Први и други део

III

           Захваљујући духовним сусретима са анђеоским силама и светима, оставила је сведочанство о њима, али и о демонима који су настојали да је омету у молитви. За арханђеле старица Галактија каже да су „блистави“ и „страшни“ (СГ 95). Анђеле, које је често виђала да „долазе у јатима“ (СГ 116), она описује на следећи начин: „Анђели су саткани од светлости. То су хиљаде светлости унутар велике Светлости. Њихова крила су светлост“. У стању су да нам брзо притекну у помоћ зато што се крећу „брзином муње“ (СГ 105). Иако им је природа светлосна, анђеоска светлост разликује се ипак од божанске светлости. На основу свог виђења старица Галактија сведочи: „Пролазе кроз Велику Светлост и сијају“ (СГ 116). Иако су „бестелесни“, анђели се могу понекад појавити као људи. Не улазећи у објашњење те њихове способности, она појашњава: „Бог им је дао нешто чиме праве тело“ (СГ 99). Ма колико били благонаклони према људима, ма колико нас заступали пред Богом, не треба превидети да су они такође, кад је потребно, „строги“ . Они, наиме, не подносе „псовке и гадости које људи чине“, поготово „код неких телесних грехова они окрећу лице“ (СГ 99) од грешника, зато што не подносе греховни смрад. „Сваки човек има анђела чувара“ (СГ 116-117), који је уз њега све док га овај не удаљи својим греховним начином живота. Будући да греси смрде, и то утолико интензивније што је грех већи, тај смрад ће отерати анђела чувара. Но уколико се грешник искрено покаје, анђео чувар ће се вратити.

           Настојећи да је уплаше, обману или омету у молитви, демони су се често јављали старици Галактији. У свом дневнику она бележи: „Демони долазе... Боже, Боже, у шта су се претворила ова Божја створења? А ипак су некада били анђели. Сада су чудовишта. Здрав разум не може да поднесе опис њихових лица. Понекад имају једно велико, гримазно око које светлуца. Понекад два или три мала, потпуно неприродних облика. Отварају и затварају уста и чине их огромним. Видите зубе као танке ужарене жице. Њихове руке су попут мембрана, а прсти понекад широки као квака. Два или три прста. Никада не додирујем кваку јер ме подсећа на прсте демона. Коса им се диже на глави као да су укључени у струју“ (СГ 66). О ђаволу који бесни, јер није у могућности да јој се приближи, она пише: „Наказа. Потпуно изобличен. Ништа исправно нема на себи. Понекад има реп, понекад не. Некад је један, некад их је много. Зависи шта смишљају и кога ће искушавати“ (СГ 116).

           Иако је старица Галактија била усредсређена на описивање предивне божанске плаво-беле светлости, оставила је запис и о виђењу демонске светлости. Иако ни њу није лако описати, ево шта она о њој каже: „Ђавоља светлост је одвратна. Њега веома привлачи црвена боја. Она је као муње и громови. Другачија је... не могу да је опишем... То није светлост, то је огањ“ (СГ 92).¹

_{Фото: иконографски приказ Пакла, из отворених извора}

           Старица Галактија би понекад, захваљујући својој духовној снази, иако се то не препоручује обичним верницима, разговарала са демонима. Од њих је чула да се њихово највеће лукавство састоји у томе што су успели да убеде људе да је хришћанско учење о постојању нечистих сила пуки мит, да веровање у приче о демонима не приличи просвећеним људима, да се такви феномени могу објаснити психологијом.² На Старичино питање која га људска дела највише радују, ђаво је одговорио: „То када ме људи призивају да им завршим послове (магија), псовање светиње, крв (убиства и сукоби) и настраности“ (СГ 155).

           Ево неколико примера на који начин су демони узнемиравали Старицу. Углавном су је нападали када је сама, без обзира да ли је дан или ноћ. Тек што би склопила очи и утонула у сан,³ ђаво би почео да је буди. „Устај – каже ми – удаћеш се.“ Будући да то није желела ни док је била млада, а поготово  не сада, она му одбруси: „Ја сам се удала за Васкрслог Христа, Он је одувек био Женик мог срца“. На те речи, ђаво некада одлази „уз урлике, некад уз подсмех“ (СГ 117). Ипак, он не престаје да јој досађује, настојећи да је лиши и оно мало сна. Говори јој да је време за молитву, на шта му она, свесна да га не треба слушати ни када говори оно што је наизглед богоугодно, одговара: „Гледај ти своја посла... знам ја када ћу се молити...“ Настојећи да је увуче у своје мреже разговором, пита је: „Да ли је мој посао да искушавам људе?“, а пошто уследи одговор да би требало да броји дане док не дође Господ по други пут на земљу и буде „трајно затворен  у подземље“, ђаво „пуца од беса и бежи као опарен“.

           Другом приликом када је Старица покушавала да обуче хаљину, ђаво долази и руга јој се: „Немој црну. Обуци розу као ову... Та ми се боја свиђа.“ Одбачен силом Христовом, он привремено одступа да би касније опет ометао Старицу, задубљену у молитви. Он јој предлаже да направи малу паузу и окрепи се нечистотом као слаткишем. Понекад долазе многи демони „заједно као голи мушкарци и жене“, говорећи јој: „Гледај да научиш нешто, неука. Види како данас свет живи. Види на шта их наводимо да раде.“ На Старичин узвик „Христос Васкресе“, они „нестају као дим“ (СГ 118).

           Упркос томе што је Старица терала у бег демоне својом усрдном молитвом, помињањем Христовог имена, знаком крста, миловањем икона Господа Христа, Пресвете Богородице и Св. архистратега Михаила, у више наврата била је изложена и физичким насртајима демона. Углавном би јој, када би устајала у два сата после поноћи да се моли, вртели столицу на којој је седела укруг. Она би им се, чврсто држећи се за столицу, ругала, говорећи: „Не падам“, а они би бесни због тога одлазили. Но једном су успели да је зграбе и баце под кревет. „Бог је то допустио да бих још боље размела да их само Његовом силом побеђујемо“ (СГ 153-154), прокоментарисала је тај случај Старица, упозоривши притом своја духовна чеда да, ако се поуздају у Христа, не треба да се плаше ђавола, али да не треба ни да га омаловаже, јер он ипак „има велику силу“. Свесна опасности лакомисленог поуздања човека у властите снаге, она је опомињала своја духовна чеда: „Само Христос га претвара у прах!“, закључивши: „Никада немојте помислити да сте га (ђавола) сами победили. Самлеће вас. Свако добро које чините, припишите Христу“ (СГ 155-156). 

           Занимљиво је да старица Галактија тврди да се демони не јављају почетницима у свом правом лику, онакви кави заиста јесу.⁴ Објашњавајући разлог томе, она је једном младићу рекла да не само што је ђаво „толики егоиста да се не спушта на тај ниво да ти покаже своју ружноћу“, него „не дозвољава му ни Бог, јер ти то не би могао да поднесеш“ (СГ 119).⁵ Једном приликом Старица је окупљенима саопштила своје виђење. „Долази онај зли... Ако му видите лице, полудећете. Понекад се маскира и претвара да је светитељ. Мене не може да превари. Несносно смрти. Тада ме обузме узнемиреност. Све ми се у утроби преврће“ (СГ 105). Већини људи нечастиви приступа голицајући им чула, посредством помисли и жеља. О начину на који он делује старица Галактија каже: „Он искушава изнутра. Преко страсти које свако од нас негује.“ На основу духовног сагледавања и властитог дугогодишњег искуства суочавања са демонским силама, она објашњава: „Ко год напредује и потпуно се очисти изнутра, тај га види и суочава се са њим споља. Међутим, тај то може да поднесе и води битку са ђаволом прса у прса... Али мало је таквих који се боре на том нивоу. Мало је оних који имају духовну снагу (’петљу’) да се суоче са његовим чулним присуством“ (СГ 119).⁶

           Као разлог демонских напада на људе старица Галактија, баш као и свети оци, наводи њихово настојање да онемогуће људима да попуне места која су упражњена након њиховог пада са небеса.⁷ „Сатана завиди људима“ зато што је „Христос узнео људско тело на Небо“, зато што је људима омогућио приступ месту одакле је он „стрмоглављен“. Она је имала виђење да Сатана, препун беса, мрмља: „Отворио им је пут, па ће сад они седети и царевати тамо где сам донедавно је седео.“ Испуњен мржњом према људима он бесни. „Каже: ’Ја сам отишао, а ови дођоше’. И жели да нас испрља да не бисмо тамо узашли, већ да унаказимо своја тела онако како је он унаказио своје. И да сиђемо тамо где је он. У мрачни ад“. Да би остварио своју намеру, Сатана је усавршио „вештину да спречи људе да тамо изађу. Наводи их да прљају тела на многе начине“ (СГ 113). Они који не успевају да одоле његовим лукавствима и сами се изопачују. Такви људи се „мењају, те од светлих постају прљави“, мрачни, „слични ђаволу“, те ако се не покају „остају заувек и навек с њим. Не успињу се тамо где нас је Христос узнео“ (СГ 114).

_{Фото: приказ иконе Светих ратника Никите, Мине, Георгија и Димитрија из мале цркве светог великомученика Мине у Ираклиону на Криту, извор: radiome.gr}

           Захваљујући томе што „душа вечно задржава облик тела који је човек имао током живота“, што „Христос чува свакога од нас са његовим посебним идентитетом“ (СГ 171), старица Галактија је била у стању да нас упозна са изгледом великих светитеља. За Св. Јована Претечу каже да је, ако изузмемо Пресвету Богородицу, у духовном погледу највећи од свих људи. Он је „строг посетилац“ (СГ 99). По њеном виђењу, Св. Јован Крститељ је „веома висок и сувоњав“ (СГ 171). Старица Галактија је често виђала четворицу коњаника: Св. Мину, Св. Ђорђа, Св. Димитрија и Св. Никиту. Она их описује: „Висок и широких рамена је и Свети Мина. Он је мало тамнијег тена. Веома крупан и поприлично стар. Свети Ђорђе и Свети Димитрије су младићи. Средњег су раста“ (СГ 99). Никита је висок, веома плавокос, леп момак. Апостол Тит је такође висок. За Св. Варавару, Марину и Параскеву каже да су биле прелепе девојке. „Блистале су од лепоте и небеске славе“ (СГ 100). Интересантан је њен опис Св. Спиридона. Захваљујући свом духовном виђењу, она нас упозорава да је утисак који стичемо када гледамо његове мошти у кивоту погрешан. „Светог Спиридона немојте гледати онаквим какав је у кивоту. Тамо му је главица окренута и некако се скупио. Био је висок и благ светитељ. Био је и строг када је требало“ (СГ 99). Старица Галактија се дивила Св. Антонију због његових монашких подвига и досегнутог духовног нивоа, а да је с њим била у комуникацији показују и епизоде када га је замолила да исцели поједине особе.⁸ Што се тиче његовог физичког изгледа, она каже: „Старац, али није физички изнемогао. Стас му је био поприлично висок... Средње грађе у осталим димензијама тела. Нити дебео, нити кошчат“ (СГ 103).⁹

_{Фото: ово дрво је добар род родило, извор: orthodoxwitness.org}

           Старица Галактија се удостојила виђења како раја тако и пакла. Ма колико тешко било речима представити рај, она је искусила да су нетварна светлост која све прожима, мир и радост обележја раја. О атмосфери која влада у рају она усхићено каже: „Светлост! Светлост! Светлост! Другачија од ове светлости. Анђели поју. Радост, усхићење, славље. Као да си у једном процветалом врту“ (СГ 110). Описујући нам рај, у мери у којој је то могуће, она истиче: „Рај је неописива радост. Пловиш у радости, у срећи. Све је светло, све је сјајно, све божанско.“ Они који су у рају међусобно комуницирају, „смеју се“ (СГ 108). Представљајући нам своје приспеће у рај и боравак у њему, она једном приликом наводи: „Ишла сам ноћас у Горњи Дом. Девојке су ми приредиле велики дочек. Посипале су ме цвећем. Тамо је кућа, овде је колибица! Светлост, славље... то се не може исказати“ (СГ 90).¹⁰ Другом приликом наводи да ју је сам Св. архангел Михаило увео у рај кроз некакав пролаз. „Нашла сам се у другом граду. Бесмртном“ (СГ 86). Тамо је срела своју нећаку Антонулу и деду Николу. Нећака која је боловала од Дауновог синдрома, о којој се иначе бринула четрдесет година, не само што се у рају поносила својом лепотом него је жарко желела да буде с тетком коју је толико волела. „Видела сам је блиставу, грлила ме је, видела сам јој крила. Целу ноћ ми је причала јер није желела да се пролаз затвори. ’Остани овде тетка’, говорила је. Архонт је рекао: ’Назад, неки други пут’“ те се Галактија повиновала његовој одлуци. Деда Николај је у рају „кадио златном кадионицом“. Описујући сусрет с њим, старица Галактија каже: „Загрлио ме је и рекао: ’Jош мало... мало... Крај подвига, почетак награда’“ (СГ 87).

           За разлику од стања испуњености блаженством које карактерише рај,¹¹ пакао је место мучења, али различитог од оног каквим се обично представља. „Не знам како да вам представим Ад. Доживела сам га, али то се не може описати“ (СГ 111), говорила је старица Галактија својим пријатељима. Оспоравајући популарне представе о паклу, она каже: „Нема Бог казане, тигање, ексере и друге справе за мучење.“ Они коју су паклу „муче се на други начин. Имају неподношљиве гриже савести, не могу да виде један другога“ (СГ 108).¹² Упркос томе што ни пакао није сасвим лишен светлости, она је толико сићушна да у њему доминира тама. Светлост у паклу „је „потпуно другачија“ од нама познате светлости. Док некима она „светли и не пече“ их, другима помрачује вид и пече их „горе од пећи коју ми познајемо“. Иако је тешко представити пакао, обележја катрана могу бити од помоћи оном ко покушава да га опише. Наиме, „катран, нарочито кад прокључа, несносно пече и не светли“. Старица Галактија објашњава: „Пошто катран пече, а не светли, и где се залепи, не одваја се, зато пакао представљамо катраном“. Притом она наводи опаску која побија идеју апокатастасиса: „И Пакао је ВЕЧАН, као катран који се не миче одакле се залепи“ (СГ 110). Мучење у паклу појачано је тиме што они који су у њему не само што су у друштву демона него имају прилику да виде оне који су у рају, да схвате чега су лишени због свог грешног живота и непокајаних грехова. О онима који су заточени у паклу старица Галактија каже: „У друштву су демона, немају светлости; нешто као пламичак кандила допире тамо и то их јако пече, гледају и друге у Рају и радост који они имају, па још више вену од туге“ (СГ 108). Призор пакла додатно је узнемирујући ако се притом чују и вапаји оних који се муче. „Чујем њихове гласове. Пружају руке из оне огњене реке и траже помоћ“ (СГ 109). Старица Галактија је видела у паклу и неке сељане које је познавала. Пуна сажаљења према њиховом жалосном стању, молила би се за њих, знајући да им не само помињање на проскомидији нега и молитва привремено олакшава патњу. „Молим се и осећам како ти јадници поскоче (од олакшања) на неко време“ (СГ 108).¹³ Као што у рају има различитих станова, сходно нечијем духовном нивоу, тако ни сва страдања у паклу нису иста. „Неки од осуђених (у паклу) су више ка споља, али код неких других то дубоко стање (мука) не може се описати. Када ми (на земљи) подаримо неку милостињу или молитву силази Архистратиг, покропи их и они се расхладе“ (СГ 106).

1. Митрополит Јеротеј Влахос примећује да „демони и они који имају демонска искуства углавном виде светлост која је црвена, какав је и ђаво“ (СГ 22).
2. На питање шта сматра својим највећим успехом демон је одговорио: „Да убедим људе да не постојим“. Када га је Старица упитала како их убеђује, он је одговорио: „Чиним да верују да је све што радим психологија и машта“ (СГ 155). Као што је познато, и Бодлер је истицао „да је највеће лукавство ђаволово да вас убеђује како он не постоји“ (Шарл Бодлер, Париски сплин, Народна књига, Београд, 1979, 77).
3. Не само што је Старица узимала минимално хране него је и веома мало спавала. Енергију је црпла из усрдне молитве.
4. „Застрашујући облици које узима лукави и јавља се хришћанину, веома често су резултат насилног начина на који се верујући бори против својих страсти“, тврди Св. Порфирије Кавсокаливит. Он сматра да га нико не види какав заиста јесте, јер је његов визуални изглед у извесној мери зависан од свести појединог човека. „Дух злога нема облик. Људи му дају облик сагласно своме искуству, генетици, наслеђу“ (Загледан у звезду : благи утешитељ у пустињи града преподобни старац Порфирије, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2015, 127).
5. Старац Пајсије је указивао да, по Божијем допуштењу, свакоме приступа демон одговарајуће моћи, сходно нечијем духовном стању. „Сатана не устаје на млаке људе, већ на подвижнике, да би их искушао и уништио. (...) Против почетника шаље ђавола почетника“ (Старац Пајсије Светогорац, Духовно буђење, Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Врање, 2005, 114). Да би почетник видео уживо ђавола, он му мора „дати велика права над собом“, чиновима као што су „магија, псовање (хула), убиства, изпачености“. Ако се којим случајем неко нађе на „месту којим владају демони“, тада Бог допушта да се ђаво „покаже уживо, како би се тај конкретни човек уверио у постојање ђавола, како би чулно осетио ту злобу и ужас његовог присуства, и како би се целим срцем окренуо Христу“ (СГ 119-120).
6. „Људи препуни страсти и они слаби боре се против својих страсти, а снажни се боре против ђавола“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 455). На основу бројних сучељавања са демонским силама, при чему је искусио да је ђаво у стању да се „преображава у човека, у животиње“, да буде „опипљив“, Св. Пајсије наводи да је за ђавола карактеристичан „некакав међуоблик постојања између материјалног и нематеријалног“ (Исто, 456).
7. Старац Пајсије истиче да би Бог опростио палим анђелима када би се они покајали. Међутим, гордост им не дозвољава да то учине, па уместо тога настоје да онемогуће људима да их замене, надајући се да ће без покајања поново задобити изгубљена места. Уп. Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу савременом човеку, Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Врање, 2018, 71-73.
8. Уп. СГ 101, 241, 267.
9. Св. Катарина је била висока, Св. Ефимија ниска. Уп. СГ 99. Након што је побожно много пута целивала икону Св. Никифора Лепрозног, тако да није остао ниједан део иконе који није целиван, прокоментарисала је окупљенима: „Веома је велик. Висок је и морам га свуда пољубити. Имао је много рана на себи  (од лепре која изазива свраб), али сада нема ништа“ (СГ 85). Када би је неко упитао за изглед неког светитеља са којим није у контакту, она би рекла да не зна, али да ће се молити Богу да га упозна, како би била у стању да га опише.
10. Пред крај живота старицу Галактију су посетила седморица арханђела. „Подигли су високо своје мачеве и направили јој ’почасни пролаз’, како је рекла, да прође. Одвели су је у један свезлатни дворац. ’Ово је место твог станишта’, рекли су јој. У средини се преливала једна златна посуда из које је извирала кристална вода“. Објаснили су јој да је то посуда њеног срца. „Из ње се прелива твоја чистота, твоје ћутање, твоје смиреноумље и твоја милостиња“ (СГ 38), саопштили су Старици.
11. Описујући атмосферу која влада у рају, Старица је говорила: „У Рају је стално Васкрсење.“ Тамо је све „светло и све пева од среће“ (СГ 332). Блиским особама описала је како се на Небу прославља Васкрс: „Анђели не певају само гласом, они певају читавим својим бићем које светли хиљаду пута јаче него сунце. Они се не крећу као ми, већ ’лете’ од радости, а сваки њихов покрет испушта мирис који не постоји на земљи. На Васкрс, читав Рај бруји од звука ’Христос Васкрсе!’, али то није обичан звук, већ као најлепша музика која те греје изнутра. Светитељи се грле са Анђелима, а Мајка Божија сија тако јако да од Њене лепоте све друго стаје. На тај дан, чак и дрвеће и цвеће у Рају се клањају Васкрслом Господу и захваљују Му што је победио смрт за све нас“ (СГ 333).
12. Уп. СГ 112.
13. Старица Галактија каже да је видела да су у паклу непокајани јеретици, магови, вештице, безбожни свештеници, скрнавитељи, злочинци, они који су опоганили своје тело, прељубници, блудници, хомосексуалци. Уп. СГ 112, 148. О мукама које трпе они у паклу довољно говоре речи Св. Пајсија Светогорца коме је Бог услишио жељу да има предукус пакла. Упркос свом нивоу духовности није био у стању да поднесе боравак тамо седам дана. „Само кад се сетим оних дана, почнем да дрхтим. Због тога боље да се није ни родио онај човек који ће отићи у пакао“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 388). О Мотовиловљевом потресном искуству паклених мука види: Христос воскресе, радости моја! : свети Серафим Саровски – Пророк љубави Божије, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, 102-104. 

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: света старица Галактија са оцем Нектаријем Мулациотисом, извор: atitudini.com}