У уторак, 26. маја 2026. године, када се молитвено сећамо Свете мученице Гликерије, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово.

Митрополиту су саслуживали: протојереј ставрофор Синиша Марковић, протојереј Дејан Марковић и ђакон Недељко Дикић.

Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски се обратио беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Данашње Јеванђеље нам описује како је Господ наш Исус Христос рекао својим ученицима: „Долази час када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу приноси.” Пазите, потресна реченица, браћо и сестре: „Долази час када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу приноси.”

И заиста, браћо и сестре, када зло и мржња уђу у човека, и када човек живи том мржњом и злобом, онда мржња и злоба измене људски разум до те мере да човек, и када зло чини, мисли да чини добро. А сваки човек чини зло када не слуша. Јер онај који не слуша, тај нема смирења. А онај који има смирења, он ће слушати реч Божију. Али ће слушати и реч сваког доброг човека, слушаће и савет доброг човека. Јер заиста, браћо и сестре, од човека много зависи у овоме свету. Преко човека у овоме свету бива и добро и зло. Зато у нашем човечанском свету и зло, и мржња, и грех јаки су у човеку. Човек је унео грех у овај свет, човек је унео зло, човек је унео поремећај, човек је унео несклад у овај свет. И заиста, браћо и сестре, зло је јако преко човека; смрт је јака опет преко човека, јер је човек унео смрт у овај свет.

И ђаво је јак преко човека када он влада човеком. А влада човеком онда када га одбије од Бога. Јер само преко човека и грех, и зло, и смрт, и ђаво владају природом и земаљским светом, како каже преподобни отац Јустин Ћелијски. И управо ту се осећа сила оне Божије речи којом је човеку дата власт над природом, када је Господ рекао нашим прародитељима у рају: „Управљајте земљом и владајте њоме.” Да, много зависи од тога како човек влада собом, јер како влада собом, тако влада и другима. Дакле, браћо и сестре, влада ли својим богочежњивим добром, човек ову земљу и овај свет претвара у рај. А влада ли злом, он, браћо и сестре, овај свет и ову земљу претвара у пакао. Наравно, све то зависи од наше слободе: коме ћемо се определити — Богу или ономе другоме. А сам Господ наш Исус Христос каже: „Не можете служити Богу и мамону”, то јест, не можете служити и Богу и ђаволу. Човек, кад не зна коме служи, његово служење је бесплодно. Онај који зна коме служи, он од те службе приноси плодове. Ако служи Богу, онда служи и љубави, служи и другоме. Ако служи ономе другоме, онда служи томе да зло поново влада у овоме свету.

Дакле, браћо и сестре, и добро и зло владају земаљским светом опет преко људи. Христово добро влада светом преко христоносаца, преко оних који Христа носе у себи и који Христом живе. Такви људи заиста владају светом. Људи који Христа носе у себи следбеници су Божији. А када је човек следбеник Божији, не сме она нечастива сила да му приђе. Али чим се човек погорди, он је у себе уселио оног нечастивог. Јер гордост неће никога: гордост неће Бога, а неће ни човека. Гордост подиже човека да помисли да је изнад Бога или да себе стави уместо Бога. Гордост неће другога поред себе, јер мисли да је боља од другога. Зато на христоносце, на оне који Христа носе у себи, устају, муче их, бију и убијају. Пуна је тога историја хришћанске Цркве. Сви љубитељи и служитељи зла устају на све оно што је божанско. А онда устају и на човека који је Божији. И увек се добро напада. Зло нема шта да се напада, оно је само по себи зло. Али добро се, браћо и сестре, увек напада. И они који нападају друге опијени су и заведени злом. Они то са радошћу чине. Зато Господ и каже: „Доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу приносе.” У ствари, они ће се борити против Христа и христоносаца, то јест против оних који Христа, као што рекох, носе у себи и Христом живе. И они ће их омрзнути, због чега? Онако како каже Господ Христос: „Имена мога ради.” Овај свет у злу лежи, каже Господ.

Христос нас учи, браћо и сестре, да ми који смо крштени хришћани не треба да зло узвраћамо злом, већ обрнуто — добром. Ако узвраћамо зло на зло, ту се зло неће зауставити, јер зло стално производи зло. Али исто тако и добро. Када се човек усавршава у добру и када добро чини, он стално производи добро. Зато ће апостол Павле казати: „Добро чините да вам се не досади.” Дакле, браћо и сестре, не треба да враћамо зло за зло, него добро. Нас Господ неће питати шта су нама други чинили и шта нам чине. То нас Господ неће питати. Али ће нас питати шта ми другоме чинимо.

А човек не може да нанесе зло другоме, а да прво није нанео зло себи. Не може човек да повреди другога, ни човека ни Цркву, а да пре тога није самога себе повредио. Јер чим си помислио да некоме учиниш зло, да некоме кажеш зло, ти си већ себе повредио. Јер шта је Господ казао? „Не судите да вам се не суди.” Каквим судом судите, онако ће вам се и судити. Дакле, ево, браћо и сестре, опет те Христове благе вести које нас крепе и снаже. А Он је рекао: „Не бојте се оних који убијају тело”, и потом каже: „ништа више не могу учинити.” Него каже: „Бојте се онога који може и душу погубити и одвести у пакао.” Зашто? Зато што је душа претежнија од целога света. И зато Господ каже: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а души својој науди?” Или каже: „Шта ће човек дати у откуп за душу своју?” Шта ћеш да даш? Оно што си чинио. Јер дела увек иду испред нас. И у овоме свету испред нас иду дела, браћо и сестре. Која дела? Зависи којим делима служимо — добрим или злим. А исто тако, та дела иду испред нас када пођемо са овога света пред Господа. И ту иду наша дела. Зато је речено: својим ћеш се делима оправдати и својим ћеш се делима осудити.

Дакле, када се човек труди у животу да чини добро, па и када клеца, када се спотиче, када пада, Бог види његову жељу да се исправи, да се поправи. И Бог му даје снаге, Бог му даје моћи. Али ако човек каже: „Ја сам учинио нешто, па ако нема покајања, онда сам самога себе осудио”, онда остаје у том стању. Све док се не покајемо и док не сагледамо себе, не можемо осетити ни себе ни другога. Тада ћемо стално некога осуђивати и стално ће нам други бити крив: због овога, због онога. Други ми је крив што ја нисам ово, други ми је крив што ја нисам оно. А у ствари, ниси се суочио са собом. Ниси ушао у себе да себе погледаш изнутра, него све гледаш споља. А човек, док не уђе у себе, у своје срце и у своју душу, не може знати шта је у њему. А у срцу мора бити или Бог или ђаво, или љубав или мржња.

Човек је тако слаб: све говори да други не чине добро, а сам није рад да учини добро другоме. Ми желимо да нас други воле, а често сами друге не волимо. Мислимо да нам други смета, онај који је преда мном и пред тобом, брате и сестро. А сметаш ти сам себи. Јер да сам ја љубављу обузет према ономе другоме који је преда мном, ја не бих имао разлога да га нападам. Како имам право да кажем да ми други не чини добро, када ја њему не чиним добро? Или мислим: ако сам једном учинио нешто добро, онда то разглашавам на све могуће стране. Али заборављамо себе. Заборављамо на своје спасење. Заборављамо на Бога. А када човек заборави Бога, заборавља све оно што је Божије. Зато се трудимо, колико је до нас, да чинимо добро. И све док не научимо да волимо другога човека, не можемо волети ни себе како треба. Љубав се не хвали, љубав се не велича, љубав се не горди. Она све сноси. Зато, благодаримо Господу и молимо се Богу да нас укрепи да чинимо добро, да посећујемо једни друге, да помажемо једни другима и да у свему тражимо оно што је Божије.

Нека нам Господ помогне да узрастамо у љубави, у молитви, у посту и у сваком добром делу. Амин!”

Извор, фото: Епархија шумадијска