Удружење грађана „Цер“, 2019. године организовало је научни скуп на тему „Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе“. Округли сто је одржан 7. октобра 2019, у Прес центру Удружења новинара Србије. На скупу су учествовали и, на одређене теме из својих области истраживања, говорили наши угледни и еминентни стручњаци из области теологије, историје, културе:

• Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, редовни професор на Богословском факултету – „Вера и поредак - историјски извори српске аутокефалије“,
• ђакон др Ивица Чаировић, ванредни професор на Богословском факултету у Београду – „Духовна култура у зачетку немањићке државе-делатност Светог Симеона и Светог Саве»,
• проф. др Мило Ломпар,  редовни професор на Филолошком факултету – «Јединство СПЦ као кључна компонента њене аутокефалности и идентитета»,
• др Срђан Пириватрић, научни сарадник Византолошког института – „Улога личности Светог Саве у добијању аутокефалности СПЦ“,
• проф. др Милош Ковић, професор на Филозофском факултету – „Вера и језик-упоришта вековне виталности српског народа“ и
• др Владимир Димитријевић, професор и научни сарадник – „Светосавље и култура“.

Излагања са овог скупа Удружење грађана „Цер“ је објавило као истоимени зборник радова „Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе“. Увод у зборник написао је Слободан Ерић, уредник у магазину Геополитика, који је био и један од иницијатора за одржавање овог научно скупа.

Књигу „Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе“ можете купити у књижарама Вулкана и Делфија.

_{Фото: спољња страна корица зборника радова, УГ "Цер"}

Преносимо из књиге ауторизовано излагање протојереја-ставрофора проф. др Радомира В.Поповића, редовног профеора Богословског факултета у Београду (сада у пензији).

^{Вера и поредак – историјски извори српске аутокефалије} 

Данас, не случајно, празнујемо управо годишњи спомен Светог краља Стефана Првовенчаног, односно Преподобног Симона монаха, како је његово монашко име. Такође прослављамо и Светог краља Владислава, синовца Светога Саве који је саградио манастир Милешеву где су из Трнова у Бугарској пренете мошти Светога Саве 1237. године и где су почивале до 1594. године када их је Синан паша спалио на Врачару у Београду. У богослужбеној књизи Србљак имамо њихове Службе и Житија, јер су од самог почетка увршћени у ред Светих наше Цркве.

Када говоримо о аутокефалији или духовној самосталности наше Цркве, а поводом 800-ог рођендана, природно је, чини ми се да на почетку кажем нешто о појму аутокефалија. То је, пре свега, грчка кованица ,,автос,, - сам, или заменица – овај, и ,,кефали,,  - глава. Значи реч је о појму који означава духовну аутономију или самосталност и овај појам је у Цркви преузет из државно-правне терминологије Римског царства. Ми знамо да је Римска империја била подељена на провинције, - одговарајућа грчка реч за провинцију је епархија, што у преводу на српски значи област. Свака римска провинција или епархија имала је престони град, то је митрополис, од митир - мајка, и полис - град. Значи мајка градова, односно главни град у целој тој провинцији. Епископ који столује у том граду, главном граду провинције је митрополит. Сви обласни епископи у тој провинцији или епархији су на неки начин били духовно потчињени епископу тога града, наравно у духовном смислу речи, јер имамо каноне који говоре како је функционисала црквена управа и администрација. Имају византолози, односно историчари два кључна појма на којима је почивало источноромејско царство или Византија.

Наиме, реч је о томе да је источно Ромејско царство као православна држава почивало на ова два фундаментална појма. То је појам таксис - поредак, дакле државно уређење, и пистис - вера. Вера и поредак.

Дакле, на томе почива, и Црква и држава у православном источноромејском царству са престоницом у Константинополису, у граду који почива на Босфору, у граду који је, као што знамо, устројен 330 године у време Константина Великог - који је дао и слободу хришћанима у Римском царству Миланским едиктом 313. године. Дакле, ако пратимо историјски след догађаја и развоја онда видимо да је територијална организација ране Цркве пратила добрим делом државну организацију. Већ сам поменуо метрополе, епархије и да на том принципу функционише црквена територијална организација и управа. Нећу ништа ново рећи ако кажем да у раној Цркви, ако посматрамо ширење хришћанства од најранијих времена, од времена Светог Апостола Павла који путује по римској империји: био је у Риму, Коринту, Атини, Ефесу, Солуну, - можда је био и мало дубље у нашим областима, долином Вардара. Његов ученик Тит је био у Далмацији, то знамо. Видимо да се управо у градовима оснивају прве црквене заједнице - цркве, од грчке речи калео – сазвати, окупити, одакле реч еклисиа – заједница, скуп, збор. На челу те заједнице у сваком граду је епископ – или предстојатељ који надгледа, надзирава, односно руководи црквеном заједницом у граду. Отуда епископи имају титулу или звање града у којем се налазе - на пример града Коринта... или епископ Солунски, итд. Име града је друго име за епископа што потврђује познату тезу многих историчара Цркве да је првобитно хришћанство било религија градова. Из градских центара као духовних, Црква се шири у пасивније и забаченије крајеве. Отуда, рецимо, наводим пример да је назив за једну нашу област била Паганија. Мисли се на оне крајеве који су или пасивни, планински, где је хришћанство спорије продирало и где се паганизам, тј. многобожачка вера дуже задржала у неким нашим крајевима. Дакле, треба рећи да је таква била организација Цркве. Кад помињемо већ метрополе, митрополије, епархије као црквене јединице, видимо у ствари како је функционисао црквени живот, како се хришћанство ширило. Са крштавањем многих народа и ван граница Римске империје, рецимо крштавање Етиопљана, Јермена, Сиријаца, Грузијаца итд, а касније крштавање јужнословенских народа, хришћанство и Црква се шири и исти територијални принцип организације се спроводи, ако хоћемо и до данас. Знамо да и данас постоје мисијска подручја у неким афричким земљама. Руси су рецимо у 19. веку имали мисију на Аљасци, Кодијаку, у Јапану.

Та мисија непрекидно траје, јер, овде цитирам мисао једног раног црквеног писца – Тертулијана, који каже, „хришћани се не рађају, већ постају“. Дакле, у свакој новој генерацији треба мисија, проповед, крштавање.

Ако сам ја хришћанин, то не значи да ће и моја деца бити хришћани, то је њихов избор. Јер Господ Христос каже, ,,Ако ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе...,, што значи да је хришћанско опредељење ствар слободне воље сваког појединца. Све је на начелу слободне воље и избора.

Овде кад говоримо о аутокефалији могу да наведем, рецимо, историјске примере. Један, можемо рећи, најстарији пример у историји Цркве аутокефалије јесте Црква на Кипру, - острво и држава Кипар, где већ почетком 5. века имамо, то су забележили црквени писци, имамо чак у документима једног васељенског сабора 431. године у Ефесу –

Трећи васељенски сабор, где се каже да су се на том сабору појавили епископи са Кипра, који су тражили да њихове епископе не рукополаже епископ из суседне Антиохије, која је била, административни центар Римске империје у Сирији. У то доба сабор је својим познатим осмим каноном њима дозволио да могу сами да бирају своје епископе да их рукополажу;

грчка реч хиротонија, значи полагање руку, и да имају право да бирају своје епископе и свог првог епископа. Дакле, добили су духовну самосталност највећу у то време. Наравно, кад говоримо о раној Цркви поменућемо и такозвану пендархију -  пет апостолских катедри у хришћанској васељени. Тај систем пендархије је функционисао у првом миленијуму све до велике шизме 1054. године. То су катедре апостолске, оним редом како диптих заповеда: Рим, Цариград - основан као град 330. године, али је већ на Другом сабору имао друго место по части после старог Рима, као нови Рим. На трећем месту је Александрија, древна Црква из времена Апостола. На четвртом месту је Антиохија у Сирији. Помињем Антиохију као древни хришћански центар где су, како сведочи Свето Писмо Новог Завета, први пут они који су поверовали понели име хришћани. Дакле, реч хришћани је прво у Антиохији поникла и то у време апостола Павла, који је био мисионар и проповедник хришћанске вере међу многобошцима. На петом месту је Јерусалим. И тај систем је функционисао у првом миленијуму и ништа се у Цркви није могло значајно десити ни променити без сагласности пендархије, дакле пет апостолских престола, који су функционисали кроз црквене саборе. Знамо за синтагму Васељенски сабори од 4. до 8. века где су се решавала главна, догматска, теолошка, административна и друга питања. Дакле, то је било у првом миленијуму.

Наравно, ако би један део Цркве у свету где се шири хришћанство, хтео да има духовну самосталност или аутокефалију, постоји принцип који следује канонско предање и искуство Цркве. Тада се на првом месту консултује Мајка црква или матична Црква, којој припада та област.

То је Мајка црква или киријахална Црква, и наравно, испитује се да ли постоје објективни услови да један део територије буде аутокефална и самостална. Минимални канонско предањски услов јесте да то буде једна целовита територија, да покрива одређено подручје, да има најмање 4 епископа, јер о томе пише и познати канониста Сергеј Троицки, и наш епископ Никодим Милаш – који се позивају на црквене каноне и предање. Дакле, то је минимални услов. Јер ако се догоди да умре епископ, онда преостала тројица епископа саборно бирају четвртог. Правило је да један епископ не може изабрати сам епископа себи за наследника и обавити хиротонију, односно рукоположење. Дакле, избор епископа је саборни чин, значи минимум је три епископа.

Све ове објективне услове као неопходне сам помено и када је реч и о нашој аутокефалији чију годишњицу славимо. Они су се стекли као минимални канонско-правни предуслови одакле је Свети Сава могао да учини то што је учинио. О томе смо до појединости обавештени јер то бележе Савини савременици. Пре свих ћу поменути јеромонаха Дементијана из манастира Хиландара. Доментијан је Савин ученик, који га у стопу прати и све записује. Хвала Богу, што је Сава то учинио и што је Доментијан био са њим на својим путовањима и по Светој Гори, Светој Земљи, итд. Два његова путовања у Свету Земљу, Доментијан пажљиво бележи. На исти начин то ради неколико деценија касније јеромонах Теодосије, такође један од монаха манастира Хиландара на Светој Гори.

Овим кратким уводом покушао сам, да укажем на канонско-правне темеље, легитимне темеље на којима је Свети Сава успоставио оно што зовемо аутокефалност или духовну зрелост и самосталност наше Цркве. У српским земљама које су до времена Светог Саве биле у надлежности Цариградске патријаршије помињу се три епископије: Рашка у Расу – престоници Србије, Призренска епископија и Липљанска у близини данашњег манастира Грачаница. Као четврта епископија је новооснована Жичка епископија у којој ће бити седиште Српске Цркве у време Светог Саве.

На сабору у манастиру Жичи 1221. године основано је још осам нових епископија, изабрани су и рукоположени епископи, тако да је наша самостална црква у време Светог Саве имала 12 епископија и била је једна од најбоље организованих и уређених самосталних Цркава у тадашњем свету.

Ништа ново нећу рећи ако кажем да се вековима пре тога одвија процес хришћанизације на нашим просторима. Чак по византијским изворима има података да се неки делови јужнословенских народа крштавају негде већ половином 5. и у 6. веку, у доба цара Јустинијана. У доба цара Ираклија смо учествовали у познатом нападу на Цариград 626. године. Ту нас помињу византијски извори као варваре, као некрштене, итд. Занимљива је једна беседа патријарха Фотија, 9. век, - он је духовни кум или кум свих словенских народа, јер је по његовом благослову Света Браћа Кирило и Методије иду да крштавају Словене. Фотије држи 860. године две беседе поводом напада руских кнежева Асхолда и Дира на Цариград. Цариград је био угрожен и Свети Фотије држи две беседе у којима говори о Словенима. Они су са мора напали чамцима престони град. Каже да су варвари – значи некрштени, примитивни, сурови, неки плави људи. Патријарх позива становнике Цариграда на покајање. Напад Руса – Словена види као Божју казну због грехова. Још помиње познати случај да су свештеници и народ носили икону Пресвете Богородице у литији око зидина града, и да је Богородица спасила Цариград јер је престоница Ромејског царства била под духовном заштитом и покровом Пресвете Богородице.

Овде бих можда, више успут навео пример који је занимљив када је реч о аутокефалији црквеној а везан је за наше просторе. Било је у дугој историји Цркве примера када су аутокефалне цркве настајале, али и када су као такве заувек престале да постоје. Поменућу цара Јустинијана који је владао од 527. до 565. године и аутокефалну Цркву која је на нашим просторима у његово време успостављена такозвана Јустинијана Прима. То је позната Новела његова из 537. године којом оснива црквену аутокефалију јужно од Саве и Дунава до приморја, данашње северне Грчке, чије седиште је било у месту царевог рођења. Цар је рођен, помиње се село Таврисион код Лебана, - Царичин град, близу Лесковца. И данас постоји археолошки локалитет на коме је пронађено десетак темеља храмова, базилика, двор епископа, итд. И то је Јустинијана Прима, која је покривала црквену организацију на нашим просторима. И то је цар основао из више разлога. Она није била дугог века, већ 601. или 602. године, значи почетком седмог века, под навалом Словена са севера, та црквена организација је разорена и Јустинијана Прима никада више у историји није била обновљена као таква. Дакле, постоје и историјске аутокефалије, које су биле и којих више нема. Рецимо, на примеру наше Цркве, Бугарске цркве, Грчке итд., да су аутокефалије укидане и обнављане. Рецимо, наша Патријаршија је укинута у 18. веку. Обновљена је као аутокефалија у 19. после Берлинског конгреса 1878. године. 

Сличну судбину имала је Бугарска црква, која је обновљена такође у 19. веку, Румунска аутокефалија такође 1885. године. Даље, рецимо Руска православна црква је на степену патријаршије, како знамо, у време патријарха Тихона. Дакле, то је да кажемо историјска судбина националних цркава и не знамо како ће историја  - ништа није тако предвидљиво - имати своје даље токове. Само ћу напоменути, данас православној васељени, односно у великој породици самосталних аутокефалних цркава, има девет цркава које имају статус патријаршије, тај поредак је тзв. диптих. Рецимо, кад патријарх служи Свету Литургију, он на Великом ходу помиње поглаваре свих аутокефалних цркава, али по диптиху, или свештеном поретку, и то овим редом: Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим, Руска црква, Српска, Грузијска, Бугарска и Румунска. И пет аутокефалних цркава: Кипарска, Атинска архиепископија, Албанска, Чехословачка и Пољска црква (прим.ред: и од Српског томоса 2022. године ту је и Македонска). Наравно, како ће бити у будућности, да ли ће бити још можда нека аутокефална Црква итд. то је ствар, да кажемо објективних историјских прилика и околности у којима ће Црква живети у будућности.

Из перспективе нашег времена у којем живимо данас поставља се увек питање да ли довољно и правилно видимо улогу наше Цркве у свеукупном животу нашег народа у прошлости. Да ли можемо да појмимо да нам је Црква била све: и школа, и болница, и учионица, и универзитет, и дипломатија, и атеље, једном речју начин целовитог и свеобухватног живота сваког појединца. 

Ко је хтео да се описмени ишао је у манастир и тамо се учио да чита и пише. Увек нам је како каже народна изрека ,,олтар знања био код олтара веровања,,. Није било штампарије и све је писано руком о чему сведоче и данас сачуване руком писане књиге и друга документа. Преписивачи и писци су учени монаси. Подсећања ради само наводим имена наших средњовековних писаца: Свети Сава, јеромонах Доментијан, јеромонах Теодосије, Свети краљ Стефан Првовенчани, архиепикоп Данило, архиепископ Никодим, монахиња Јефимија, Константин Философ, Данило Пећки, патријарх Јефрем – да поменем само неке и најважније.

При свим нашим већим манастирима постојале су болнице – лечилишта, не само за болесне монахе већ и за народ. С друге стране, старање и брига о сиромашним, старим, незбринутим особама била је брига Цркве. Оно што данас зовемо старачки домови, социјалне установе, сироти, удовице – све је то било у надлежности Цркве, пре свега наших манастира. Рецимо у Хиландарском типику Светог Саве помиње се обавеза манастира о ,,давању на вратима,,. Реч је о добротворној или харитативној делатности Цркве. Наиме, држава је бригу о болесницима, сиромашним и социјално незбринутим поверила Цркви. У манастирима су, или у њиховој непосредној близини постојале болнице и лечилишта. ,,Давање на вратима,, била је обавеза свих манастира да на дан храмовне славе. Тога дана су били посебно угошћени сиромашни – њима је дељена храна у изобиљу. Тако је рецимо краљ Милутин у свом манастиру Светог Јована Претече у Цариграду основао и болницу и свратиште за сиромашне, странце и све потребите. У многим средњовековним документима помиње се и пракса да је неко ко није имао наследника сву своју имовину завештавао манастиру, а манастир је био у обавези да га доживотно издржава, да се постара о његовом погребу и да једанпут годишње врши молитвени помен или парастос за покој душе. Ово је био један од главних мотива задужбинарства код нас, не само у средњем веку. Сама реч задужбина – значи нешто добро за душу учинити. Сви наши познати и велики манастири су задужбине. Задужбинари су стицали право да буду сахрањени у, или поред своје задужбине, манастира или цркве, задужбинар је могао да буде насликан у храму на месту где се сликају ктитори, манастир је у обавези да у молитвама увек помиње ктиторе и његове сроднике у молитвама за здравље, а после упокојења, за покој њихових душа.

Ако је неко хтео да се научи да слика, иконопише, савлада неки уметничкии занат – резбарење, вајање, позлатарство, - опет је то учио у неком од наших манастира од наших монаха. Архиепископ Никодим (+1324) чак помиње оне који су хтели да науче да калеме воће и узгајају винову лозу, долазили су у манастир и то су од монаха учили. Одлазак на поклоничка путовања у Свету Земљу, на Свету Гору, - опет су предводили наши учени монаси и духовници. Своје манастире имали смо, не само на Светој Гори, већ и у Светој Земљи. 

Свети Сава је засновао два манастира: манастир Светог Георгија у пристаништу Акра и манастир Светог Јована Богослова у Јерусалиму, док је краљ Милутин изградио манастир Светих Арханђела у Јерусалиму који и данас постоји. У овим манастирима као и у манастирима на Синају увек је било Срба монаха о чему и данас сведоче словенски ћирилични рукописи сачувани на Синају у манастиру Свете Екатерине.

Ми Светог Саву пре свега видимо као монаха, дакле његово одрицање које је јеванђељско, па се по узору на древне монашке узоре, преко Преподобног Антонија Великог, Преподобног Пахомија Великог, узимања монашког имена Сава по Светом Сави Освећеном, чувеног подвижника из 6. века, у Светој Земљи - има и данас његова обитељ, у Јудејској пустињи у Светој Земљи, и Свети Сава је заиста остао до краја, и као поглавар Цркве, остао је пре свега монах, доследан монашким подвизима. Реч исихиа, тиховање, мир, спокој молитвени, показује, рецимо, један од његових гестова: он је поднео оставку на место архиепископа 1234. године. Дакле, то говори о његовој монашкој скромности. После тога иде на своје друго путовање, где би друго него, у Свету Земљу, на Исток. Велики пост проводи на Синају, у Синајским манастирима, посећује Египат и тамошње манастире, јер Египат је колевка монаштва, то је сигурно, то потврђују житија поменутих ранохришћанских светитеља и зато се монаштво ширило преко Свете Земље, Азије, чак и на Запад. Јер тамо, на Западу, монаштво, као што знамо, није аутохтоно. Дакле, у томе је Свети Сава заиста остао доследан и остао је узор нашег монаштва, ако хоћемо и до данас. Он са 14-15 година напушта овај свет и бежи у Свету Гору. Био је то један драматичан догађај, знамо из његових житија. Али то је био пут многих подвижника, ако читамо житија подвижника, да ли Лавсаик, Луг духовни, Историју монаха у Египту, или друге чисто монашке духовне зборнике. Дакле, у томе је тајна свега онога што је Свети Сава учинио и чему смо, хвала Богу, током времена следовали све до данас.

Свети Сава је, пре свега, духовни горостас наш, и по речима Псалма ,,у вечни спомен биће праведник,,. Није случајно Савино окретање Истоку, њему је био ближи Рим итд., али он иде на духовне изворе, тамо где је поникло хришћанство. Иде у Свету Земљу, и био је у Антиохији, и био је у Египту, Синају итд. Дакле, враћа се на она духовна изворишта на која се ми на неки начин и данас морамо враћати без обзира на искушења којих ће увек бити. И, рецимо, кад пише типике за манастире Студеницу, Хиландар и Карејски типик за испосницу на Светој Гори у Кареји, заиста има узор у ономе што је видео у манастирима у Светој Земљи, Синају и Египту. Дакле, тамо где је рођено монаштво, где оно аутентично постоји. Ми данас, не самом наше време, то констатују многи, имамо све више људи који можда и много више знају, чак и о хришћанства, а какви су хришћани, то је друго питање. Неће се спасти они који знају, него они који живе, који су вери у свом свакодневном животу и раду. То је ортодоксија – правомислије, и ортопраксија - правоживљење, како кажу Грци. Дакле, морамо се у наше време и тога чувати, добро је знати, али је још боље живети. Ми знамо за, можда, полуписмене монахе, подвижнике, светитеље, који можда нису много знали, али су и те како хришћански живели и постали су светитељи и подвижници. Оно што је некаква, да кажемо, општа карактеристика на том дугом историјском путу, не само наше Цркве, јесте тај показатељ да је управо монаштво, монашки завет, најдуже трају.

Нису случајно седишта свих епископија у средњем веку била у манастирима. Ја само понављам, већ је то неко давно рекао: ми не знамо где су нам биле престонице у средњем веку, али знамо где су манастири и дан данас знамо, и хвала Богу да је тако. И веома је важно, управо, такво наше опредељење.

На подручју бивше Аустроугарске монархије имамо Фрушкогорске манастире, имамо по Далмацији, Кордуну, и тако даље. Дакле, имамо оно што најдуже траје, што надживљава све државе, царства, државне границе.

Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић

Насловна фото: Прес центар Удружења новинара Србије