Радујсја, великаја благовјернаја Тамаро, 
христијанскија вјери војитељнице!

           Спомен на свету царицу Тамару Грузијска Православна Црква прославља два пута годишње: 14. маја и у трећу недељу по Васкрсу, на дан жена-мироносица. У првом кондаку, Акатиста светој царици Тамари на црквенословенском се каже: „Избраној од древнеј династији цареј Багратидов, пречудноје (дивни) Грузинској страни (земље) украшеније и побједитељнице ислама, широкому распространенију христијанскија вјери насадитељнице, крепостеј и монастиреј, и Слова Божија проповједнице...“

           Тамара Велика (груз. თამარ, 1166-1213) владала је Грузијским царством од 1184. до 1213. године. Била је кћи цара Георгија III и царице Бурдухан, кћерке осетинског цара Худана.

           Грузијско царство се у то време налазило у зениту своје политичке и културне моћи. Била је снажна земља чије су се границе простирале од Црног до Каспијског мора и од северног Кавказа до Ирана. Њена моћ почела је да расте с доласком династије Багратиони на власт чији су се припадници сматрали потомцима библијског цара Давида. На ову везу указује и име царице Тамаре, које није грузијског, већ хебрејског порекла и значи „палмина грана“.

           Било је то време кад су се сурови закони гора и крвна освета преплитали с високом византијском културом и хришћанством. Поједини делови Грузије, као што је Сванетија, још увек нису били у потпуности просвећени светлошћу Христове науке. Тле за наступање „златног доба“ припремано је одавно. Отац царице Тамаре, Георгије III био је угледан владар, човек који је одлучним дејствима спречавао све облике сепаратизма. У току средњег века у Грузији су битну улогу играли дидебули – велики феудалци (диде – на грузијском значи велик), а мању такозвани азнаури (или мањи феудалци). Ипак, поред свих успеха које је постизао, сматрало се да нема коме да преда власт, пошто није имао мушких потомака. Поред Тамаре имао је још једну кћерку по имену Русудан.

           У неким историјским изворима се наводи да Георгије III у прво време није имао намеру да доведе кћерку на власт. Он је био тутор Давида, сина свог старијег брата и мислио је да ће младић постати следећи владар, али су избиле међусобице и Давид је нестао. Не зна се да ли је био убијен или се сакрио под туђим именом.

           С друге стране, постоји стара грузијска легенда „Тамара и Каспиј“ у којој се говори о сну царице Бурдухан који се описује на следећи начин: „На Давидовом трону, сва у блеску лепоте и славе, у ореолу бесмртности, седела си као венчана царица Грузије... Златна круна у дијамантима и сафирма украшавала је твоју главу; царска мантија заодевала је твој лаки струк; драгоцен скиптар – симбол моћи – светлео је у твојој десници. Предстоји ти трон, буди га достојна!“ Могуће је да је овај сан утицао на одлуку цара Георгија III да крунише своју кћерку на царство.

           У сваком случају, знајући да дидебули желе „на комате да раздробе царство“ цар Георгије је учинио нешто незамисливо – крунисао је царицу Тамару као своју савладарку кад је напунила 12 година, тј. 1178. године. Сазвао је „дорбази“ – највиши државни савет у чији састав су улазили велможе, епископи и војсковође и ове поносите људе је практично приморао да се закуну на верност његовој младој кћери. Лично јој је ставио круну на главу, дао јој је жезло у руке и прогласио ју је за цара. С обзиром на то да у грузијском језику нема рода, реч „мепе“ је означавала врховну власт независно од пола. Временом ће царица Тамара постати „мепет мепе“ – „цар над царевима“ (за разлику од цареве супруге „дедопали“).

           Наредних 6 година Тамара је владала заједно с оцем и добро је изучила све што је потребно за управљање државом. О томе се у Акатисту каже: „Радујсја, царја Давида IV последоватељнице вјери христијанстеј. Радујсја, и с оцем Георгијем III соправитељнице (савладарко).“ Након очеве смрти 1184. године царица Тамара је остала сама на власти. Као што се могло очекивати, велики земљопоседници нису желели да јој се покоре и започели су побуну под вођством извесног Кутлу Арслана, човека чији би се статус могао упоредити с министром финансија. Био је то припадник куманског народа. Куманске ратнике је у Грузију довео свети цар Давид Градитељ ради борбе са спољашњим непријатељима. Захваљујући својој мудрости царица Тамара је успела да умири страсти, сменивши неколико проверених људи који су верно служили њеном оцу и поставивши на њихову дужност припаднике из супротног табора. Притом се према верним људима попут старог војсковође Амира Кубасара опходила с дужним поштовањем и богато их је наградила.

           У својој владавини почела је да се ослања на азнауре и на представнике црквене власти. Тако се у њеном житију наводи да је сазвала црквени сабор на чијем отварању је казала: „О, свети оци! Вас је Бог поставио за наше наставнике и управитеље Свете Цркве и ви треба да кажете своју реч. Пажљиво испитајте, утврдите право  исправите криво. Почните од мене, јер је ореол који ме окружује ореол царске величине, а не богоборства. Будите искрени према кнежевима иако су богати и немојте занемаривати сиромашне због њиховог сиромаштва. Ви делом, а ја речју, ви учењем, а ја поуком, ви саветом, а ја одлуком – пружимо једни другима руку помоћи како бисмо сачували законе Божје од блаћења, како не бисмо сви морали да платимо: ви као свештеници, а ја као стражар.“

           Кад су пристали да је прихвате за своју владарку, дидебули су јој упорно саветовали да се уда посаветовавши јој да изабере руског кнеза Јурија, сина владимирског кнеза Андреја Богољубског, који је касније канонизован. Нажалост, син није био достојан ни имена свога оца, ни срца своје супруге која је његове пороке трпела 2,5 године, покушавајући да га саветује и сама и преко црквених великодостојника, али ништа није уродило плодом. Царица је приликом развода казала: „Ја не могу да исправим сенку кривог дрвета и немајући никакве кривице отресам и прах који је на мене пао од тебе.“ Богато га је даривала и испратила у Византију.

           Међутим Јуриј, човек необуздане нарави, није могао да се помири с тим. Узевши злато, почео је да окупља најамничку војску како би на силу свргао бившу жену. Такође је мислио да може да се ослони на незадовољне велике земљопоседнике у Грузији. Они су ступили у тајну преписку с прогнаним кнезом и обећали су му војну подршку ако се врати. Јуриј или Гиорги Руси, како су га Грузијци звали, вратио се 1191. године предводећи најамничку војску и искрцао се у приобаљу Црног мора. Побуњеници су заузели неколико важних провинција на западу земље, Јуриј је ушао у Кутаиси и прогласио се за цара.

           У тако критичним тренуцима Тамара је лично преузела руководство одбраном. Сазвала је верну војску и обратила се народу и Цркви рекавши да Јуријев поход није само побуна, већ да је напад на веру и независност Грузије. У летописима се наводи да је излазила пред војску јашући коња и да је држала говоре бодрећи војнике. За војсковође је одредила браћу Захарију и Иванеа Мхаргрдзелија који су били Јермени. Тако је поново показала да су оданост и таленти важнији од припадности одређеном народу. Јуриј је био потучен и царица га је великодушно поново испратила у Византију, не убивши га и не бацивши га на муке.

           Међутим, Јуриј је још једном покушао да организује побуну, овога пута уз подршку владара са територије данашњег Азербејџана. Његова војска је 1193. године била потпуно потучена, а сам је једва успео да побегне, после чега му се губи сваки траг у историји.

           Овога пута царица се обрачунала и са феудалцима који су подржали Јурија. Лишила их је земаља и титула, а неки су издају платили главом.

           Учврстивши власт царица је одлучила да овога пута сама изабере супружника и одлучила се за остинског царевића Давида Сослана којег је познавала од детињства. Давид Сослан је по мајчиној линији био у сродству с грузијским Багратионима, тако да је његов статус у очима друштва био легитиман. Царица није погрешила у свом избору. За разлику од Јурија Давид је био одлично образован, знао је стране језике и био је добар познавалац поезије и дипломатије. Такође је био истакнути стратег и неустрашив војсковођа.

           У ово време почиње период ширења Грузије која је била окружена моћним муслиманским државама – Азербејџаном и Румским султанатом у Малој Азији, као и Емиратима који су настали на ободима државе Селџука. Ови суседи су пратили јачање Грузије и чекали су тренутак у којем би могли задати ударац, али су Тамара и Давид одлучили да први нападну. Тако је грузијска армија започела низ сјајних победа на челу с Давидом Сосланом.

           Године 1195. године одиграла се Шамхорска битка на територији данашњег Азербејџана. Огромна коалициона муслиманска војска под командом калифа Абу Бакра кренула је у борбу против Грузије. Легенда каже да је царица Тамара пратила војску у поход, боса и с крстом у рукама молећи се за победу. Грузијска тешка коњица је потпуно потукла многобројније непријатељске снаге. После ове победе Грузија је постала најмоћнија држава у региону.

           Међутим, главни тријумф Тамаре и Давида била је битка код Басијанија 1203. године. Румски султан Нукардин је дрско понудио царици да се преда и прими ислам, па ће је узети за жену или ће он Грузију освојити на силу, а њу ће узети за наложницу. На то је добио следећи одговор: „Ја, која сам се поверила Свемогућем Богу Сведржитељу и која се непрестано молим Дјеви Марији и с вером се уздам у часни Крст прочитала сам твоје писмо које гневи Бога, о Нукардине! Зар не знаш да ће Бог свакога ко се лажно куне Његовим именом избрисати с лица земље?“

           У житију свете царице се наводи: „А царица је стигла у Дозрхе и предала се молитви и посту. Заједно с њом били су Теодор, караталински католикос, свет и благ човек, и много епископа и монаха угодних Богу и сви су служили свеноћна бденија и молили се да војсци буде дарована победа."

           Човекољубиви Бог је погледао њихову веру и услишио је њихове молитве и смиловао се свом народу. Кад је иверска војска дошла у земљу Басијани ту се већ улогорила султанова војска, али су Грузијци видели да стоје без стражара, да дремају и да нису спремни за битку. Грузијци су одмах постројили одред и изненада напали непријатеља. Угледавши их Турци су напустили свој логор и похитали су према тврђави, зато што је Бог учинио да их обузме велики ужас. А христољубива војска је појурила за Турцима који су бежали и опколила их је. Бог је дао Грузијцима непријатеља у руке и побеђени су сами везивали једни друге и доводили једни друге као јариће. Све оне који су бежали Грузијци су проналазили и убијали, али су огромно мноштво пустили, јер је на сто муслимана једва долазио по један хришћанин.

           Тако је Бог великом победом наградио сузе и чврсту наду царице. А плена, злата, драгоценог посуђа, тканина, пехара, чинија, опточених драгуљима и бисерима било је безброј. И ко би избројао коње, мазге, камиле, шаторе и тепихе које су муслимани оставили?“

           Ова победа је коначно утврдила статус Грузије као најмоћније државе на Блиском истоку и Кавказу. И сад, кад су спољашњи непријатељи били одбачени и кад више није било немира у земљи царица Тамара је почела и њен унутрашњи развој. Као и за светог руског кнеза Владимира летописци тврде да за време њене владавине није била донета ниједна смртна пресуда. Тако у делу „Историја царице Тамаре“ Басили (Василије) Езосмодзагвари из 13. века пише: „У данима Тамарине владавине није било ниједног човека који би уз њено знање био подвргнут насиљу, и никога ко би био подвргнут казни, ако се не рачуна примена старог закона који је одређен за разбојнике – вешање на дрвету.“

           У Грузији не постоји ниједан крај у којем неки топоним, црква или мост нису повезани с именом велике Тамаре. О томе се чак у акатисту каже: „Радуј се, ти која си уредила изградњу канала, путева, мрежа и водовода,“ што је сасвим необично за овај жанр.

           Такође се каже:

„Радујсја, многија храми в стране Иверстеј постројившаја.
    Радујсја, многих христијан својим љубомудријем укрјепившаја.
    Радујсја, и иноческих монастреј великаја устројитељнице.“

           Један од манастира који је изградила света царица Тамара је познати пештерски манастир Вардзија.

           Највећи геополитички тријумф који је доказао стратешке способности грузијских владара био је повезан с катастрофом која је задесила њене суседе. Године 1204. учесници у четвртом крсташком походу су уместо да ослободе Јерусалим од муслимана окренули оружје против припадника исте вере. Наговорени од стране венецијанских трговаца крсташи су на јуриш освојили, опљачкали и спалили Цариград. Ово за Тамару није представљало само потрес, већ истовремено и шансу. Византијски цареви из династије Комнина увек су били савезници, а понекад и сродници грузијских царева. У то време су двојица младих представника ове династије Алексије и Давид избегли у Грузију затраживши уточиште код своје моћне рођаке. Царица Тамара је поред уточишта браћи Комнин дала и новац и непобедиву грузијску војску у помоћ. Грузијски ратници су прешли границу и муњевитим нападом освојили црноморско приобаље у Малој Азији – градове Трапезунт, Синоп и Кирасунд. На овој територији је Тамара створила нову државу – Трапезунтско царство на чији трон је довела Алексија Комнина.

           Царица Тамара није само спасила остатке византијског наслеђа, већ је створила моћно царство помоћу којег је контролисала најважније трговачке путеве Црног мора, што је грузијској државној благајни доносило огромно богатство. Ниједан грузијски цар ни пре, ни после ње није управљао судбином читавих држава.

           Обезбедивши мир и у суседним земљама царица је градила тврђаве, храмове, манастире, мостове, путеве и болнице. Обилато је делила милостињу говорећи: „Ја сам мајка сирочади и удовица.“ У вези с тим постоји легенда о томе како је једном приликом, док се Тамара спремала на свечану службу у Гелатски манастир једна од служавки рекла царици да на вратима њеног дворца стоји просјакиња и моли за милостињу. Царица је заповедила да сачека, али док се облачила, просјакиња је већ отишла. Сазнавши да се то десило, Тамара се потресла до суза и говорила је како је тога дана одбила Самог Господа. Затим је скинула царско обележје на грудима од драгуља и ставила га је на икону Мајке Божје сматрајући да није достојна да носи овакав украс. Такође, познато је да је сама радила ручне радове од којих је давала милостињу потребитима.

           Након смрти цара Давида Сослана 1207. године с којим је имала двоје деце – сина Георгија Лашу и кћерку Русудан – царица Тамара је полако почела да се повлачи са власти. Отприлике 1212. године се разболела за време боравка у летњој резиденцији, замку на Чермагевију. Летописци помињу да је патила од неизлечиве болести што би могла бити нека врста грознице или рака. Предосећајући смрт прешла је у замак Огорани ближе Тбилисију. Царица се плашила да њено тело после смрти може бити оскрнављено од стране неког од многобројних спољашњих непријатеља које је побеђивала у току 30 година. Муслимански емири, султани и калифи могли су покушати да се освете бар њеним остацима кад нису могли њој. Царица је умрла 18. јануара 1213. године по старом календару.

           Цела Грузија се опраштала са својом владарком која је још за живота постала легендарна и опевана не само у народним песмама, већ и у чувеној поеми Шоте Руставелија „Витез у тигровој кожи“. Народ као да је предосећао да ће се на земљу обрушити хорде Чингиз-кана и Џелал Ел Дина.

           Испуњавајући последњу вољу царице њени најближи су забранили да се открије место њеног починка. Постоји прича о томе како су верни припадници гарде носили девет сандука у пратњи свештеника. Ових девет поворки се упутило у девет различитих праваца. Једна према породичној гробници Багратиона – у манастир Гелати. Друга према Мцхети, трећа високо према планинама Сванетије. Четврта према пештерном граду Вардзија, а остале према другим местима. Постоји чак и верзија да су темплари који су поштовали Тамару као заштитницу хришћанства тајно однели њено тело у Свету земљу или чак у Европу. Или да је њено тело у Свету земљу донео њен син Георгије Лаша испунивши мајчину жељу да посети Јерусалим, што није успела да учини за живота.

           Архимандрит Рафаил (Карелин) каже: „Код брђана постоји предање да ће кад се умноже несреће и невоље, царица Тамара поново доћи у Грузију, поново ће сести на свој златни престо и утешиће народ. Међутим, царица Тамара не владајући на земљи, већ на небу, својим духом и љубављу никад није напуштала Грузију и неће је напустити.“

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: света царица Тамара Грузијска, анимација са: dzen.ru