Дана 24. априла 2026. године, у петак други по Пасхи, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.

После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„Христос васкрсе, браћо и сестре,

Одељак из Јеванђеља по Јовану који смо сада чули јесте, у ствари, наставак јучерашњег Јеванђеља које је читано на Светој Литургији. Јуче нам Јеванђеље говори да је Христос рекао: „Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни.“ Заиста, браћо и сестре, није довољно само слушати реч Јеванђеља. Потребно је слушати, али је много важније испуњавати реч Божију, живети по Јеванђељу. Ако бисмо научили и напамет цело Јеванђеље, а не бисмо живели по њему, не бисмо имали од тога никакве користи. То нам неће служити на спасење. А у данашњем одломку који смо сада чули, Господ каже Јудејима који су Му дошли: „Како чујем, онако судим, и суд је мој праведан, јер не тражим вољу своју, него вољу Оца који ме је послао.“ Заиста, Господ наш Исус Христос, када је дошао у свет, рекао је: „Ја нисам дошао да творим вољу своју, него вољу Оца Небеског.“ Тиме је Господ хтео да нам каже, браћо и сестре, да док год се поводимо својом вољом и чинимо оно што је по нашој вољи, то је супротно вољи Божијој. А која је воља Божија? Да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Сви смо ми позвани, кроз свету тајну крштења и кроз остале свете тајне, браћо и сестре, да дођемо у познање Бога. И ето, данашње Јеванђеље говори о суду Божијем. Људи често постављају питање: да ли је суд Божији праведан? Да ли је суд Сина Човечијега праведан? А Господ наш Исус Христос је Син Божији, али и Син Човечији. Примио је тело на себе и зато је Он Син Човечији. Зато Бог, Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, разуме човека, јер је носио тело људско. Само је питање – да ли ми разумемо Бога. Но, да ли је суд Сина Човечијега праведан? Не сумњајмо да јесте. На основу чега кажемо да јесте? Зато што је Он Бог, свезнајући, који познаје нас боље него што ми сами себе познајемо. И суд Божији је праведан зато што није по људској вољи, него по вољи Божијој.

Дакле, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос је по личности својој Божански Син Божији, друго лице Свете Тројице. Све што чини, чини безгрешно. Бог не може да погреши, зато што је безгрешан. Људи доносе разне судове, али суд Божији је један и истински, јер је једино Он праведан. То морамо да верујемо, браћо и сестре, и не смемо дозволити да нам нечастива сила уметне помисао да суд Божији може бити неправедан. Господ каже: „Не познајем вас, јер љубави Божије немате у себи.“ Ове речи Христове намећу питање: зашто људи не желе да иду за Христом? Зато што, у ствари, немају љубави Божије у себи. А човек је човек онолико колико има љубави у себи. Зато што је Бог љубав. А љубав Божија стреми ка свему што је божанско. Човек је онолики човек колико има љубави Божије у себи. А љубав Божија не прави разлику између грешног и праведног човека. Она све воли. Апостол Павле каже: љубав све трпи, свему се нада. Богољубље је супротно грехољубљу. Човек, због свог грехољубља, што више љуби грех и себе, него Бога, зато и не иде за Богом. А Господ од нас тражи да се одрекнемо себе. Не да се одрекнемо личности, него да се одрекнемо свега онога што је у нама супротно вољи Божијој. „Ко се не одрекне себе и не узме крст свој, не може бити мој ученик.“ Пазите, сваки од нас има свој крст. Свакога дана га добијамо. Само је питање како га носимо. Како носимо нашу свакодневницу? Да ли све што нам дан донесе примамо са благодарношћу или ропћемо и гневимо се?

Дакле, браћо и сестре, супротност љубави је грехољубље. Богољубље увек воли добро и иде ка добру. А нико није тако добар као што је Бог. Када идемо за Богом, идемо ка извору добра. Као што поток и река постоје док су повезани са извором, тако и ми постојимо духовно док смо повезани са Богом. Када се одвојимо – сушимо се. И тако и ми, ако се одвојимо од Бога, духовно умиремо. А човек, када се одвоји од Бога, одваја се и од себе и од других. Последица тога је гордост. А гордост је почетак сваког греха. Чим човек помисли да је изнад другога, он се одвојио од заједнице. А без заједнице нема спасења. Не може човек да се спасава сам. Спасавамо се у заједници Цркве Христове. И зато, када човек помисли да може да се спасе на свој начин, а да то не проверава Црквом и Јеванђељем, он је у заблуди. Љубав је богочежњива, богоцентрична. Она води Богу. Ниједна сила није тако снажна као љубав. Погледајте љубав мајке – нема љубави без жртве. А жртва тражи одрицање. Да ли смо спремни да се одрекнемо своје гордости, своје сујете, свога „ја“? Ако нисмо – нема нам спасења. Човек се одваја од заједнице када почиње да презире и осуђује другога. Супротност љубави је мржња. А мржња је велики грех. Из мржње настаје свако зло. Када човек чини зло другоме, прво је зло учинио себи. Не можеш повредити другога, а да ниси повредио себе као икону Божију. Човек стоји између две силе – љубави и мржње. И слободан је да изабере. Да ли ћемо бити са Богом или без Њега – то је наш избор. Нико неће рећи да служи ђаволу, али дела показују истину. Господ каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Слаби смо и често падамо. Нечастиви стално покушава да нас одвоји од љубави Божије. Када нас одвоји – испразни нас. А празан човек постаје лак плен. Зато треба да се утврдимо у вери, у љубави и у Цркви Христовој. Један је Спаситељ – Господ Исус Христос. Он спасава од греха, зла и смрти. Бог од нас тражи покајање. А покајање почиње када се човек одрекне себе, своје гордости и сујете. Крст се носи смирењем. И када га носимо са смирењем – онда крст носи нас. У крсту је сила. Христос је крстом победио смрт и даровао нам живот вечни. Ако се не распнемо са Христом – нећемо ни васкрснути са Њим. Бог нас је заволео пре него што смо ми Њега заволели. Зато, браћо и сестре, имајмо веру у Бога и поверење у Њега. Када имамо веру, вероваћемо и да је суд Божији праведан. Бог је љубав. Ко је одвојен од љубави – одвојен је од Бога. Није страшно што падамо, него што нећемо да признамо да смо погрешили. Смири се, човече, и замоли Бога за опроштај. Покај се – и бићеш спасен.

Бог вас благословио. Амин.“

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић

Извор, фото: Епархија шумадијска