и Старци су бродили прилично незаинтересовани за било шта осим Исусове молитве. Могуће је ту и тамо пронаћи и одређена мњења о томе да ”вишак” образовања, побуђујући фантастични део ума, представља чак својеврсну препреку у достизању савршене простоте и јединства ума и срца. То значи да су Срби хтели да са умном сложеношћу споје срдачну простоту – нешто што Србима не полази увек за руком. Старци су у сваком случају били ниског овосветског образовања, готово непостојећег. А српски богослови, наследници енциклопедијских Николаја и Јустина - горостаси начитаности. 

Било како било, у упиту је наводно стајала прозба: како да ми Срби, имајући достатно академске начитаности, решимо и онај други проблем - помањкања монаха. Српско монаштво, у тим комунистичким годинама, за шта са становишта исихастичке норме се не може рећи да се променило ни пре ни после тог ”комунизма”, просто није било оптимално. Одговор који је Старац упутио наводно је гласио: па то је једноставно. Пошаљите ми својих пар најбољих калуђерана пар година, они ће се вратити у Србију - и брзо ћете имати монаштво. 

Овај ”судар” простог небожитеља Јефрема, коме се светачка енергија отима и са обичних јутјуб снимака или фотографија, те српских богослова заузетих рвањем са разрушеном Црквом и традицијом, простога и сложеног, смиреног и преко-узвишеног, ретка је епизода у нашој новијој црквеној историји. Преписка и хтења нажалост нису уродили плодом. 

Сам сам, живећи  у манастиру Филотеј, видео келије те причао са калуђерима грчким којима су били ”поверени” неки  од српских ”кандидата”. Авај, судбина народа у којем су због некакве страховладе његови епископи приморани да постају ентарси - не дозвољава овакву ”трансмутацију” обичног, у ”супер”-калуђера. Сем тога, јелински Старец је 90-их мигрирао у САД где је отпочео светски чувену мисију. Никад се више није вратио на Гору. Свесно стога не наводим о којем нашем јерарху (или јерарсима) је реч. Али читалац може да ми верује да сам из истих грчких руку примио на дар ради учења исто издање Новог Завета, те чуо јелинску страну приче. И тада су ми се у уму (2002-2005 год.) појавиле две мисли. 

Прва је да Јелини суштински не разумеју српску ситуацију, која је 80-их година прошлог века већ јездила ка тоталном рату, једној судбини коју Грчка дезавуише елегантним и елитарним маневрисањем између  ЕУ и НАТО. А бирати себи господара – није у српском етносу и ментосу. Друга мисао је да је за исихазам потребна - држава! Да пробамо да појаснимо ово друго, што сматрам да је важан момент у редовима који следе, а што у годинама курентне српске острвљености на сопствено државно наслеђе можда може да носи додатну тежину.

_{Фото: Вукови са Вучијака, Цер код Дервенте, јуни 1992. (аутор Р.Ћурковић), извор: facebook.com}

Да би, наиме, група од 10 или 1.000 монаха могла да се осами и мимо и преко узуса стандардног монашког заветовања непрестано, (данас се каже 24/7: и у исихазму је реч о намерној коинциденцији) ради једино исто; често на рачун, исто тако монашком праксом канонизованих обреда попут рада па чак и богослужења; да би дакле, могла да непрестано изговара молитву ”Господе Исусе Христе помилуј ме”, историја нам говори да морају да буду задовољене бар два услова који с молитвом, обожењем и бројаницом наизглед немају никакве везе:

1. или морају да постоје стотине хиљада мушкараца наоружаних другачијим оружијем, који ће да бране пештеру и тишину ових првих,
2. или да, ако се не испуни тај услов, подвижници заиста напусте све и оду на места далеко дивљија и неприступачнија и од Свете Горе.

И први и други случај имамо у историји. 

Тиме долазим и до централног аргумента овог првог есеја о теми: историјски је исихазам своју пуноту нашао и досегао тек под заштитом православних империја Русије и, у мањој мери Влашке/Молдавије, те парцијално Деспотовине Србије. Превасходно је ту реч о 1.000 година релативног мира, неприсупачности, изолације, бојеве и друге готовости Руске империје. Како ћемо видети у наставцима овог прегледа, тајга, руски војник, те чак ментална посебност руске културе и климе погодовали су као ништа у развоју и усавршавању Тиховања. Тамо,у Русији је Исихазам од теоретско-практичне, спорадичне егзотике, прерастао у етос. У етос који је при том постао државотворан и културотворан. Поновићу: у Византији се то није десило!  Циљ овог есеја о Исихазму и јесте да, на самом почетку пробамо да разумемо ту чудновату дихотомију између територијалности и молитве, те да покажемо да кад се кроз историју бројаница либила мача, остајало се и без једног и другог.

Исихазам је у основи и кроз 2 миленијума један исти: освећење себе и твари призивањем Божијег имена. Може се помислити: па зар су првосаздани људи у Рају уопште имали алтернативу призивању? Не улазећи у теоријска сагледавања која су данас у квалитетном виду  доступна на много места, потребно је ипак навести два, три принципа на којима исихазам почива.

Први је свакако библијски цитат: ”И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње”. Другим, речима, тек након што је од Каина убијени Авељ замењен другом генерацијом, Ситовим сином, спомиње се ова синтагма ”призивање имена Господњег” без које је, искрено говорећи, највећи део Библије неразумљив. То значи да је раном облику Исусове молитве претходио мач, или неко друго убилачко средство које је несретни Каин морао у пољу да упосли (најпре је као што се и наводи то био камен, јер металургију развијају доцније потомци прогнаног Каина - Каинити). 

Друга ствар је да су првољуди (што није далеко од многих светоотачких тумачења) заиста били у тако непосредном облику богоопштења да, ето, призивање није било потребно док се у њихов рај нису увукли грех, лаж и смрт. A то значи - категорија радикалне дистанце или, речено модернијим језиком - тиранија простора и времена. Обратимо на кратко пажњу на тај појам: Призивање. Призива се само онај ко је на неки начин одсутан или који није довољно присутан. Призивање подразумева ситуациону удаљеност оног који вапије, морално позитивну окренутост према оном којег се призива, те цели спектар волитивних техника и неугодности које су скопчане са истраношћу призивања. (КАД ће се јавити Призивани? У ком облику? Хоће ли мени?)

Технике, облици, дужине призивања варирају кроз традицију призивања Имена Божијег, чему ћемо се вратити касније. Но пре тога бих желео да се задржим на тој важној појединости која се лако превиђа, на питању да ли је могуће јединство бројаница са мачом?

Као што је познато, монах нема право да брани чак ни свој властити живот. О асемиотичности монаха, о његовој ускраћености за овосветске компетенције од грчких Стараца најлепше је говорио Старац Емилијан Симонопетријски. Но читалац ће се можда сложити да је онда укупна структура и ситуација Тиховања чудна ако сигурност оних који је практикују зависи од оних који проливају крв? Историјски - опет кажем тлоцртно сагледано као биланс миленијума - ствари можда изгледају овако. 

Никакве сумње не може бити да јелинско/ромејска тиховатељска пракса, у њеном златном периоду од 10.века - кад ју је наново открио св. Симеон Нови Богослов, до четрнаестог, века св. Паламе, није успела да пређе у стадијум теополитичког програма. Тим више, Исихазам је, уопштено говорећи, на неки свој начин данас постао ”posh”, помодан. Постоје за то многи разлози, а неки од њих се можда односе на ”анархичне” предиспозиције лаоса ка уздрмавању црквене, најстрожије и најпрецизније јерархије. О том аспекту исихазма и, уопштеније, мистицизму, уверљиво је писао Александар Голицин. Лаичка, од Стараца неруковођена дисперзија исихазма у наше време чини се да је довела до елемената црквено-народних анархичних тенденција. И у Византији и у Русији током векова такву тенденију је уочити тешко. Разлог томе је што су исихастичке, увек на граници квантне нејасноће, тенденције две Империје увек биле ратификоване Државом! Ту је, додуше, потребно одмах повући дистинцкију између јелинске и руске праксе: паламизам, осењен надолазећим падом Државе, антрополошки се уклонио у страну нечег што бисмо могли назвати теополитичком резигнацијом и одређеним песимизмом. Поседујемо неколико сведочанстава Паламине равнодушности према политичким оквирима теологије коју је он бранио и возглавио. Након краткотрајног заробљеништва код Турака, како сведочи Џон Мајендорф, Палама је на пример признао да је отприлике свеједно ко ће владати нама јер, наводно, ”можда би нам под Турцима било и боље него под овим нашима”. То је исказ који у хиљадугодишњем трајању руске државности није могуће пронаћи нигде осим код руских олигарха. Речено простије, а што тек предстоји да се илуструје, руски исихазам је направио радикалан обрт ка антрополошком и етатисчком оптимизму. То опет не значи да фундирање богосложбене исихастичке праксе и у Русији није имала своје проблеме и поделе. Некима од њих, које носе крајње важне теоретске и практичне последице, вратићемо се касније.

_{Фото: манастир Манасија (I.V. Groman, 1875.), извор: wikimedia.org}

Овај уводни напис бих завршио са неколико закључних запажања. Српски, прелазан али важан стадијум Исихазма и паламизма, у Деспотовини је породио уникалне монашке центре попут Манасије или Раванице, манастире чија архитектонска решења су једно поред другог сместила мачевалиште са исихастеријумом. Такав спој већ није могуће пронаћи ни у Византији ни у Русији, а да је он уочи и после Косовског боја био благовремен – можда је сувишно разјашњавати. И последње.

Мање је позната, а суштински прећутана важна чињеница, која заправо и отвара проблем који настојимо да разрешимо: сви грчки модерни исихастички Старци, Пајсије, Порфирије, Јосиф и други, изашли су програмски из руског шињела (мантије). Сви споменути великани молитве стажирали су у сенци или под окриљем руских Стараца или руске исихастичке класичне литературе. Који су то Старци и, нарочито, која је то литература која је до данас остала крајеугаони камен и јелинског исихазма – биће предмет даље анализе. За сада је довољно истаћи да, необичним ходом црквене еволуције, то и нису били, како се често представља, чисто византијски класици, већ нешто ново и сасвим друго.

Наставак

Доц. др Олег Солдат за портал "Живот Цркве"
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

Насловна фото: игуман филотејски Јосиф са братијом, извор: pravoslavie.ru