Први, други и трећи део

           24. јун. Четвртак. Град Рума – завичај Драгана Недељковића. Улазимо под сводове цркве.
           “Почетком века,” каже професор, “у овом месташцету је живео трговац Василије Максимовић. Задесила га је несрећа – умрла му је ћерка јединица од двадесет година, Вера. Неутешни родитељ је одлучио да приложи своју лепту у обнову Храма. Позвао је сликара Уроша Предића. И он је у италијанском стилу осликао бароко иконостас. С леве стране од Царских Двери трговац је наредио да се наслика Богородица с лицем његове кћерке.
           Ужасава нас оно што чујемо. Понека родитељска љубав је слична проклетству. Међутим, то још није све. Да нико не би сумњао у то да је заиста скренуо – наредио је да га насликају као Светог Николаја Чудотворца. Послушан или среброљубив сликар је испунио и ово. Ускоро су се зидови Храма пољуљали, напукли су.
           Кад смо попили чај код професоровог побратима идемо до још једне цркве. Отвара нам жена доброг лица, с наочарима. Избеглица из Словеније. Слушам страшну причу: убијени су јој брат и тројица братанаца. Црква је срушена до темеља, место је рашчишћено и посејана је трава. У њеном селу хрватски ђаци су стрељали своје српске другове из разреда. Једног су ранили у ногу, довели су га до куће и стрељали на рођеном прагу. Много тога је испричала жена уплаканих очију, али зар се људска несрећа може сместити у оскудне речи?
           “Да ли су нешто успели да понесу?”
           “Не,” преводи професор, “све су оставили, куће, тракторе, одећу, све.”
           “Ћерка ноћима плаче,” наставља избеглица, “мама, зашто смо тако несрећни?”
           Фрушка гора. Заправо, то и није планина, већ су пошумљени обронци, међу којима се крију скитови и манастири.
           Манастир Светог Николаја. Почетак XVI века. У Храму налазимо добро очуване фреске. Неочекивана радост: у кивоту су свете мошти мученика Теодора Тирона (без руку и ногу) и десно стопало свете Текле. Појемо величање, целивамо.
           Седимо за сточићем с игуманом, са свештеницима. Црнобради са залисцима, оштрим гласом убеђује да је Русија Србији дала – Булгакова, Берђајева и Флоренског. Није добро ако је Србија само то примила од Русије. Међутим, протојереј громког гласа само што их не боготвори:
           „Булгаков је као и сви одболовао комунизам, он је показао пут Русији.”
           „Ни из далека нису сви,” не могу да издржим, „патили од ове болести. Ова господа су почела да надувавају главе пре очишћења срца.”
           Говорник постаје узбуђен, ватрено хвали филм Тарковског „Андреј Рубљов”.
           “Па како сте могли да га гледате? Блато, киша, у току целог филма се нико није прекрстио, иконописци само кукају због пара – о, Света Русијо! Мученика игра кловн, преподобни Сергије (најкроткији међу људима!) проклињући истерује иконописца. Како неверујући, чак некрштен човек, може да прикаже Свету Русију? Он је био идолопоклоник, клањао се идолу “Филму”, ради кадра је ишао на све, ради кадра је бацао коња са звоника. Зар то није живодерство? Ради кадра су људи на коњима упадали у Храмове, прљали су га. Храм увек остаје Храм, а скрнављење – скрнављење. По чему је он бољи од Татара? То што се око овог филма дигла прашина говори о некадашњој страшној духовној глади у Русији и код вас. Да се он сад појави – ко би се од нормалних људи одушевио? Ваш кумир је направио карикатуру од Свете Русије.
           Све то сам испалио заборављајући да узалуд млатим ваздух: без преводиоца је човек као без језика. Професор добродушно пијуцка кафу, задовољан је живим разговором.
           “Милораде,” љубазно гледа саговорник, “молимо, дођите у госте.”
           Поздрављамо се.
           Гргетег. Манастир Светог Николаја. Искушеница нас уводи у Храм. Сликар се школовао у Бечу (баш је нашао где да усвоји духовност). Боље да се нигде није школовао: светски човек, као да је изашао од фризера, држи Крст и Јеванђеље. Тако је сликар приказао Светитеља Николаја. Фресака нема: крај је био под јармом аустроугарске власти која је забрањивала канонско иконописање како би Срби заборавили своју прошлост. Улазимо у капелу (у чест Рођења Пресвете Богородице). Она изгледа другачије – блистају свеже насликане фреске. Нажалост, ликови су примитивно насликани. Па још капела. У центру храма је икона преподобног Серафима Саровског, иконостас од храстовине који су израдили румунски дуборесци.
           Крушедол. Манастир из XVI века. На улазним вратима су фреске из истог времена. У Храму су првобитно насликане византијске фреске покривене новима у румунском стилу. Све се сачувало. Историја због нечега не сачува најбоље.
           Пут за Нови Сад. Трагови бомбардовања.
           Свраћамо у кућу у којој живи породица пчелара. Постарији унук показује дом-музеј свог познатог деде-пчелара.
           „Личи на Толстоја,” пореди отац Антоније.
           Мени се ово поређење не свиђа:
           “Нипошто! Он (пчелар) има тако добре очи.”
           Разгледамо старе прскалице, дебеле погаче од воска, кошнице-храмове, пожутеле похвалнице – излазимо према огромној липи, чије корење се разрасло, од њега су попуцале некада равно постављене цигле. У кући, за кафом, домаћица показује старе албуме.
           Резиденција патријарха (после сеобе Срба).
           Седимо у одајама епископа Василија. Црнокос, црноок, живо севајући очима позива нас да служимо с њим на Видовдан.
           “Национални празник у Србији,” објашњава професор.
           “Отац Роман има заказан састанак,” на румунском се обраћа отац Антоније.
           Задовољан је: епископ зна румунски, преводилац није потребан.
           “То ја преузимам на себе,” каже Недељковић.
           Епископ истог трена телефонира у Удружење књижевника, моли новинара на телефон. Не волим да одлажем оно што је већ испланирано, тајно се надам да је најава већ изашла.
           “Све је у реду,” умирује ме професор, “састанак је одложен.”
           “Идите, сместите се у Гргетегу,” епископ нам даје благослов, “јавићу оцу Доситеју.”
           Гргетег. Игуман Доситеј. Има четрдсет година, а брада му је већ бела. С 15 година је дошао овамо и већ 25 година овде обнавља древни манастир. Двадесет година из дана у дан служи Свету Литургију. Да, то је монах.
           “Има их мало, али су сви у морнарским мајицама,” смеје се отац Антоније.
           Покушавам да преведем игуману савремену пословицу, он не схвата зашто се толико цене морнарске мајице. Српски Јован Кронштатски. Јако воли Русију, посетио је Тројице-Сергијеву Лавру, Дивејево, Оптину пустињу, Суздаљ. Кротко се осмехује:
           “Ја сам само по телу Србин, по души сам Рус.”
           На глави му је руска скуфија (а не грчка равна, као што је свуда), бројанице. Жали се да нема времена да сашије руски подрасник.
           25. јун. Петак. У 5 сати ујутру је почетак службе – полуноћница, часови, Литургија. После Храма сам хтео да се мало одморим, да се припремим са сусрет, али мој молдавски Вергилије (по дефиницијиј професора) хитно мора негде да јури. Кружимо по Фрушкој гори. Оборено дрвеће, огромне јаме. И овде су бомбародвали иако осим шуме, манастира и сеоских насеља нема ничега.
            Манастир Раковац. XVI век. Обнавља се. Игуманија Гаврила је већ у годинама, живахна, разговорна, показује Храм са савременим иконостасом. Као што је обичај, служи нас кафом, зове да останемо неко време.
           „Молим вас, дођите на Славу Храма,” позива нас на Престони празник.
           “Кад је Слава?” распитује се отац Антоније.
           “14. јула. Дан Козме и Дамјана.”
           Манастир Беочин. XV век. Старија монахиња отвара Храм. Овде почивају мошти светитеља Варнаве. 1063. године (датум није сигурно тачан: сам сам превео речи монахиње), хиротонисан је за Сарајевског епископа. Служио је само једну Литургију: ухапсиле су га усташе, мучили су га и убили – отровали.
           Монашка трпезарија. Игуманија Катарина (познавала је Јустина Поповића) седи се обичном марамом на глави, у црној хаљини, наређује да нам дају да једемо. Наше бурно одбијање се не прихвата. Улазе сестре – све једна старија од друге. Неке су у монаштву 50-55 година. И ниједне искушенице. Моле да пошаљемо овамо искушенице из Молдавије, из Русије. Обећавамо да ћемо пренети њихову молбу. Захваљујемо се на гостопримству. Све сестре се скупљају у трпезарији. Делим иконице, помазујем их уљем од Гроба Господњег. Радују се као деца. На црквенословенском поју „Христос Воскресе”. С појањем, уз звоњаву звона, прате нас до капије.
           “О како нас прате, чак уз звоњаву звона,” кажем оцу Антонију.
           Он се смеје. Игуманија показује оштећења од бомбардовања. Бере цвеће, поклања нам на опроштају. Скупиле су се, као овце које чекају на клање.
           “Остајте с Богом!” све крстим из кола.
           Сложно машу рукама.
           Излазимо на врх планине.
           “Ваше место, “осмехује се отац Антоније, “волите леп поглед.”
           По крајевима, испод вишевековних липа у цвату стоје теретна возила. Каросерије служе као постоље за многобројне кошнице (густо збијене, не неколико спратова). Чујем као зује пчеле. Овде их има више него комараца у мојој мочвари. Одмах ту је у стакленим теглама изложен мед за продају.
           “Мајски?” питам пчелара с мрежом који је пришао.
           “Јесте, јесте (да, да).”
           Купујемо мед за београдске монахиње (неће ваљда џабе да нас трпе?), делим иконице пчеларима који су пришли. Млад, кратко ошишан мушкарац прича да је овде недалеко чувано 500 тона неког отрова. Американци су гађали овај резервоар, али су погодили следећег дана кад су отровне материје пребачене у друге резервоаре и одвежене. Да је ово експлодирало то би био крај Србије. Баш су Американцима потребни ови Шиптари! Важно је уништити српски народ – бедем Светог Православља на Балкану. Сатаниста Клинтон ратује против непријатеља сво газде.
           Изгубили смо се. Бициклисте у пролазу (дечаци од 10-12 година) питамо за правац. Радо коче, објашњавају. Делим им иконице. Кад су сазнали да смо из Русије – радују се:
           “Рус – брат! Рус – брат!”
           Целивају поклоњене иконице, дижу их високо. Сузе навиру саме. Господе, благослови Србију!

_{Фрушка гора. Манастир Ђитија}

           Манастир Ђитија. XV-XVI век. храм отвара монахиња Јустина (из београдског Ваведења). Игуманија Евлалија има преко 76, у манастир је дошла с петнаест година. У манастиру је педесет осам година. Цифре су просто астрономске. Има их две. Гаје кокошке (има много носиља!), моле се, тако и живе. Покушавам да саосећам с њима:
           „Жао ми је што вас има тако мало.”
           Саосећање се не прихвата.
           „Како мало,” ватрено протестује старица, „анђели су свуда!”
           Она боље зна.
           „Да ли су вас бомбардовали?” убацује се отац Антоније. „Да ли вас је било страх?”
           Гледа у недоумици:
           „Зашто страх? Нема страха! Николај Угодник је заштитник.”
           Говори као да је лично забранила бомбама да падају у близини.
           “Од Илијиног потомства,” смеје се отац Антоније, “он је забранио киши, а она бомбама.”
           Са захвалношћу одбијамо шљивовицу и кафу. На крају их помазујем Светим Уљем.
           Манастир Кувеждин. Јеромонах Антоније (четрдесет година, кротко лице), монах Јеротеј – то су сва браћа обитељи која се обнавља. Зове да дођемо, нуди шљивовицу, кафу. Записује наша имена у синодик, и нас моли да се помолимо за њега. Кратко разговарамо, опраштамо се.

           26. јун. Субота. Гргетег. Јутро. Причешћујем се на Светој Литургији.
           После завршетка службе отац Антоније поново хоће да дигне сидро. Категорички се супротстављам:
           “Нећу стићи да се припремим за беседу.”
           Мој брат се смирава, али ме наговара да напустим хладну келију. Узима ћебе и идемо на планинску пољану иза манастирског газдинства. Тамо је цветна алеја са зеленом оградом од уредно ошишане живе ограде. Иза зелене масе је мноштво ружа. Седам у сенку испод липе, вадим лист папира, спремам се за беседу. Брзо пишем увод у стиховима.

На Косову пољу

Я гляжу на Великий Погост,
Исполняюсь звучаньем особым.
Здравствуй, Косово! Я твой гость.
Отчего же прискорбны оба?

Этой встречи так долго ждал!
Но прости, собирался не споро.
И на столько веков опоздал,
Что не умер в блаженных просторах.

Чудо-Косово. Райская цветь.
Что сказать мне в своё оправданье?
Жаждал песню заздравную спеть,
Да душа в погребальном рыданьи!

Но напрасно злорадствует враг,
Отымая и горы, и долы.
Сердце Сербии, сербский стяг!
Ты уже у Христова Престола!

На Косову Пољу

Гледам Велико Стратиште,
Испуњава ме нарочити звук.
Здраво, Косово! Твој сам гост.
Зашто смо се тако растужили обоје?

На овај сусрет сам тако дуго чекао!
Али, опрости, споро сам се спремао
И толико векова сам закаснио
Да нисам умро у блаженом пространству.

Чудо Косово. Рајски цвете.
Шта да кажем у своје оправдање?
Чезнуо сам за тим да певам за здравље,
А душа је у погребним јецајима.

Али узалуд се злобно радује непријатељ,
Отимајући и планине и долине.
Срце Србије, српски барјаче,
Ти си већ пред Христовим Престолом!

           27. јун. Недеља. Недељна Литургија је почела у 9 сати ујутру. Празан Храм. Само једна представница света – жена средњих година у панталонама – као сироче се сместила поред стуба. На заједничкој трпези кажем то игуману.
           “Нема горива,” уздише отац Доситеј.
           “А да ли је раније неко долазио недељом?”
           “Јесте, јесте, сто људи.”
           И овде се осећају последице рата.
           Отац Антоније ме је после Службе натерао да узмем парче папира и да препишем песму:
           “Треба, треба, овде смо живели.”
           На опроштају вади папир, моли ме да прочитам. Читам.
           “Хвала, хвала, много хвала!” оцу Доситеју навиру сузе на очи, са захвалношћу ме целива у раме.
           Тешко да је потпуно схватио оно што сам прочитао. Али реч Косово не треба преводити. За сваког Србина то су бол и сузе.
           Раваница. Женски манастир. Свештеника има више него парохијана. И у Олтару, и за певницама, црне се расе и подрасници. Епископ Василије весело пита како нам се свидело у гостима у Гргетегу.
           “Хвала, хвала.”
           Отац Антоније се дуже и слободније захваљује на румунском.
           Почиње Свеноћно бденије. Сутра је за Србију Велики дан – Видовдан. Спомен на цара Лазара, дан косовске битке.”
           После Богослужења и вечерње трпезе излазимо из конака. Манастирска порта је обасјана светлошћу. Епископ у малом омофору иде у Храм да мироше парохијане. Народ седи, стоји, шета. Дим је свуда унаоколо. Светле се црвенкасте тачке цигарета у рукама протојереја, јереја и ђакона. Ево, с упаљеном цигаретом у рукама у сусрет иде снажни бас – настојатељ Храма. Нимало се не збуњујући, повлачи дим, зове попадију, упознаје нас с децом, зове у госте. Срдачно се опраштамо.
           “Они имају врло нејасну представу о фарисејству,” кажем оцу Антонију, “живе изнад греха.” Он прасне у смех.

           28. јун. Понедељак. Видовдан. Свету Литургију служи епископ Василије. Саслужује му 12 свештеника. На Литургији је била хиротонија: угледни протојереј је око Престола водио уплаканог ђакона. Служба се завршила проповеђу, парастосом, освећењем колача. Код амвона су се заталасали барјаци, заставе. Према излазу су у редовима кренули појци, монахиње и свештеници који нису служили. За њима идемо и епископ и ми. Почела је Литија. Народ је преплавио порту. Стара богомолница је штедро засипала људе пшеницом. Чита се Јеванђеље. Епископ кропи ходочаснике водом. У паровима се враћамо у Храм.
           Манастирска трпеза. Чини ми се да су се сви сместили. За столовима је празнично, бучно и весело. Црквени хор пева српске народне песме  о Видовдану, о Фрушкој гори. И одједном, после катке паузе, загрмели су руску народну песму “По улици мећава веје”. Узалуд покушавам да задржим сузе.
           Русијо моја! Шта је од тебе остало осим ових песама?
           Манастир Јазак. Основан је 1736. године. Врло је негован, с цвећем, зеленилом. Игуманија Параскева и сестре су биле на празнику, обрадовале су нам се као старим позаницима. Повеле су нас да нам покажу Храм, Капелу, келије. Све је једноставно, искрено. Позивају нас да останемо, да служимо.

           29. јун. Уторак. Идемо у Београд. На путу до аеродрома Батајница види се шумица, изрована уздуж и попреко. Унакажено дрвеће с корењем које штрчи увис – поуздан знак да се приближава Трећи миленијум.
           Стигли смо у Удружење књижевника. Неиздрживо је загушљиво. Добро је што читам оно што сам написао, као Брежњев, иначе бих лако могао да се збуним, а није баш велика радост блејати пред телевизијом да те чује сва Србија.

           30. јун. Среда. Манастир Ваведење – наше уточиште у престоници.

_{Последњи дан у манастиру Ваведење}

           Ујутру смо служили полуноћницу. Свету Литургију. Разговарамо с омладином. Треба да се пакујемо – сутра крећемо за Црну Гору.

           1. јул. Четвртак. Манастир Ваведење. Пре далеког пута служимо Литургију. За трпезом разговарамо с монахињама, с парохијанима. На манастирској капији последњи пут благосиљам оне који нас испраћају. Ко зна кад ћу их опет видети? А и хоћу ли имати прилике? Отац Антоније се такође снуждио:
           “Да смо остали овде још недељу дана плакали бисмо на растанку и одлазили бисмо као из рођене куће.”
Манастир Ћелије. XIV век. Место подвига Јустина Поповића. Уредно покошени обронци не дозвољавају планинском зеленом масиву да прогута древну Црквицу, складно подигнуте конаке.
           У Храму разгледамо тамни иконостас у дуборезу, једноставан и лепо осликан. На зиду поред певнице су фотографије и иконе Јустина иако га Српска Црква још није канонизовала. Монахиња нас позива на кафу. Захваљујемо се, али одбијамо: не бисмо да губимо време – пут је далек.
           Манастир Лелић. Како смо га посетили, тако га и описујем. Један јеромонах и два монаха. Заједничка невоља мушких манастира у Србији.

_{Манастир Милешева. Фреска „Бели Анђео”}

           Манастир Милешева. XIII век. Ликови на преосталим фрескама се скоро нису сачували. Међутим, Бели Анђео, који је чудом опстао кроз мноштво векова гледа мали остатак верних.
           Старији јеромонах и сувоњави искушеник с величанственом риђом брадом воде нас у одаје на домаћу шљивовицу и кафу. Манастирске ходочаснице (у панталонама, кратко ошишане) под руководством искушенице Татјане средњих година стављају традиционална пића на сто. Чуде се што Руси одбијају шљивовицу. Жао им је што  журимо, дају нам топао хлеб и крушке. У знак захвалности им остављам своје касете.
           Планински пут се спушта. Стене, кланци, многобројни тунели. Гомиле гранита се мрачно надвијају над нас. И у долини, изнад бурне бујице, и међу врховима лебди поцепана завеса беличастих облака. С леве стране, на окомитим стенама оскудно зелено растиње се чудом држи у кланцима. Срмкава се.
           Манастир Морача. XII век. Фреске су из каснијег времена, из XVI века. Кроз прозоре манастирског конака извирују и нестају мушке и женске задимљене фигуре. У дворишту и ван ограде трче деца. Није ми јасно шта се дешава. Прилазе насмејани игуман и искушеник – то је сва братија. Из разговора сазнајемо да су примили 30 избеглица из Хрватске и Босне. С људске тачке гледишта то је и јасно, и похвално, али како се спасавати у вреви? Рат се дотакао и манастира.
Брзо пада мрак. Треба размишљати о конаку. На око сто врста, у месташцету Црнојевићи налази се манастир у којем се подвизава наш познаник јеромонах. У том правцу и јуримо. 
           Проблем с колима – не ради нам леви фар. Код првог стуба нас зауставља полиција. Ширим карту, с невиним изразом лица питам да ли идемо у добром правцу. Руски језик ради свој посао – пуштају нас.
           „Већ су зажалили због тога,” весели се отац Антоније, „ни позади нам не гори светло.”
           Стигли смо прилично касно. Наговарам оца Антонија да никога не узнемиравамо, али је он одлучно расположен:
           „Нека се смиравају, колики пут смо превалили.”
           Отвара улазна врата с решетком и нестаје. У кући се пали светлост. Кроз дремеж чујем гласове. Враћају се двојица. Искушеник изгледа снуждено: настојатељ је вечерас одлетео у Београд, келија је затворена.
           ”Нема везе, нема везе,” умирујем га, “предајте му касету, реците ко је долазио. Журимо, чекају нас на другом месту.”
           Друго место је мало проширење на путу које је активни отац Антоније тешко нашао на планинској траси. Гаси мотор, смеје се:
           “Ово није манастир Ваведење (спушта седиште), лагодан живот је завршен. Почиње свакодневица.”

(Наставља се)

Јеромонах Роман (Матјушин)

Извор и фото: rus-sky.com, са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве": Марина Тодић